Translate

02. јул 2013.

глава шеста:Светиње Светима 4.НОРМА

Манастир Вазнесење
   Немогуће је, а није ни потребно, да се овде прикаже питање лаичког учествовања у Светим Тајнама, у свим историјским и догматским аспектима. Оно што је битно може да се сведе на следеће:
   Без дискусије је установљена чињеница да је у раној Цркви Причешће свих верних на свакој Божанској Литургији, очигледна норма. Оно што мора да се, ипак, нагласи јесте да је ова заједничка и регуларна причест била схватана и доживљавана не само као акт личне побожности и освећења, него, изнад свега, као акт који је произлазио из нечијег чланства у Цркви, као испуњење и актуализација тога чланства. Евхаристија је и била дефинисана и доживљена као Света Тајна Цркве, Света Тајна Заједнице, Света Тајна Јединства. "Он се помешао са нама", пише Св. Јован Златоуст, "и растворио је Своје Тело у нас, тако да ми можемо сачињавати целину и бити тело уједињено са Главом". У ствари, рана Црква није познавала други знак, или други критериј за чланство, осим учествовања у Светој Тајни: "држало се као опште правило, да је онај ко није учествовао у Светој Тајни Причешћа неколико недеља, сам себе изопштио из Тела Цркве". Причешћивање Телом и Крвљу Христовом било је очигледно испуњење Свете Тајне Крштења и Миропомазања и није постојао други услов да би се примила Света Тајна Причешћа". Све друге Свете Тајне биле су такође "запечаћене" у учешћу Светих Дарова. И тако, била је очигледна веза између чланства у Цркви и Свете Тајне Причешћа, па у раним литургијским текстовима ми налазимо отпуст, пре освећења, "оних који не могу учествовати у овој светој тајни". Мора бити јасно, да без обзира колико је доцније постало замрачено и компликовано, ово првобитно разумевање и доживљај Свете Тајне Причешћа, оно није никада одбачено и заувек остаје суштинска норма Светог Предања Цркве.
   Морамо се, стога, запитати не о овој норми, него шта се са њом десило. Зашто смо је тако потпуно заборавили да само напомена о чешћем причешћивању (а да не говорим о редовном), многима изгледа (а нарочито свештенству) као нечувена новост, која по њиховом мишљењу потреса, па чак и руши, основе Цркве. Како је могуће да су већ вековима, девет од десет Литургија, Литургије без причасника? Шта је то да ова невероватна чињеница не изазива чуђење, не изазива страх, опозицију, отпор? Како се могло појавити у Цркви чудновато учење о причешћивању једанпут годишње и сматрати то "нормом", а да се свако одступање од тога сматра изузетком? Како је, другим речима, поимање Светог Причешћа постало тако дубоко индивидуалистичко, тако одвојено од учења Цркве као Тела Христовог, тако дубоко контрадикторно самој Евхаристичкој молитви: "И сви ми који учествујемо у једном Хлебу и једној Чаши, ујединимо се један са другим у Светом Причешћу једног Светог Духа..."


о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар