Translate

02. јул 2013.

глава шеста:Светиње Светима 5. РАСПАД-ЊЕГОВИ УЗРОЦИ И ЊЕГОВА ОПРАВДАЊА

    Обичан одговор који се даје на ово питање је следећи: ако је рана пракса морала да буде прекинута, кажу противници честог или редовног причешћивања, ако је морала да буде уведена радикална разлика између свештенства, чије примање Светог Причешћа је очигледно саставни део њиховог служења, и световњака (лаика) који могу да приступају Светом Причешћу само под одређеним условима, непознатим раној Цркви, ако је у принципу причешће световњака постало изузетак пре него ли норма то је због доброг и светог страха да не дође до профанације Свете Тајне, због недостојног учествовања у њој, које би тако угрозило човеково спасење. Јер, по речима Светог Апостола Павла:"Онај који недостојно једе и пије, једе и пије себи на осуду":(Кор.11,29)
   Са друге стране, мора да се да одговор на овај одговор, јер у ствари он више покреће питања, него што их решава. Пре свега, чак ако би било тачно то да de facto изопштење сватовњака има своје порекло у овом спасоносном страху и осећању недостојности, то сигурно данас више није тачно. Јер кад би то тако било, они који се не причешћују, осећали би бар неку тугу док присуствују Светој Литургији, било би им жао, жалили би због своје грешности и недостојности која их дели од Светих Дарова, укратко, осећали би се "изопштени". Али, у стварности, ништа од овога није истинито. Поколење за поколењем православаца присуствује на Светој Литургији са савршено чистом савешћу, потпуно убеђени да се од њих ништа више и не тражи, да Свето Причешће једноставно није за њих. Тада, у оним ретким изузетним приликама када је оно њима дато, они га примају као "обавезу да се нешто испуни", и са тим они себе сматрају добрим хришћанима у токи целе једне године. Али, авај, у овом свету, који је постао нормом наше Цркве, где се у томе може пронаћи-бар само траг-понизности и покајања, дубоког поштовања и страха Божијег?
   У ствари, кад је овај став први пут постао очигледан у Цркви-а то се догодило непосредно по обраћењу Римске Империје у Хришћанство, што је водило масовној христијанизацији њеног становништва и одговарајућем смањењу моралног и духовног живота међу хришћанима-Свети Оци су видели у томе резултат не страха и понизности, већ занемаривање и духовну опустошеност. И исто тако као што су они оглашавали да је грешно одлагање Свете Тајне Крштења, из разлога "неспремности" и "недостојности", они су се борили и против занемаривања и осталих Светих Тајни. немогуће је да се пронађе бар један светоотачки текст који би подржао идеју да, пошто неко не може учествовати у Светим Тајнама достојно, боље је да им не приступа. Свети Јован Касијан пише:
   "Ми не смемо да избегавамо Свето Причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати њему још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквом понизношћу и вером да себе сматрамо недостојним...ми би желели чак више лека за наше ране. Иначе, немогуће је примити Свето Причешће једанпут годишње, као што неки људи раде...сматрајући да освећење небеским Тајнама припада само Светитељима. Боље је мислити кад нам се даје благодат, Света Тајна је та која нас чисти и освећује. Такви људи показују више гордости него ли понизности...јер када они примају Свету Тајну, сматрају себе достојним ње. Много је боље, ако у понизности срца, знајући да никада нисмо достојни Светих Тајни, примамо их сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћу мислимо да после једне године постајемо достојни да их примимо..."
   "Ослепљени гордошћу"! Свети Касијан овде, заиста, својим прстом показује на чудну способност да свака духовна погрешка налази за себе духовни "алиби", да се заодева у лажну смиреност, која сачињава најсуптилнији, а према томе и најопаснији облик гордости. Тако, према једнодушном сведочењу Отаца, оно што се појавило као занемаривање, ускоро је било правдано псевдо-духовним доказима и било је, мало по мало, прихваћено као норма.
    Појавила се, на пример, идеја-потпуно непозната и страна раном Светом Предању-да у односу на Свету Тајну Причешћа постоји духовна, па чак и мистичка, разлика између клира и световњака, тако да клир не само може него и мора да прима Свето Причешће често, док световњацима то није дозвољено. Овде, још једном мора да се цитира Свети Јован Златоуст, који је више него било ко други бранио светост Светих Тајни и настојао на достојном припремању за Свету Тајну Причешћа. Велики пастир пише:

Манастир Вазнесење

   "Има случајева када се свештеник не разликује од световњака, а то је када приступа Светим Тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, не као у Старом Завету, када је једна храна била за свештенике а друга за народ, и када народу није било дозвољено да учествује у ономе што је за свештенике. Сада то није тако: него свима се нуди исто Тело и иста Чаша..."
   А хиљаду година касније, Никола Кавасила говорећи о Светој Тајни Причешћа у свом делу "Објашњење Свете Литургије", не прави било какву разлику између свештеника и лаика у односу на Свету Тајну Причешћа. Он пише:

    "...Ако неко, имајући могућност да приступи Евхаристичкој трпези, он неће добити освећење које пружа ова трпеза; не због саме чињенице што јој није приступио, већ због тога што је имао могућности, а одбио је да дође...Како неко може веровати у нечију љубав, када је овај имао могућности да прими Свету Тајну, а није је примио?"

    Па ипак, без обзира на оваква јасна сведочења, ова чудна и заиста јеретичка идеја била је и још увек остаје део, ако не учења, а оно литургичке побожности у нашој Цркви.
    Стварни тријумф овога става у односу на Свету Тајну, дошао је када је после завршетка патристичке ере и пада Византијског комонвелта, православно богословље ушло у дуги период "Западног ропства", радикалног западњаштва, и када су, под утицајем западне схоластике и легалистичке светотајинске теологије, Свете Тајне, мада су очигледно остајале у Цркви, престајале да буду посматране и доживљаване као испуњење, или, по речима оца Георгија Флоровског, као "саставни део Цркве". Када је, с једне стране, Свето Причешће било поистовећено са средством личне и индивидуалне побожности, а освећење са потпуним искључењем њега од његовог  црквеног значења; када је, с друге стране, чланство у Цркви престало да буде укорењено и мерено учествовањем у Светој Тајни црквеног јединства у вери, љубави и животу.
    И тада, световњаку не само да је било "дозвољено" него је заиста он био принуђен да се суочи са Светом Тајном из потпуно субјективне перпективе-перспективе његових потреба, његове духовности, његове спремности или неспремности, његових могућности, итд. Сам он постао је критеријум и судија за своју "духовност" и духовност других људи. Он је постао све ово у оквирима богословља и побожности које су без обзира на јасно сведочење раног Светог Предања-потврдиле овај статус непричешћивања лаика, и учиниле га нормом давши му печат "православља".
    Заиста је чудо да комбиновани притисак ове западњачке светотајинске теологије и ове ванцрквене индивидуалистичке и субјективне побожности није довео до потпуног искорењивања, уништења жеђи и глади за Светим Причешћем, за првобитним, а не номиналним и формалним учествовањем у животу Цркве. Увек, а посебно у нашем узбурканом и конфузном времену, свако оживљавање Православља је имало своје изворе у "поновном откривању" Светих Тајни и светотајинског живота, а пре свега, у евхариситичком оживљавању. Тако је то било у Русији када су гоњења збрисала млако-топле, формалне и номиналне ставове у односу на Цркву, које је тако страсно осуђивао Свети Јован Кронштатски. Тако је било и са појавом у Европи и на Средњем истоку православног омладинског покрета, са њиховом обновом и продубљивањем схватања Цркве. И овај данашњи Евхаристички и Светотајински покрет обнове куца на врата наших Цркава и ми треба да га чујемо као знак да се превазилази фатална криза "секуларизма".

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење

"...на крају Божанствене литургије, када је велика Тајна већ обављена и Свети дарови стоје у олтару, на часној трпези, свештеник изговара: ' Свјатаја - свјатим!' (Светиње - светима!). То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер они су верни хришћани, који теже Богу. Испоставља се да су, без обзира на све своје слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву за Бога - свети."

Архимандрит Тихон (Шевкунов), НЕСВЕТИ А СВЕТИ и друге приче, Информатика, Београд, 2012.

Нема коментара:

Постави коментар