Четврта недеља Великог поста посвећена је светом Јовану Лествичнику, писцу чувене "Лествице", списа о савлађивању духовних препрека и освајању врлина.
"Лествица" је можда и најпознатија књига која нас учи "уметности над уметностима" обликовању себе и свог живота по Божијој Љубави.
Ми православни увек смо поштовали и поштујемо и данас манастире и монахе. Монаштво је посебна врста сведочења да је "уметност над уметностима" увек жива. Посете манастирима инспиришу људе, утврђују их у вери.
Међутим, опасност је да у заједничкој свести сведочење вере остане специјализована функција само манастира, а не и Цркве у целини. Манастира и монаха је мало, а у народу пад вредности, одступање од вере и квар у заједничком функционисању, само се повећавају.
Чак и ми који волимо своју земљу и свој народ не можемо а да не приметимо како тренутно нисмо ни довољно добри, ни довољно здрави и отворени, нити довољно мислимо једни на друге.
То могу да примете и сви они који нас повремено посећују. Било да су наши који живе напољу или странци. Кажу неки од њих како се овде сада просто осећа "тежак ваздух". Напетост је већа него што је то корисно за човека.
Није лако у тим околностима волети свој народ. Заиста волети. Конкретне људе које срећеш сваки дан. Како волети оне који се хране злобом и после је бљују?
Како волети уморне људе празних погледа које срећемо по аутобусима, људе који утеху због тога што им је отета пуноћа живљења а нису технолошки напредовали налазе у гледању глупих ТВ програма а онда својим одлукама утичу и на наше животе? Како волети све слабе и поводљиве који не успевају да успоставе ни минималну моралну доследност?
У држави - партије као секте. У цркви - веома слично. Расколи или расколничке тенденције, клике и полусекте. На "православним" форумима можете наћи више злобе него у међунационалним сукобима. Комуникација црквених људи преко медија, најчешће "упућених" лаика али и јерархије, обилује неваспитањем и међусобним непоштовањем, прејаким речима.
Теолошка и црквена обнова је почела са идејом враћања Литургије у центар црквеног живота и опуштања притиска морализаторског приступа цркви насталог некритичким и несвареним коришћењем аскетске литературе и идеја. Наравно, као у свему што радимо одмах смо направили још једну озбиљну поделу, још једно "или-или". Ни снаге ни правих идеја ни воље да се све уради како би се умирили екстремизми и дошло до некаквог "и-и". И шта смо добили?
Непрекидне у и ружне оптужбе и свађе. Ко је екумениста, паписта и издајник, ко је затуцана незналица и лажни моралиста, ко је опасни фанатик, а ко гњецави компромисер. Ко највише краде, а ко је највећи легални среброљубац. Која је парохија исплативија за свештеника и како се прикупља порез, где је каса затајила.
А народ у раскораку. Иако није баш ни јурио да уђе преко прага Очевог дома али је имао неко ишчекивање, збуњен гледа Цркву и гаси му се оно мало наде да се у овој несрећној земљи ишта може урадити.
Ми имамо обавезу сведочења а сведочимо пораз од партијске логике и потрошачке културе. Ми имамо обавезу да будемо со свету а обљутавели смо и сами себи. Ми имамо обавезу да будемо та светиљка коју ће Господ ставити на гору као светионик, а производимо само дим и чађ. Ми треба да сведочимо Царство небеско а сведочимо да новац (Мамон) влада светом и нама.
Ми као Црква и то сви који смо то постали позивом вере, и свештенство и верници, имамо обавезу да обликујемо и себе и наше односе тако да самим тим сведочимо народу у коме живимо могућност промене на боље. На јерархији је да организује мисионарску и педагошку активност пре свега за одрасле који су већ осетили позив вере. Да кренемо у лични препород али и озбиљну реорганизацију парохијског живота и мисије цркве у народу.
И то је оно на шта нас подсећа и Свети Јован Лествичник и одбројавање - четврта недеља поста. Шта радимо да постанемо бољи, лепши и кориснији сведоци? Да ли користимо пост за рад на себи и нашим односима?
"Пошто си млак — ни врућ ни хладан — испљунућу те" пише у Отккривењу Јовановом. Или "Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе" (Јеванђеље по Матеју).
Со је драматично обљутавела. Узмимо се у памет. Ускоро ће нас и погазити као зле и бескорисне слуге.
Важно је вратити централни значај Литургији,али никако не смемо заборавити "Лествицу". Зашто уопште данас славимо Светог Јована Лествичника?
ђакон Ненад Илић
извор: фб
Нема коментара:
Постави коментар