извор:Ka televizija
- Језгро државе Немањића с краја 12. и из првих деценија 13. века, када су владали велики жупан Стефан Немања и краљ Стефан Првовенчани, постаје територија у чијем се оквиру после 1219. године стварају границе аутокефалне Српске православне цркве. Захватајући простор од слива Јужне Мораве, на истоку, до полуострва Пељешац и реке Неретве, на западу, и од жупа изнад Западне Мораве, на северу, до Бококоторског залива на југозападу и града Призрена на југоистоку, територија под духовном јуриздикцијом новостворене архиепископије била је подељена на једанаест епархија.
Архипастир Српске цркве је као епархијски епископ имао јуриздикцију у широко распрострањеној области, управљајући као архијереј у њеним границама потпуно самостално, као и сви остали епископи у својим епархијама. Значај Архиепископије истакнут је у жичким повељама којима су Стефан Првовенчани и његов најстарији син Радослав дали привилегије епархијском властелинству Манастира Жиче, дарујући му села, засеоке и планине у шест различитих, заокружених територијалних целина.
Територију Епархије жичке требали би јасно разликовати од шест територијалних целина које су чиниле жичко архиепископско властелинство. У оквиру прве територијалне групе жичког властелинства која је гравитирала према Манастиру, налазиле су се и границе Епархије жичке. Као и сви остали епархијски епископи, тако је и у границама Епархије жичке управљао по Божјој милости архиепископ свих српских и поморских земаља...
О Епархији жичкој у средњем веку синоћ је у краљевачкој библиотеци одржао предавање, из којег је и наведени цитат, др Драгољуб Даниловић, гимназијски професор историје који је недавно на ову тему одбранио докторат.
21.5.2015.
извор: www.kv-biblio.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар