Translate

02. јул 2013.

глава шест:Светиње Светима 3.ЗАШТО СВЕТЕ ТАЈНЕ?

   Почео сам ове примедбе са неким општим разматрањима ситуације Цркве, јер сам дубоко уверен да ново интересовање за Свете Тајне, за светотајинску праксу и дисциплину потиче из ове кризе и директно је са њом повезана. Убеђен сам да је питање учествовања световњака у Светим Тајнама заиста кључно питање нашег црквеног живота. О решењу овог питања зависи будућност Цркве-њена дефинитивна обнова, или неизбежна пропаст.
   Убеђен сам, када Евхаристија и Причешће поново постану, по речима оца Сергеја Четверикова "центар хришћанског живота", трагична "смањивања" и дефекти, који су горе наведени, биће превазиђени и зацељени. Ако црквени живот није, пре свега заснован на Христу-а то значи на сталном и живом заједничарству са Њим, у светој тајни Његове Присутности-онда неизбежно искрсава нешто друго и доминира као центар, као "фокус" парохијске преокупације и активности. То тада може бити "имовина" или празноверни културни "етницизам", или једноставно материјални услов као једини циљ...Ако то није Христос, онда је нешто друго-светско, па чак и грешно, што ће неопходно уобличавати, а истовремено и дезинтегрисати живот Цркве.  

Манастир Вазнесење

   Све до недавно, можда је било могуће да се не схвати хитност овога "или-или" предлога. Заиста, кроз дуги имигрантски период историје Православља у Америци, наше парохије, као додатак њиховој чисто религијској функцији имале су неку врсту сасвим разумљиве "секуларне" функције или основа: етичке, народне, лингвистичке. Оне су биле неопходан облик и средство, које је уједињавало имигранте у потреби корпоративног идентитета ради преживљавања у америчком друштву, које је пре свега било страно њима, а понекад, чак и непријатељско. Сада, међутим, овај имигрантски или усељенички период се приводи крају. "Природна"-етичка и лингвистичка-основа наше Цркве просто бледи; све више и више православни народ не разуме ни један други језик изузев енглеског, а у неким од наших парохија готово половина парохијана су преобраћеници у Православље. Настаје онда питање: шта ће заменити ове основе? Зар није довољно јасно, да ако оне не буду замењене са централном вером а такође, доживљајем Цркве као јединства, живота и раста у Христу, то јест са оригиналним религијским садржајем Православља, тада ће неизбежно парохија и сама Црква почети полако, али неизбежно, да пропадају и да се дезинтегришу. Тада, ако нису уједињени у нечем или за нешто, људи ће се ујединити против нечега. У овоме лежи трагична хитност и дубина наше садашње ситуације.
   И баш због тога питање Светих Тајни је тако важно. Само у њима, и, разуме се, изнад свега, у светој тајни Христове Присутности и нашег јединства са Њим, и у Њему, ми можемо поново пронаћи позитивни а не негативни принцип, који очигледно тако недостаје у нашој Цркви данас. Само у њима су корени за могућност промене и обнове у уму лаика, који је већ дуго времена био одсечен од извора и доживљаја Цркве. И ако, у наше дане, ово питање тражи такву хитност, то је зато што све више и више народа, свесно или несвесно, тражи такву обнову, тражи оне основе који једини могу да помогну Цркви и парохији да поново нађу своју религијску дубину и да заустави своју брзу декуларизацију.
   Ја сам потпуно свестан да међу православнима постоји тенденција да реше све проблеме, све горуће и тешке проблеме, укључујући и проблем о коме ми овде дискутујемо-то јест о учешћу лаика у Божанским Тајнама-простим позивањем на прошлост, то јест на оно што је чињено тридесет, педесет, или сто година раније, или на оно што се још увек ради у Русији, Грчкој, Пољској, Србији, итд. Ова тенденција, међутим, није од велике помоћи и по некад може да донесе више штете него користи. Она не може помоћи, зато што све што је било у прошлости, било то у Русији, Грчкој, или било где, било је ipso facto истинито православно. Да бисмо схватили ово треба да читамо, на пример, разматрања руских епископа почетком овога века, у време припреме руске Цркве за њен дуго припремани народни сабор (који је сазван 1917, али је био прекинут због револуционарног насиља, а заседао је и 1918. године, али није завршен). Без изузетка, руски епископи су, тада вероватно најобразованији у целој православној Цркви, и неоспорно конзервативни, изражавали да црквена ситуација, духовна, литургичка, организациона-веома је дефицитарна и неиоходна је нужна реформа.
   Што се тиче руског богословља, сви његови представници су једнодушно одбијали да се предају западном схоластицизму и легализму, и то баш у тешкој области светотајинског богословља. Чувени је извештај руском Светом Синоду једног од вођа руског епископата, архиепископа Антонија Храповицког, који је предлагао физичко рушење богословских школа и њихову поновну изградњу на сасвим другом приступу верском васпитању. Свети отац Јован Кронштатски неуморно је одбијао и осуђивао млаку и формалну побожност руског друштва, редукцију Светог Причешћа на "обавезу једанпут годишње", свођење црквеног живота на ниво обичаја.
   Имајући у виду све ово, није довољно једноставно позивање и апеловање на прошлост, јер сама ова прошлост треба да буде процењена у светлости правог, првобитног православног Предања. Једини критеријум, увек и свуда је само Свето Предање-а пастирска брига је како га применити на нашу ситуацију, која се радикално разликује од оне која је била у прошлости.

о. Алекасандар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар