Translate

03. април 2016.

Свети Григорије Палама, „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“

   11. Беседа

   О Часном и Животворном Крсту

   1. Крст Христов од давнина беше предобјављиван и у разним видовима предизображаван, и да не беше силе Крста човек се никада не би могао измирити са Богом. После оног, у Рају Божијем почињеног, прародитељског преступа кроз дрво (познања), оживео је грех. Ми смо тада умрли и пре смрти тела били подвргнути смрти душе, која је удаљење душе од Бога. Живот који смо живели после (прародитељског) преступа беше живот у греху и живот по телу. Грех се не покорава закону Божијем, нити може (да се покорава), те и они који по телу живе, не могу да угоде Богу.
   2. Апостол каже: Тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17),[1] а Бог је Дух, сама Доброта и Врлина. Пошто се дух наш, саздан по Његовом образу и подобију, услед и због греха искварио, зар се ико икада могао обновити и измирити са Богом а да не дође до укидања греха и живота по телу? Крст Христов управо и јесте то и такво укидање греха. Зато и неко од наших богоносних Отаца – упитан од неверника – „да ли верује у Распетога?“ – и одговара: „Да, у Онога Који разапе грех“. Многи који су живели до Закона и после Закона (Мојсејевог), дакле још пре јављања Крста Христовог, беху од Самога Бога посведочени као пријатељи Божији. Цар и пророк Давид који и сам припадаше броју пријатеља Божијих говори: Мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже (Пс. 138; 17). Како то може бити да су и пре Крста постојали људи које су проглашавали за „пријатеље Божије?“ Ја ћу вам ово објаснити ако будете богољубиво и пажљиво саслушали моје речи.
   3. Као што, на пример, још пре доласка „човека греха, сина погибељи“, а ја говорим о антихристу,[2] љубљени Христов ученик (Јован) Богослов говори: И сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час (1. Јов. 2,18), тако и Крст поче да се испуњава код праотаца и још пре њихових времена. Велики Павле нас још јасније учи да је, и пре но што ће доћи, антихрист већ међу нама, јер, како вели, тајна безакоња већ дејствује (2. Сол. 2; 7). Тако и Крст Христов, иако се још не беше јавио, већ је дејствовао код Праотаца, јер се тајна његова већ савршавала међу њима.
Напрсни крст Мати Агрипине (Станкин), Манастир Ковиље
Pectoral cross of Abbess Agrippina (Stankin), Kovilje Monastery

фото: Филигран Покимица
    4. Нећу сада да говорим о Авељу, Ситу, Еноху, Ноју и онима који су пре Ноја угодили Богу и који уопште припадају том времену, него ћу почети од Авраама, који је прозван „оцем многих народа“: Јудејаца по телу, а нас (хришћана) по вери. Почећу, дакле од тог, по духу нашег оца, и од самог почетка, од зачетка добра и од првог призива Божијег. Које беху прве речи којим му се обрати Бог? Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати (1. Мој. 12,1). У самим тим речима била је, дакле, садржана тајна Крста, јер то јасно пројављује Павле, који – хвалећи се Крстом – говори: Мени се разапе свет (Гал. 6; 14). За онога који без освртања одлази из своје отаџбине или из овога света, земаљска отаџбина и свет умиру и падају у заборав, а то и јесте Крст.
