За многе је Велики пост – тешко и тужно време, рећи ћемо отворено. А статистика из године у годину показује жалостан резултат: само 3-5% људи који себе сматрају православнима, држе пост, и то не увек строг. Зашто људи не виде радост поста? И у чему се ова радост састоји? Како да се они који никад нису постили ипак осмеле да посте? О томе разговарамо с владиком Марком (Арндтом), Берлинским и Немачким архиепископом.
– Помаже Бог, драги читаоци и гледаоци интернет-портала «Православие.Ru». Данас је наш гост владика Марко, архиепископ Берлинско-Немачки и Велике Британије. Владико, наша емисија ће бити приказана у данима Великог поста. И зато је тема данашњег сусрета – Велики пост.
– Као прво, желео бих да мало исправим оно што сте рекли: пост се не може назвати ограничењем. Напротив, то је ослобођење. Ослобођење од непотребне тежине, од непотребног баласта који свако носи. То је, наравно слобођење од телесне тежине, али и од духовне – ослобађамо се терета наших грехова. Пост је најповољније време за наше спасење, то је време кад посебну пажњу поклањамо духовној страни свог живота. А кад се ослобађамо телесне тежине, човеков дух се ослобађа управо за духовно делање.
Нажалост, не може сваки мирјанин да одази на све великопосне службе, али чак и на онима које може да посети слушајући речи богослужења, ослушкујући их, и доживљавајући их, он стиче невероватно богатство. И чак и ако некоме није све јасно, како му се чини, оно што је схватио, свеједно има огроман духовни значај.
Свети оци су нам оставили огромно духовно богатство – дивна богослужења Великог поста. У њима се крије такво богатство богословског смисла! Доводе нас до смрти – крсне смрти коју је наш Спаситељ доживео ради нас, и то две врсте, ако могу тако да кажем, смрти које доживљавамо.
Као прво, имамо могућност да се очистимо од греховних наслага на својој савести како бисмо у сваком тренутку били спремни да пређемо у руке Божије, у други свет. Али то је и смрт коју желимо својим греховима, то је умирање човека за све греховно и заједничарење у свему светлом, божанском и небеском. Ако се време поста тако доживљава, онда је то време велике радости, радости, коју сваког дана можемо свесно да доживимо. Да доживимо долазак новог дана – новог времена за покајање које нам се даје. Али то такође значи доживљавати и предукус свеопштег васкрсења. Није случајно што се свеопште васкрсење слави пре Христовог Васкрсења. Премда је оно условљено управо враскрсењем Спаситеља и ту постоји узрочно-последнична веза, сви ми га доживљавамо недељу дана пре Христовог Васкрсења – то је васкрсење Лазара, које нас подсећа на наше свеопште васкрсење. Тако да ако будемо правилно проницали у садржај посних богослужења и у смисао поста, он ће за нас представљати огромну радост и ослобођење.
– Владико, анкете које се спроводе у Русији и у целом свету показују да не пости тако много људи. У Русији, као и у претходним годинама, у овом Великом посту мање-више строго ће постити око 3% становника, који себе сматрају православцима. Врлина уздржања не ужива велику популарност. Зашто је тако, владико?
– То се пре свега дешава због непознавања поста. И несхватања и његовог смисла, и његове форме. Смисао заиста остаје скривен за оне људе који не одлазе на великопосна богослужења, који не схватају њихову суштину, њихов садржај. И тада се пост у најбољем случају претвара у један од облика гимнастике. То је оно што се тиче духовне стране поста. А ако се говори о телесној страни, људи не посте зато што не схватају да се у посту ослобађају свог телесног терета, онога што им уопште није потребно, и да уче да владају материјом. Сетимо се: приликом стварања света Бог је човека поставио да буде господар, односно да господари, да влада својом природом. А ми видимо како многи људи данас постају робови материје – пре свега робови својих страсти. То су они који не могу да се ослободе пушења, прекомерног јела, итд. и т.сл. Има много таквих момената у нашем животу кад нам се чини да нећемо моћи... На основу исповести знам колико је много оних који се боре с овом страшћу, али им се свеједно чини да ју је немогуће победити.
У ствари, кад човек схвати суштину поста, кад га практикује, постаје толико радостан да више не може без тога. Предрасуде су сматрати да људи не могу без овакве хране, без онакве хране. Кад сам био на Атону мој духовни руковођа је сваког поста постио тачно 40 дана и доживео је дубоку старост. Притом је строго постио: уопште није јео. Пио је само врло слаб чај и то је све. Познајем и друге људе који то практикују. Можда не по 40 дана, али прилично дуго времена.
Сећам се како ми се једна парохијанка коју сам убедио да пости крајем поста захваљивала и како је говорила: «Тако ми је драго, тако сам задовољна!» Тако да ако човек схвата шта и због чега ради, може много тога.
Исто тако стоје ствари и са молитвом. Кад се човек не моли или кад се моли пет минута, он не може да оцени снагу молитве, не може да оцени радост која из ње израста. И зато ће тако таворити – можда целог свог живота ако не буде подстицаја који ће га довести до тога да барем једном покуша стварно да се моли. Ту има много таквих аспеката који пре свега захтевају отворено срце.
Испричаћу следећи догађај који је на мене оставио веома снажан утисак. У нашој парохији је било неколико грчких породица које су долазиле у нашу цркву само зато што живимо по православном календару, а не по римокатоличком. Нису разумели ништа осим «Алилуја» и «Ис пола ети, деспота», али су долазили зато што су знали да је код нас све правилно. И у петак прве недеље поста Гркиња, за коју сам знао да ради у фабрици, да је њен посао физички веома тежак, каже ми (то није део исповести, просто смо разговарали): «Владико, у среду сам попила воде.» Помислио сам да нешто нисам схватио – не знам грчки толико добро – па сам поново упитао: «Шта сте рекли?» Поновила је: «У среду сам попила воде.» У недоумици сам је упитао: «Хоћете да кажете да целе недеље не само да нисте јели, него нисте ни пили?» - «Па, наравно!» Тако је гласио одговор: «Па, наравно!» Жена која обавља тежак посао. Тада сам схватио да човек може веома много, само ако хоће.
Пре двадесетак година увели смо да у току Великог поста једном недељно служимо службу Пређеосвећених Дарова увече, али је наш Синод донео одлуку да онај ко жели да се причести мора да пости од претходне поноћи до вечери. То сам свима објавио и очекивао сам да нико неће доћи. Људи су дошли! Људи, за које знам да раде у некој канцеларији где сви пуше и остало. Уздржавају се цео дан, увече долазе на исповест и причешћују се. То је таква радост! И то може да дâ само искуство. Разумете?! Наравно, онај ко то није доживео, неће ни разумети.
Тако да мислим да је невоља управо у томе што многи нису спремни да учине први корак. Да прескоче реку. Као што је света Марија Египћанка прескочила Јордан и од блуднице постала светица – тако и многи од нас треба то да чине.
– А да ли можда постоје неке аскетске вежбе које омогућавају да човек помало, али ипак превладавајући у себи неодлучност развија спремност да «прескочи реку»?
– Пре свега, то је молитва. Кад се човек приљежно односи према молитви, он ће и у телесном посту бити спреман на подвиг. Кад види колико његов ум и дух постају заиста слободни, он ће то ценити.
И сетио сам се оних несрећника који не могу да оставе пушење. Говорио сам им: «Покушајте да се бар у току посних дана – у понедељак, среду и петак – уздржавате од пушења. То је почетак.» И многи су тако успели да победе ову своју страст. Са храном треба поступати исто тако.
Код нас у манастиру се многи монаси придржавају следећег правила: у току посних дана не узимају никакву храну, само нешто мало поједу увече – иначе целог дана ништа не окушају. И то, наравно, помаже човеку да процени своје снаге, да види шта је за њега могуће, а шта није могуће.
– Владико, рекли сте да онај ко правилно пости осећа радост. У стихири која се поје у данима Великог поста постоје речи: «Постимсја постом пријатним...» И једни другима то желимо за време поста. Молим Вас да све нас подсетите на то шта значе ове речи: «Постите пост пост пријатан.»
– Нисам посебно размишљао о овоме, али мислим да пре свега значи следеће: уздржавајмо се од тога да једемо свог ближењег. У једној од стихира пре почетка поста се чак каже да је то можда најтежа врлина коју човек може да оствари.
«Постити постом пријатним» значи да у посту треба да црпимо снагу за духовни развој. Да не стојимо у месту, већ да сваки пост буде степеник на лествици која води ка Христу и ка нашем са-васкрсењу.
– Молитва преподобног Јефрема Сирина гласи «Дух празности, унинија, љубоначалија и празнословија не дажд ми.» Зашто се у молитви говори управо о избављењу од ових грехова? Јер, знамо да то ни из далека није потпун списак порока...
– Мислим да су сви остали грехови на овај или онај начин повезани с греховима који се овде наводе. Јер ако човек погледа сваку појединачну «рубрику», да тако кажем, која се помиње у молитви, видећемо да она повлачи за собом читав низ других грехова. Доконост врло брзо доводи човека до одустајања од борбе са грехом, врло брзо га доводи до осуђивања ближњег... – једно за другим. То су можда управо центри свега онога што треба да имамо у виду кад ступамо у борбу са својим греховима.
– Владико, у закључку нашег разговора желео бих да вас замолим да дате неке савете Вашим читаоцима и гледаоцима за ове дане Великог поста.
– Пре свега, свима желим да испробају пост на себи. Да сви хришћани покушају поштено да посте. Има, наравно, болесника којима се дозвољава блажи пост – у оној мери у којој је то оправдано и потребно, а не просто по фантазији или сопственој жељи. То увек треба видети с духовником.
Да се свако од нас одрекне нечега што му је посебно драго. Не мора то обавезно бити храна; за једног је то телевизор, за другог су неке игре итд. Желео бих да се сваки хришћанин часно прихвати свесне борбе. Зато што без борбе, како кажу многи оци, нема победе. Ми желимо победу, а она није јефтина. Зато треба да се трудимо.
Желим да се сви духовно богате. А они који раде и не могу да посећују богослужења, макар да појачају своје молитвено правило, духовно читање и да тако стичу нешто за душу. Да душа из поста изађе богатија. И тада ће овај пост бити заиста достигнуће за сваког.
– Владико, захваљујем Вам се на томе што сте били гост наше редакције.
– Слава Богу. Хвала Вама на Вашем труду.
С архиепископом Марком (Арндтом)
разговарао је монах Рафаил (Попов)
Са руског Марина Тодић
www.pravoslavie.ru
1.4.2016.
– Као прво, желео бих да мало исправим оно што сте рекли: пост се не може назвати ограничењем. Напротив, то је ослобођење. Ослобођење од непотребне тежине, од непотребног баласта који свако носи. То је, наравно слобођење од телесне тежине, али и од духовне – ослобађамо се терета наших грехова. Пост је најповољније време за наше спасење, то је време кад посебну пажњу поклањамо духовној страни свог живота. А кад се ослобађамо телесне тежине, човеков дух се ослобађа управо за духовно делање.
Нажалост, не може сваки мирјанин да одази на све великопосне службе, али чак и на онима које може да посети слушајући речи богослужења, ослушкујући их, и доживљавајући их, он стиче невероватно богатство. И чак и ако некоме није све јасно, како му се чини, оно што је схватио, свеједно има огроман духовни значај.
Свети оци су нам оставили огромно духовно богатство – дивна богослужења Великог поста. У њима се крије такво богатство богословског смисла! Доводе нас до смрти – крсне смрти коју је наш Спаситељ доживео ради нас, и то две врсте, ако могу тако да кажем, смрти које доживљавамо.
Као прво, имамо могућност да се очистимо од греховних наслага на својој савести како бисмо у сваком тренутку били спремни да пређемо у руке Божије, у други свет. Али то је и смрт коју желимо својим греховима, то је умирање човека за све греховно и заједничарење у свему светлом, божанском и небеском. Ако се време поста тако доживљава, онда је то време велике радости, радости, коју сваког дана можемо свесно да доживимо. Да доживимо долазак новог дана – новог времена за покајање које нам се даје. Али то такође значи доживљавати и предукус свеопштег васкрсења. Није случајно што се свеопште васкрсење слави пре Христовог Васкрсења. Премда је оно условљено управо враскрсењем Спаситеља и ту постоји узрочно-последнична веза, сви ми га доживљавамо недељу дана пре Христовог Васкрсења – то је васкрсење Лазара, које нас подсећа на наше свеопште васкрсење. Тако да ако будемо правилно проницали у садржај посних богослужења и у смисао поста, он ће за нас представљати огромну радост и ослобођење.
– Владико, анкете које се спроводе у Русији и у целом свету показују да не пости тако много људи. У Русији, као и у претходним годинама, у овом Великом посту мање-више строго ће постити око 3% становника, који себе сматрају православцима. Врлина уздржања не ужива велику популарност. Зашто је тако, владико?
– То се пре свега дешава због непознавања поста. И несхватања и његовог смисла, и његове форме. Смисао заиста остаје скривен за оне људе који не одлазе на великопосна богослужења, који не схватају њихову суштину, њихов садржај. И тада се пост у најбољем случају претвара у један од облика гимнастике. То је оно што се тиче духовне стране поста. А ако се говори о телесној страни, људи не посте зато што не схватају да се у посту ослобађају свог телесног терета, онога што им уопште није потребно, и да уче да владају материјом. Сетимо се: приликом стварања света Бог је човека поставио да буде господар, односно да господари, да влада својом природом. А ми видимо како многи људи данас постају робови материје – пре свега робови својих страсти. То су они који не могу да се ослободе пушења, прекомерног јела, итд. и т.сл. Има много таквих момената у нашем животу кад нам се чини да нећемо моћи... На основу исповести знам колико је много оних који се боре с овом страшћу, али им се свеједно чини да ју је немогуће победити.
У ствари, кад човек схвати суштину поста, кад га практикује, постаје толико радостан да више не може без тога. Предрасуде су сматрати да људи не могу без овакве хране, без онакве хране. Кад сам био на Атону мој духовни руковођа је сваког поста постио тачно 40 дана и доживео је дубоку старост. Притом је строго постио: уопште није јео. Пио је само врло слаб чај и то је све. Познајем и друге људе који то практикују. Можда не по 40 дана, али прилично дуго времена.
Сећам се како ми се једна парохијанка коју сам убедио да пости крајем поста захваљивала и како је говорила: «Тако ми је драго, тако сам задовољна!» Тако да ако човек схвата шта и због чега ради, може много тога.
Исто тако стоје ствари и са молитвом. Кад се човек не моли или кад се моли пет минута, он не може да оцени снагу молитве, не може да оцени радост која из ње израста. И зато ће тако таворити – можда целог свог живота ако не буде подстицаја који ће га довести до тога да барем једном покуша стварно да се моли. Ту има много таквих аспеката који пре свега захтевају отворено срце.
Испричаћу следећи догађај који је на мене оставио веома снажан утисак. У нашој парохији је било неколико грчких породица које су долазиле у нашу цркву само зато што живимо по православном календару, а не по римокатоличком. Нису разумели ништа осим «Алилуја» и «Ис пола ети, деспота», али су долазили зато што су знали да је код нас све правилно. И у петак прве недеље поста Гркиња, за коју сам знао да ради у фабрици, да је њен посао физички веома тежак, каже ми (то није део исповести, просто смо разговарали): «Владико, у среду сам попила воде.» Помислио сам да нешто нисам схватио – не знам грчки толико добро – па сам поново упитао: «Шта сте рекли?» Поновила је: «У среду сам попила воде.» У недоумици сам је упитао: «Хоћете да кажете да целе недеље не само да нисте јели, него нисте ни пили?» - «Па, наравно!» Тако је гласио одговор: «Па, наравно!» Жена која обавља тежак посао. Тада сам схватио да човек може веома много, само ако хоће.
Пре двадесетак година увели смо да у току Великог поста једном недељно служимо службу Пређеосвећених Дарова увече, али је наш Синод донео одлуку да онај ко жели да се причести мора да пости од претходне поноћи до вечери. То сам свима објавио и очекивао сам да нико неће доћи. Људи су дошли! Људи, за које знам да раде у некој канцеларији где сви пуше и остало. Уздржавају се цео дан, увече долазе на исповест и причешћују се. То је таква радост! И то може да дâ само искуство. Разумете?! Наравно, онај ко то није доживео, неће ни разумети.
Тако да мислим да је невоља управо у томе што многи нису спремни да учине први корак. Да прескоче реку. Као што је света Марија Египћанка прескочила Јордан и од блуднице постала светица – тако и многи од нас треба то да чине.
– А да ли можда постоје неке аскетске вежбе које омогућавају да човек помало, али ипак превладавајући у себи неодлучност развија спремност да «прескочи реку»?
– Пре свега, то је молитва. Кад се човек приљежно односи према молитви, он ће и у телесном посту бити спреман на подвиг. Кад види колико његов ум и дух постају заиста слободни, он ће то ценити.
И сетио сам се оних несрећника који не могу да оставе пушење. Говорио сам им: «Покушајте да се бар у току посних дана – у понедељак, среду и петак – уздржавате од пушења. То је почетак.» И многи су тако успели да победе ову своју страст. Са храном треба поступати исто тако.
Код нас у манастиру се многи монаси придржавају следећег правила: у току посних дана не узимају никакву храну, само нешто мало поједу увече – иначе целог дана ништа не окушају. И то, наравно, помаже човеку да процени своје снаге, да види шта је за њега могуће, а шта није могуће.
– Владико, рекли сте да онај ко правилно пости осећа радост. У стихири која се поје у данима Великог поста постоје речи: «Постимсја постом пријатним...» И једни другима то желимо за време поста. Молим Вас да све нас подсетите на то шта значе ове речи: «Постите пост пост пријатан.»
– Нисам посебно размишљао о овоме, али мислим да пре свега значи следеће: уздржавајмо се од тога да једемо свог ближењег. У једној од стихира пре почетка поста се чак каже да је то можда најтежа врлина коју човек може да оствари.
«Постити постом пријатним» значи да у посту треба да црпимо снагу за духовни развој. Да не стојимо у месту, већ да сваки пост буде степеник на лествици која води ка Христу и ка нашем са-васкрсењу.
– Молитва преподобног Јефрема Сирина гласи «Дух празности, унинија, љубоначалија и празнословија не дажд ми.» Зашто се у молитви говори управо о избављењу од ових грехова? Јер, знамо да то ни из далека није потпун списак порока...
– Мислим да су сви остали грехови на овај или онај начин повезани с греховима који се овде наводе. Јер ако човек погледа сваку појединачну «рубрику», да тако кажем, која се помиње у молитви, видећемо да она повлачи за собом читав низ других грехова. Доконост врло брзо доводи човека до одустајања од борбе са грехом, врло брзо га доводи до осуђивања ближњег... – једно за другим. То су можда управо центри свега онога што треба да имамо у виду кад ступамо у борбу са својим греховима.
– Владико, у закључку нашег разговора желео бих да вас замолим да дате неке савете Вашим читаоцима и гледаоцима за ове дане Великог поста.
– Пре свега, свима желим да испробају пост на себи. Да сви хришћани покушају поштено да посте. Има, наравно, болесника којима се дозвољава блажи пост – у оној мери у којој је то оправдано и потребно, а не просто по фантазији или сопственој жељи. То увек треба видети с духовником.
Да се свако од нас одрекне нечега што му је посебно драго. Не мора то обавезно бити храна; за једног је то телевизор, за другог су неке игре итд. Желео бих да се сваки хришћанин часно прихвати свесне борбе. Зато што без борбе, како кажу многи оци, нема победе. Ми желимо победу, а она није јефтина. Зато треба да се трудимо.
Желим да се сви духовно богате. А они који раде и не могу да посећују богослужења, макар да појачају своје молитвено правило, духовно читање и да тако стичу нешто за душу. Да душа из поста изађе богатија. И тада ће овај пост бити заиста достигнуће за сваког.
– Владико, захваљујем Вам се на томе што сте били гост наше редакције.
– Слава Богу. Хвала Вама на Вашем труду.
С архиепископом Марком (Арндтом)
разговарао је монах Рафаил (Попов)
Са руског Марина Тодић
www.pravoslavie.ru
1.4.2016.
Нема коментара:
Постави коментар