Translate

07. децембар 2015.

ЦРТЕ МОНАШКОГ ЖИВОТА У ЖИТИJУ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТЕРИНЕ

   Нама, који данас празнујемо спомен свете Екатерине, од свега највише приличи да обратимо пажњу на њено свештено житије. Утолико нам је такво дело приличније, сестре, уколико појмимо да живот свете великомученице у својим најглавнијим цртама представља изображење монашког подвига. Нема у овом упоређењу никаквог претеривања. Уверите се у то и саме: ето, пред вашим је очима икона свете Екатерине. Она клечи на коленима пред Мајком Божијом која на рукама држи МладенцаСпаситеља. Он, опет, светој Екатерини пружа веренички прстен. То је најважнији моменат у животу светитељкином - моменат када се уневестила Господу своме. Њему је, као што вам је познато, претходила жеља и чежња за бољим, а за њим је следило мучеништво. Тежња за бољим великомученицу је привела Господу. Сјединивши се са Господом, она беше уведена у подвиг мучеништва и овенчана непропадљивим венцима. Ето главних црта из живота свете Екатерине. Исте такве моменте пронаћи ћете и у свом животу, уколико га ваљано проводите.
Света Екатарина, Манастир Пива
   Света великомученица Екатерина беше знатног порекла, богата, умна и образована. И премда ју је Господ обдарио преизобилним талантима, она не могаше себи наћи пуноту у свету који је окружаваше, те реши да се потпуно одрекне свих уобичајених животних норми. У њеној души био је запечаћен другачији и виши образ савршенства, те она беше спремна да се уневести само ономе ко би и сам носио у себи такав образ. У то доба она још не знађаше за пут истине. Али, Господ јој посла [духовног] руководитеља, који јој показа Онога ко је од свих благобразнији и знатнији. Чим га позна, света Екатерина одлучи да му посвети све дане живота свога. Због тога је Он узе себи за невесту.
   Уневешћење Господу произилази из намере да се једино Њему служи, а она исходи из уверења да је оно најбоље и најсавршеније што се може пожелети, оствариво једино у Господу-Спаситељу. У Њему не само што се остварују све најузвишеније потребе нашег духа, већ се задобија и много тога о чему раније ч нисмо ни помишљали.
   Није ли та увереност и у вашем животу, сестре, била први подстрек да све оставите и да се предате Господу? Тако је, барем, требало да буде. Разлика је само у овоме: спознавши бесмисленост животног поретка који је окруживаше, света Екатерина беше принуђена да тражи и испитује где ће наћи боље прилике, и где је чека истинска пунота; ви сте, пак, осетивши жеђ за бољим, унапред знале да се она може утолити једино у Господу, који све позива: Ко је жедан, нека дође мени и пије. Стога је, напоредо са хлађењем према свему што вас је окружавало, у вама била све силнија чежња за Господом. Његов пресветли лик све се више обликовао у срцу вашем, и све се силније и силније разгоревала ваша љубав према Њему - док, најзад, нисте, оставивши све, пошле за Њим. Ваша чврста решеност да свим својим бићем припадате једино Господу, није ништа друго до тајанствено сједињење са Њим. Иако вам, можда Господ није дао видљиве знаке и уверавања да вас је примио и да сте се сјединиле са Њим, несумњиво је истинито да сте му се уневестиле, и да сте постале Његове невесте.
   Ипак, сестре, не плетем вам похвалну реч. Желим само да вашу мисао наведем на оно што се свакако у вама дешавало пре него што сте прихватиле садашњи образ, како бисте, кроз присећање, изнова распламсале свој првотни жар. Ово бих вам казао: Какве сте биле на почетку, такве будите свагда. У срцу се рађа ново врело осећања, не да би затим пресушило, већ да би служило као подстрек за читав живот. Уколико, пак, у вама пресуши оно што беше спочетка, нећете више бити оно што сте дужне да будете! Истина, спољашњи лик ваш остаће непромењен, али у вама више неће бити пређашњег образа. Истакао бих да незадовољство уобичајеним поретком живота, чежња за бољим, увереност да се све оно што је најбоље једино у Господу може наћи, искрена и топла љубав према Њему, решеност да се једино Њему служи и готовост да се све принесе Њему на жртву - треба да сачињавају обележје вашег живота, дух који ће га постојано покретати и оживљавати. Његово дејство је слично кретању сокова дрвета, или раду човечијег срца. Онај у коме су угасла та осећања, више нема живота. Има име да је жив, а у ствари је мртав.
   Ако све ово још живи у вама - значи да сте у свој живот успеле да пренесете две најглавније црте из житија свете великомученице Екатерине: чежњу за бољим и сједињење са Господом.
   У животу свете Екатерине за овим је уследило мучеништво. Шта, онда, вама предстоји? Такође својеврсно мучеништво. Оно је морало започети још у тренутку кад вам је у срцу сазрела решеност да се посветите Господу. Јер, због чега су мученици страдали? Страдали су што, поверовавши у Господа и сјединивши се са Њим, нису хтели да се поклоне лажним боговима. А ти лажни богови беху духови страсти и свакојаких порочних дела. Јер, онај ко се не покорава страстима и порочним жељама чини исто што и онај који одбија да се поклони идолима. Хришћани који су одбијали да се поклоне идолима беху подвргавани физичким мукама, а они који се добровољно одричу од удовољавања страстима, сами себе муче и своје срце приморавају на страдање, све док се у њима не умире страсти. Побеђивање страсти јесте добровољно духовно мучеништво, које се невидљиво твори у срцу. Оно, ипак, није ништа мање болно. Сећате ли се шта сте обећале када сте полагале завете своје пред Господом? Обећале сте да одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега и да се обучете у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф.4,22-24). Стари је човек сав саздан од страсти. Одбацити га значи - победити страсти. Пошто је, међутим, савладавање страсти духовно мучеништво, јасно је да сте себе осудиле на мучеништво. Да је то заиста тако, познато вам је из искуства.
   Нису толико мукотрпни спољашњи напори и подвизи, колико умиривање помисли, гашење страсти, одбацивање саблазни. Пошто таква искушења могу да се појаве сваког часа, ви треба да сте свагда опрезне и спремне на ране и горчину. С правом се монах приказује као распет на крсту, са свих страна пробадан оштрим копљима и стрелама, или као неко ко гази по трњу и драчи који болно пробадају тело. Међутим, пошто је много бола, много је и награда. Онај коме сте обручене види све ваше подвиге, радује им се и весели срце ваше. Што је више скорби, више ће бити и утехе, иако кроз невоље, све док се све у вама не успокоји - и спољашње и унутрашње.
   То је круна свега. Ње се малобројни удостојавају у овом животу. Ово напомињем не да бих вас устрашио, будући да сте ви већ увелико на том путу те, вољно и невољно, сусрећете све оно што вас на њему сустиже, већ да бисте се, уколико вам је све потаман, побринуле да расудите да ли сте на правом путу и да ли је то добро. Знајте да је спокојство и осећај пуноте или врхунац савршенства, или, пак, стање крајње палости, у којој се гасе сва духовна стремљења и захтеви. Као што је прво стање пунота живота, тако је друго - духовна смрт. Стање, пак, оних који се крећу ка савршенству јесте стање тешке, мукотрпне и болне борбе. То је заправо хођење уским путем. По овим знацима и ви судите где се налазите. Волео бих, разуме се, да сте све на правој страни. Међутим, разум се не може наћи код свих. Нека би вас Господ умудрио на спасење. Амин.

   24. новембра 1861. године, у Тамбовском женском манастиру
   Свети Теофан Затворник
   извор: www.pravoslavie.ru
   7. 12. 2015.

Нема коментара:

Постави коментар