   5. И пре него што Авраам одбеже од живота међу безбожницима, Бог му рече: Иди из земље твоје… у земљу – не коју ћу ти дати, већ коју ћу ти показати, и тим речима као да указује на неку другачију, духовну земљу. Које беху прве речи Божије Мојсеју пошто је овај побегао из Египта и узашао на гору? Изуј обућу своју са ногу својих (2. Мојс. 3; 5). Овде се открива (друга) тајна Крста, која природно проистиче из прве. „Из Египта си побегао“, говори (Мојсеју) Бог, „одбацио си служење фараону и презрео почаст да се назовеш „сином кћери фараонове“ и, колико је од тебе зависило, окончао си са светом злог робовања и напустио га, али сада би требало да томе придружиш и самога себе.“ Шта значи то: Изуј обућу своју са ногу својих ? То значи: „скини кожне хаљине“ у које си се обукао и посредством којих дејствује грех, јер те оне одвајају од свете земље. Према томе, рећи: Изуј обућу своју са ногу својих, исто је што и рећи: немој више живети по телу и у греху, већ нека буде укинут и умртвљен богопротивни живот, и телесно умовање, и закон греха у удима који се противи закону духа и поробљује (човека) законом греха. Нека закон греха више не го-сподари и нека не дејствује, будући умртвљен силом боговиђења. Зар то није Крст? Јер Крст, опет сагласно божанственоме Павлу, јесте: А који су Христови распеше тело са страстима и жељама (Гал, 5; 24).
   6. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је света земља на којој стојиш: ове речи указале су Мојсеју на будуће освећење које ће наступити на земљи благодарећи Крсту, после јављања Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Созерцавајући величанствени призор, тј. грм орошен усред огња, Мојсеј предвиде (тј. виде у антиципацији – прим. прев.) будући долазак Христов: зато што созерцање у Богу[3] јесте (трећа) тајна Крста, већа од оне претходне (тј. од распињања себе свету). Да су и удаљење из света и распињање себе свету међусобно нераздвојно повезани показали су и велики Павле и наши божанствени Оци: Павле говорећи не само да се – мени свет разапе, већ и додајући: и ја свету; а Оци – заповедајући нам да не журимо да се успињемо на крст пре крста; јер се, наравно, и удаљење из света и распињање себе свету јавља као израз и тајна Крста.
   7. Према томе, прва тајна Крста јесте у одвајању од света и удаљењу од ближњих по телу када су они препрека побожности и побожном начину живота, као и у телесном аскетизму, који је сам по себи (без постојања духовних подвига – прим. ред.) мало користан, како и говори ап. Павле (1. Тим. 4, 8). На тај начин, сагласно овој првој тајни Крста, нама и свет и грех бивају распети када од њих бежимо. Друга тајна Крста јесте у распињању себе свету и страстима, када страсти и грех беже од нас. Немогуће је, наравно, да страсти и грех потпуно побегну од нас и да не дејствују заједно у нама уколико се не будемо погружавали у богосозерцање: јер ми распињемо себе свету и страстима тек када упражњавањем врлина узиђемо ка созерцању и кад, украсивши и очистивши нашег унутарњег човека, у себи самима пронађемо скривено божанствено благо и изнова откријемо Царство Божије које је унутра у нама, а што и јесте распињање самога себе за свет и за страсти. Од таквих мисли у срце улази духовна топлина, која разгони зле помисли као муве, излива духовни мир и утеху у души и даје освећење телу, како и каже Псалмопојац: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38; 4). Управо то и јесте оно чему нас је поучио један од богоносних Отаца, говорећи: „Уложи сваки труд да твоје унутарње делање буде по вољи Божијој и тада ћеш победити спољашње страсти“. На то нам обраћа пажњу и велики (апостол) Павле: По Духу ходите, каже, и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16). Зато нам и на другом месту пише, саветујући нас: Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином (Еф. 6; 4): јер созерцање укрепљује и помаже жељни део душе, гасећи телесне жеље. И велики (апостол) Петар још очигледније нам је показао шта су то бедра, а шта је то истина: Зато опасавши бедра својега ума, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донети када се јави Исус Христос (1. Петр. 1; 13).
   8. Према томе, будући да се не можемо потпуно удаљити од рђавих страсти и света греха, нити од тога да оне заједно дејствују у нама уколико не обитавамо у богосозерцању, то се и такво созерцање, које распиње свету оне који су га удостојени, такође јавља као тајна Крста. Тако је и у Мојсејево време оно (његово) созерцање грма који је горео а није сагоревао пројавило тајну Крста, већу и савршенију од оне која је била пројављена у призвању Авраамовом. Значи ли то да је Мојсеј био савршеније посвећен у тајну Крста од Авраама? Да ли се и каквим се доказом може потврдити оваква тврдња? Требало би знати да Авраам, када је био призван, и поред чињенице призвања још увек није био посвећен у ту трећу тајну Крста, тј. у созерцање, што се догодило касније, након тог призвања, и то не једном или двапут, већ више пута, мада сада немамо довољно времена да о свему томе говоримо.
   9. Подсетићу вас (само) на једно, чудесније од осталих, (Авраамових) созерцања, када је јасно видео Једнога Троипостаснога Бога, Који још не беше објављен као Тројица. Ту се каже: Јави се њему Бог у равници мамвријској… (И подшавши очи своје погледа) и, гле, три човека стајаху према њему. (И угледавши их) потрча им у сусрет (1. Мојс. 18; 1). Он је, дакле, Једнога Бога Који му се јавио видео у Три Лица. Зато се и каже: Јави се њему Бог.. и, гле, три човека…, а затим потрчавши им у сусрет, он са њима беседи као са Једним, говорећи: Господе ако сам нашао милост пред Тобом, немој проћи слуге Својеш. И, гле, њих тројица као један разговарају са њим, јер се каже: И они му рекоше: Где је Сара жена твоја? … Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А пошто се Сара, чувши ово, у себи насмејала, рече Господ (Аврааму): Што се смеје Сара жена твоја? Дакле, Један Бог а Три Ипостаси, и Три Ипостаси а један Бог, јер се каже: Рече Господ.
   10. Тако се на Аврааму савршила тајна Крста. Исаак, пак, сам беше предображење тајне (на Крст) Прикованога, будући послушан оцу своме до смрти, баш као и Христое (Богу Оцу). Ован којег су приносили као дар предизображавао је Јагње Божијег, Које се нас ради предало на заклање; а шипражје у које се ован заплео роговима беше тајно предображење Крста, због чега се и назива „шипражјем спасења“, као што се и Крст назива „спасоносним дрветом“. И на Јакову, сину Исааковом, савршила се тајна и предображење Крста, јер му се посредством дрвета и воде умножило стадо. То дрво је било предображење Крснога Дрвета, док је вода била предображење божанственога Крштења, које у себи садржи тајну Крста: У смрт Христову се крстисмо (Римљ. 6; 3), говори апостол (Павле). Христос је Дрветом и Водом, тј. Крстом и Крштењем умножио Себи на земљи Своје словесно стадо.
   11. Јаков је још јасније показао праобраз Крста: када се поклонио врху палице и када је, благосиљајући унуке, укрстио руке једну преко друге. Уз то, будући од почетка до краја послушан родитељима и зато вољен и благословен, а због чега га је омрзнуо брат Исав. Јакову, који је одважно подносећи свако искушење, током целог његовог живота савршавала се тајна крста. Зато је Бог и казао: Јакова узљубих, а Исава замрзех (Малах. 1; 2). Нешто слично се догађа и међу нама, браћо. Онај који се потчињава како духовном, тако и телесном оцу, сагласно заповести апостолској: Децо, слушајте своје родитеље (Еф. 6; 1), по своме послушању сличан је љубљеноме Сину Божијем и сам бива љубљен од Бога. Непослушник, пак, несличан Љубљеноме Сину (Божијем), бива од Бога омрзнут. И како то важи не само за Јакова и Исава, но свагда и свугде, премудри Соломон, показујући ту истину, говори: Син послушни ће живети, а непослушни ће погинути (Приче Сол. 13; 1).
   12. Да ли је Јаков, као син послушања, уз све то био посвећен и у вишу тајну Крста, тј. у созерцање, благодарећи коме се човек савршеније распиње и умире греху и живи за врлине? Да! Он сам сведочи о себи, а у вези са богосозерцањем и спасењем: Видех Бога, говори он, лицем к лицу и би спасена душа моја (1. Мојс. 32, 30). И где су ти (јеретици), којих има међу нама и који исказују празну и неправославну мисао (тј. да боговиђење није могуће – прим. прев.)? Боље нека чују да је Јаков видео лице Божије и не само да због тога није био лишен живота, него је, како сам каже, био и „спасен“, иако сам Бог говори: Не може човек видети лица Мојега и остати жив (2. Мој. 33, 20). Да ли можда не постоје два Бога: Један Који има лице доступно виђењу светих и Други Који, такође, има лице, али које превасходи сваку моћ виђења? О, каквог ли богохуљења! Ово, међутим, треба појмити у смислу да виду доступно лице Божије није ништа друго до божанствена благодат и дејство (енергија) које Бог пројављује достојнима. Лице, које никако није доступно виђењу, треба разумети као оно што се односи на природу Божију која превасходи сваки опис и виђење, јер, како је написано, нико никада није видео нити објавио Бога у ипостаси или у суштини. Созерцање у Богу и божанствена тајна Крста не само да од душе одгоне зле страсти и демоне које их узрокују, него и оповргавају лажна мњења и њихове заговорнике, и изгоне их из тора свештене Христове Цркве. Налазећи се у Њеним недрима, угодно нам је да празнујемо и тумачимо божанствену благодат и дејство Крста који су се савршавали на Праоцима пре јакљања Крста у свету.
   13. Према томе, на Аврааму се савршила тајна Крста, а његов син је и сам постао предображење Онога Који је касније био распет. Тако се тајна Крста савршавала и кроз свецели живот Јаковљев, а Јосиф, син Јаковљев, и сам беше предображење и тајна Онога Који ће бити распет – Богочовека Логоса. И Јосиф је, услед зависти, био одведен на заклање и то“ од својих сродника по телу, ради којих га је отац и послао, као што је потом Отац послао и Христа. И нема ничега чуднога у томе што Јосиф није био убијен, као што ни Исаак није био заклан: јер они не беху истина (стварност) сами по себи, него праобрази долазеће истине (стварности). Могуће је да у њима треба видети и двоструку тајну две природе Исусове: тиме што су били вођени да буду убијени они су предизобразили Страдање оваплоћенога Богочовека, а тиме што нису пострадали предизобразили су бестрашће божанства. То се може рећи и за Јакова и Авраама: премда су претрпели искушења, ипак су победише, што је јасно било написано и за Христа. И тако, од те четворице који су се и пре Закона прославили врлинама и побожношћу, код двојице је, тј. Авраама и Јакова, тајна Крста дејствовала у њиховом животима, док су двојица других, тј. Исаак и Јосиф, сами собом на чудесан начин предизобразили тајну Крста.
   14. Зар потом и Мојсеј, који је први од Бога примио Закон и предао га другима, није и пре Закона био спасен посредством дрвета и воде, када је – пошто га положише у колевку – био пуштен низ реку Нил, а затим и када је сам дрветом (тј. палицом) и водом (тј. растављеним морем) спасао израиљски народ, дрветом предизобразивши Крст, а водом божанствено Крштење? То и тајнозналац Павле јасно објављује: Сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору. Павле сведочи да је Мојсеј, још пре мора и оне палице (која је раставила море), добровољно прихватио Крст Христов: Сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога (Јевр. 11,26). Поруга Христова од стране неразумних јесте Крст, како, опет, сам Павле говори о Христу да Он претрпе Крст, не марећи за срамоту (Јевр. 12,2). Као претеча Христов, Мојсеј је и сам сасвим јасно предизобразио Христа и образ Крста и спасење које од њега долази: усправно поставивши палицу, он је преко ње раширио руке и тако, по слици Крста представио себе (као разапетог) на палици, потпуно нагнао Амалика у бекство. Поставивши попреко бакарну змију на палицу и тако очигледно сатворивши образ Крста, Мојсеј је заповеди оним Јудејцима које уједе змија, да гледају у њега, као у Самога Спаситеља, да би се излечили од змијскога уједа.
  15. Недостаје ми времена да приповедам о Исусу (Навину) и онима после њега: о Судијама и Пророцима, о Давиду и онима после њега, који су дејством тајне Крста задржавали реке, заустављали сунце, рушили незнабожачке градове, побеђивали у ратовима, надвладавали противничке војске, избегавали оштрице мачева, гасили силни огањ, затварали уста лавовима, посрамљивали цареве, у пепео претварали моћне кнежеве, подизали мртве, речју затварали небеса и опет отварали, чинили да облаци на небу буду суви а потом кишоносним. Апостол Павле и говори да је све то савршила вера, тј. сила вере у спасење: јер је све могуће ономе који верује. И управо са таквим и јавља Крст Христов онима који верују. Реч о Крсту је, како каже ап. Павле, лудост онима који шну, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1; 18).
  16. Да бисмо броју оних који се спасавају силом Крста могли прибројати и све оне који су живели у старозаветна времена, и пре Закона и под Законом, Сам Христос, кроз Кога јесте све и у Коме јесте све, рекао је пре Крста: И који не узме крста својега и не пође за Мном, није Мене достојан“ (Мт. 10, 38). Видите, дакле, да је и до Крста Христовог Крсту било назначено да дејствује, да је Крст још тада спасавао? Чак и онда када је Господ отворено прорекао ученицима Своје страдање и крсну смрт, Петар, чувши то, није могао да се уздржи, већ Га је, сматрајући да је у Његовој власти да тако не буде, усрдно одвраћао говорећи: Боже сачувај, то неће бити од Тебе (Мт. 16; 22). Господ му је тада запретио као ономе који о Њему мисли што је људско, а не што је божанско. И призвавши народ заједно са ученицима Својим, рече им: Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Еванђеља онај ће ш сачувати (Мк. 8,34-35).
   17. Заједно са Својим ученицима, Господ призива и народ, и сведочи и објављује те превелике и уистину не човечанске, већ Божанске мисли које превасходе природу, да би показао да су оне неопходне не само изабраним ученицима Његовим, већ и свакоме који у Њега верује. Следити Христа значи – живети по Еванђељу Његовом, прослављујући сваку врлину и побожност. Онај који жели да следи Христа мора да се одрекне себе и да узме свој крст, да више не штеди себе, већ да – ако се наврши време – буде спреман и на срамну смрт ради врлина и истине божанствених догмата. Иако је одрицање од самога себе и предавање у крајње понижење и смрт велико и натприродно, то ипак није и неосновано: па зар и за земаљским царевима, а посебно онда када они крећу у рат, не иду управо и само они који су спремни да умру за њих? Шта је онда чудно у томе што и Цар Небески, сагласно обећању, дошавши на земљу ради борбе против непријатеља рода људског, тражи да управо такви људи иду за Њим? Земаљски цареви, међутим, не могу да врате живот погинулима у рату, нити пак ни приближно (Цару Небеском) могу да награде оне који су за њих положили своје животе. Шта од царева да прими онај који више није жив? Међутим, чак је и онима који су животе положили за благочестиве (цареве) нада у Господа. Онима пак који су – идући за Христом – положили своје животе, Господ дарује живот вечни.
   18. Земаљски цареви захтевају да они који их окружују ради њих буду спремни на смрт, док је Господ Самога Себе нас ради предао на смрт. И не Себе ради, већ управо нас ради Господ нас саветује да будемо спремни на смрт, и показујући да је то управо нас ради Он додаје: Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је, а ко изгуби душу своју Мене ради и Еванђеља онај ће је сачувати. Шта значе речи: Јер ко хоће… да сачува, изгубиће… а ко изгуби… онај ће сачувати! Човек је двострук: постоји спољашњи (наш човек), тј. тело, и унутарњи наш човек, тј. душа. Стога, када наш спољашњи човек преда себе на смрт, он тиме губи и своју душу која обитава у њему. Када, пак, он Христа ради и Еванђеља ради (предајући тело на смрт) изгуби своју душу, он је тад уистину спасава и проналази, обесмрћујући је небеским и вечним животом, те ће, имајући је таквом и благодарећи њој (таквој), при свеопштем васкрсењу и сам, тј. и телесно, постати небески и вечан. Онај који воли свој живот, али због љубави према овом пролазном веку и стварима овога века није спреман да на тај начин (тј. Христа и Еванђеља ради) изгуби своју душу, који наноси штету својој души, лишавајући је истинитога живота, и сам се, заједно са њом, подвргава казни, предајући је, авај, на вечно мучење. И оплакујући таквога човека и показујући сву величину његове несреће свемилостиви Владика говори: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16; 26), јер неће сићи са њим (у гроб) слава његова, нити иједно од, у овоме веку цењених, почасти и уживања, које је он претпоставио (за његову душу) спасоносној смрти (Христа и Еванђеља ради). Шта је могао наћи међу стварима овога века а што би могло бити откуп за његову словесну душу које ни читав свет није вредан?
  19. Према томе, ако би неко и читав свет задобио, браћо, он од тога никакве користи не би имао, ако би притом души својој наудио. Колико је онда ужасније када онај који задобија само ништавно премалени део овога света услед страсне везаности за то премалено наноси штету својој души уместо да, радије, подигне образ и смисао Крста и следи Животодавца, јер је и Крст поклоњења достојан образ и смисао тога Образа?
   20. О смислу и тајни Крста већ је било речи и то смо данас растумачили вашој љубави, боље рећи, то је пре нас учинио ап. Павле који, хвалећи се Крстом, расуди да не зна ништа осим Господа Исуса Христа и то Распетога. Шта он то говори? Крст је распињање тела са страстима и похотама његовим. Мислите ли да он то говори само о уживањима и нечистим телесним страстима? Зашто би онда писао Коринћанима: Све док је међу вама завист и неслош и раздори, зар нисте телесни? (1. Кор. 3,3). Тако се и они који воле славу и они који, настојећи на својој вољи, односе победу над супарницима показују као телесни, као они који по телу живе: јер управо због тога и бивају раздори, како говори Јаков, брат Господњи: Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у удима вашим? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете (Јак. 4; 1-2). Распети тело са страстима и похотама његовим, дакле, значи: да човек престане да чини све оно што није угодно Богу; јер ако тело клизи наниже и истрајава на своме морамо се потрудити да га подигнемо у висину крста. Шта хоћу да кажем? Бивајући на овој земљи, Господ је проживео животом сиромаха, и не само да је живео већ је и проповедао сиромаштво, говорећи: Сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити Мој ученик (Лк. 14; 33).
   21. Нико да не јадикује, браћо, молим вас, слушајући нас који без околишања објављујемо добру и пријатну и савршену вољу Божију, и да се не узмућује сматрајући да те заповести није могуће испунити, него нека пре свега нека зна да се Царство Небеско на силу отима и да га подвижници с напором задобијају. И нека слушају Петра, првоврховног апостола Христовог, који говори да Христос, пострада за нас, остављајући нам пример да идемо стопама Његовим (1. Петр. 2; 21). Затим, нека схвати да ученик – иако уистину бива дужан своме учитељу док не плати све – ако скромно понуди и исплати оно што је његовој моћи, и ако се у погледу онога што је остало неплаћено смири пред учитељем, таквим својим смирењем изазива (учитељево) састрадање к себи, чиме допуњава и оно што недостаје. Стога, ако ко види да су мисли његове усмерене на жудњу за богатством и на поседовање, нека зна да је начин његовога мишљења телесан, и нека му то буде повод за (духовно) буђење: ко је прикован на крст нема више жеља за таквим нечим. Њему је, дакле, неопходно да се уздигне у висину крста да му се не би десило да се, сам себе сурвавши, одели од Распетога на крсту Христа.
  22. Како да се човек успне у висину крста? Надајући се у Христа, Руководитеља и Кормилара свију, нека се одрекне од сваког неправедно стеченога прихода, а што се тиче иметка који се стиче на праведан начин, нека и то – не везујући се за њега никада превише – употребљава на добар начин, тако што ће и сиромасима омогућити да учествују у њему. Ако заповест и налаже одрицање од тела и узимање крста свога, они који су Божији и који по Богу живе у своме власништву увек имају и неки иметак: не везујући се исувише за њега, они се њиме користе по потреби као својим сарадником, спремни да га – када се наврши време – одбаце. Према томе, онај који у погледу материјалнога стицања и потреба поступа на такав начин, чак и када није у стању за нешто веће (од овога), ипак се влада благочестиво и богоугодно. Затим, види ли неко у себи да га жестоко нападају блудне помисли, нека му буде јасно да још увек није разапео себе. Како (такав) да себе разапне? Нека избегава радознало погледање на жене и недоличну присност са њима; нека умањи све оно што потхрањује похоту; нека избегава претерану употребу вина, опијање, прождрљивост и многоспавање. Таквом удаљењу од зла, нека придружи и смиреноумље и нека у скрушености срца дозива Божију помоћ за борбу против страсти. Тада ће сам он моћи да каже: Видех безбожника који се преузносаше и рашириваше као кедри ливански, али прође, и ево нема га ; и потражих га“ – у молитви и смирењу – „и не нађе се у мени место његово (парафраза Пс. 36; 35-36)“
   23. Узнемиравају ли те сујетне (досл. славољубиве) помисли? Одмах се и пред судом своје савести сети Господњег савета о томе, из Еванђеља, који каже: не гради се већим од других; а ако и имаш каквих врлина, савршавај их у тајности, само за Бога и тако да их једино Он види, и Отац твој видећи тајно, платиће теби јавно. А ако, пак, и пошто већ нанесеш одлучујући удар узрочницима сваке страсти појединачно, унутарње помисли и даље наставе да те узнемиравају – не бој се: нека оне за тебе буду само нови повод за стицање (победничких) венаца, јер оне више не наговарају ни на шта, нити имају икаквог дејства, већ се јављају само као немоћни (досл. мртви) покрети, као поражени (непријатељи) у твојој борби за Бога.
   24. Управо то и јесте „смисао (реч) Крста“, и будући таквим он се уистину јавља као велика и божанствена тајна не само код Пророка, пре свога остварења, него и данас после свог остварења. На који начин? Споља гледано, изгледа да онај ко себе не узноси и у свему се смирује понижава себе самога; да онај који бежи од телесних уживања себи наноси муку и бол, као и да онај који раздаје свој иметак постаје виновник сопственога сиромаштва. Међутим, силом Божијом то сиромаштво, тај бол и то понижење постају извор вечне славе, неисказане насладе и непотрошивога богатства и у овом и у будућем веку. И оне који у ово не верују и који веру не пројављују својим делима, ап. Павле сврстава међу мртве и Јелине (тј. идолопоклонике, пагане, многобошце), говорећи: Ми проповедамо Христа Распетога, Јудејцима саблазан (због њиховога неверја у Спаситељево страдање), Јелинима лудост (како због тога што су њима пролазне ствари изнад свега тако и због њиховог потпуног неверовања у божанска обећања), а нама позванима… Христа, Божију силу и Божију премудрост (1. Кор. 1; 23-24).
   25. У томе се, дакле, и показује Божија премудрост и сила: побеђивати кроз немоћ, узвишавати се кроз смирење, богатити се кроз сиромаштво. Нису, међутим, само „смисао“ и тајна Крста – божанствени и достојни поклоњења, већ је то и само знамење Крста, Спасоносно Дрво, Царски Скиптар, Божанствени Знак Победе над видљивим и невидљивим непријатељима, јер је знамење Крста свештени и часни Печат који освећује и савршава, од Бога дарована људскоме роду, натприродна и неизречена блага, сакрушујући проклетство и осуду, уништавајући трулежност и смрт, дајући живот вечни и благослов; иако неразумни јеретици у своме безумљу одбацују (такво поштовање Крста Господњега), јер нису разумели значење апостолске молитве (Еф. 3,14), те онда ни не могу да, са свима светима, разумеју „шта је ширина и дужина, а шта дубина и висина“: јер се Крст Господњи јави као оно што објављује свецели домострој Доласка Господњег у телу, као оно што у себи садржи сву тајну тог Доласка, као оно што се простире до свих крајева и као оно што све обухвата – тј. оно што је горе, што је доле, што је около и што је између. Правдајући се изговором због кога би, напротив – када би имали ума – требало да се заједно са нама клањају Крсту, они (јеретици) се одвраћају од Символа Цара Славе, Символа којега Сам Господ, пре него што ће се на њега попети, јавно назива Својим узвишењем и Својом славом. Када дође време Његовога будућега Доласка и Јављања, Њега ће са силом и славом многом предобјавити управо ово Знамење (Крст) Сина Човечијега.
   26. На њему је, будући прикован, Христос умро – говоре (јеретици) – и зато ми не трпимо ни облик (крста) нити (Крсно) Дрво на коме је Он убијен. Међутим, на чему је била прикована наша обвезница (греха), којом смо били обремењени услед преступа везаног за дрво (познања) када се према њему пружила рука Праоца (Адама)? И благодарећи чему је та обвезница била избрисана и уклоњена, чиме смо поново ушли у благослов Божији? На чему сакруши Христос началства и власти духова лукавства, који на основу дрвета преступа загосподарише нашом природом, на чему их потпуно одагна и победивши посрами, чиме смо (изнова) примили слободу? На чему је била разрушена преграда која је растављала и наше непријателлтво према Богу било сакрушено и уништено? И кроз шта смо се измирили са Богом и примили благовест за мир са Богом, ако не на Крсту и кроз Крст? Нека они (јеретици) слушају речи Апостола, који пише Ефесцима: Јер је Он мир наш, (Који и једне и друге састави у једно) и разруши преграду која је растављала… да обадва сазда у самоме Себи у једнога новош човека, стварајући мир: и да помири с Богом и једне и друге у једном телу Крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2; 14-16). Колошанима он пише следеће: И вас који бесте мртви у гресима и у необрезању тела вашега, оживе вас с Њим, опростивши нам све грехе: избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и беше против нас, и уклони је приковавши је на Крст; разоружавши началства и власти, и жтоса их јавно, победивши на њему (Кол. 2,13-15).
   27. Како, дакле, да не поштујемо и да се не служимо тим божанственим Победничким Знамењем општега ослобођења људскога рода, чија сама појава наводи на бекство, побеђује и посрамљује змију, зачетника зла, објављујући њен пораз и сакрушење, (Знамењем) које прославља и велича Христа, објављујући свету победу Његову? А ако Крсту не би требало указивати поштовање због тога што на Њему Христос умре (као што мисле јеретици) нити, пак, сматрати да Његова крсна смрт беше свештена и спаситељска, зашто се онда, како говори апостол (Павле), управо у смрт Њешву крстисмо! Како да будемо учесници Његовога Васкрсења ако не постанемо сродни Њему и по подобију Његове туге? Осим тога, ако би се ко поклањао (некаквом) знамењу крста на коме не би стајало исписано Христово име, таквом би се, може бити, с правом могао упутити прекор због чињења нечега непотребног, али када пред Именом Исуса Христа приклањају колена сви небесни, земни и преисподњи – а управо то Име коме се клања све Крст носи на себи – какво би онда било безумље не приклањати колена пред Крстом Христовим!?
   28. Ми ћемо пак, заједно са коленима приклањајући и срце, прићи и поклонити се заједно са псалмопојцем и пророком Давидом месту „где стајаху Ноге Његове“ и где се раширише Руке Његове да све нас пригрле и где нас ради би у мукама распето животоначално Тело Његово. Поклонивши се у вери и целивајући (Крст), захватимо од преобилног освећења Крста и сачувајмо га, да бисмо се – при преславном будућем Доласку Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, видећи Његов Крст (Знамење Сина Човечијега) где у слави долази пред Господом – узрадовали и узвеселили радошћу непрестаном, примивши на дар стајање с десне стране (Оца), и чувши речи, и примивши благослов обећанога блаженства, у славу телом Распетога нас ради Сина Божијега.
   29. Њему приличи славословљење са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

   svetosavlje.org

Нема коментара:

Постави коментар