Translate

02. јул 2013.

глава шеста:Светиње Светима 1.НЕКЕ ПРИМЕДБЕ О ПРИМАЊУ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

   Питање и контроверзе око честог примања Светог Причешћа, око везе између Св. Тајне Причешћа и Покајања, о суштини и значењу исповести, данас у нашој Цркви нису знак слабости или духовног пропадања, већ знак живота и буђења. Не може се негирати чињеница да се у православном свету појављује повећано интересовање, суштинска глад и жеђ, за виши духовни живот, и за то треба да будемо Богу благодарни. Ако, како неки мисле, постоји "криза"-онда су неизбежно "криза" и сва испитивања и продубљивања духовне будности-а то је добра "криза" и у добри час. Било би погрешно, а и немогуће, покушавати да се та "криза" реши административним мерама, декретима, забранама. Ми смо данас суочени са веома тешким духовним питањем, које се односи на све аспекте нашег живота, а додао бих, и на саму суштину Православља у нашем дубоко узбурканом "модерном" свету.
   Само духовно слепи и потпуно безосећајни би могли да негирају да нашој Цркви-без обзира на њене успехе и релативна достигнућа, углавном спољашња и материјална-прети опасност изнутра, ужасна опасност, која је у порасту, а то је опасност секуларизма (посветовњачење). Шта је секуларизам? У једном чланку, објављеном пре неколико година, покушао сам да га овако дефинишем:
   "...Универзално гледиште, а доследно томе, и начин живота, по коме основни аспекти људског постојања-породица, васпитање, наука, занимање итд.-не само да немају свој корен у нашој вери и да нису повезани са нашим исповедањем вере, већ се пориче и неопходност и могућност такве повезаности. Сматра се да је секуларна област живота аутономна, то јест, да са њом управљају њене властите вредности, принципи и мотиви, који су сасвим различити од верских. Секуларизам је, мање-више, посвуда заједнички модерној цивилизацији, а нарочито америчкој, која нас се овде највише тиче. Амерички секуларизам није антирелигиозан нити је атеистички. Он, напротив, сматра да религија представља један од његових битних елемената, тако да се и његов коначан став према религији с правом може назвати религиозним".
   То је исто толико "философија религије" колико и "философија живота". Отворено антирелигиозно друштво-као што је Совјетска Русија или Црвена Кина-не може се назвати "секуларистичким". Тамо је религија непријатељ, кога треба уништити. Сви компромиси са њом, могу, у најбољем случају, да буду само привремени. Међутим, карактеристична црта америчке културе и њен "начин живота" су такви да религију прихватају као нешто суштинско за човека, а, истовремено, негирају да је она интегрални, свеопшти поглед на свет, и да она уобличава тоталитет људског постојања.

Манастир Вазнесење

   "Секуларист" може да буде врло "религиозан" човек, одан Цркви, да редовно посећује службу Божију, да буде дарежљив са својим прилозима, да буде веома тачан у молитвама. Он ће свој брак "свечано" закључити у Цркви, осветиће своју кућу, испуниће своје религијске обавезе-све ово без дволичења. Међутим, све ово не мења чињеницу да његово поимање свих аспеката живота-брака и породице, куће и занимања, и, најзад, самих верских обавеза-не потиче од вере коју исповеда у Цркви, не потиче од његовог исповедања вере у Оваплоћење, Смрт и Васкрсење Христа, Сина Божијег, већ из "животне философије", односно из идеје и убеђења које, стварно, нема ништа заједничко са вером, чак јој је и супротно. Само да набројимо неколико "кључних" вредности наше културе-успех, сигурност, конкурентност, добит, престиж, амбиција-да би се схватило да су оне потпуно супротне целокупном "етосу" и јеванђелској инспирацији...
   Да ли ово значи да је религизни секуларист циник, фарисеј или схизофреник? Уопште не значи. Значи само то да његово схватање религије потиче из његовог секуларистичког погледа на свет, а не обрнуто. У несекуларистичком друштву-једином друштву које је Православље у прошлости познавало-религија и њене вредности били су критеријум целокупног људског живота, били су "мерило" по коме се процењује човек, друштво и култура, чак и онда када одступају од овог мерила; када се у животу руководе светским мотивима и живе по светским мерилима, и онда је религија та која их опмиње, па макар и својом пасивном присутношћу. Према томе, "начин живота" може да буде нерелигиозан и ако је "животна философија" религиозна. У секуларистичком друштву је сасвим супротно: религија је укључена у "начин живота" а, "животна философија" је искључује.
   Прихватање секуларизма радикално трансформише и саму религију. Секуларизам може да се придржава свих њених спољашњих и традиционалних облика, али ипак то је изнутра сасвим друкчија религија. Када секуларизам "одобрава" религију и даје јој почасно место у друштвеном животу, чини то једино стога што сама религија прихвата да буде део секуларистичког погледа на свет, да буде оправдање његових вредности и помоћ да те вредности буду достигнуте и остварене. И, заиста, секуларизам, када говори о религији, не употребљава ни једну реч више од речи "помоћ". "Од помоћи је", односно "користи", да се припада некој верској скупини, да се човек идентификује са религијском традицијом, да је активан у Цркви, да се моли; укратко, "корисно је" да "имаш веру". А пошто религија "помаже", пошто је она користан фактор у личном и друштвеном животу, онда треба и њој помоћи. Отуд све статистике потврђују задивљујући успех религије у Америци. Секуларизам прихвата религију, али под својим условима. Он јој одређује функцију; под условом да религија прихвата функцију, која јој је додељена и испуњава је, секуларизам ће је наградити богатством, почастима и престижом. В. Херберт пише: "Изгледа да је Америка у исто време и најрелигиознија и најсекуларистичкија земља...Сваки аспект савременог верског живота одражава овај парадокс: незадрживи секуларизам у религији, која је у успону...

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар