Translate

07. март 2017.

Академик Светислав Божић, Борба против духовне беде је наш трајни посао

Данашња политика живи за себе, свој интерес и интерес свог налогодавца а не за другога. Она живи против другога и другачијег

   Светислав Божић је један од најпознатијих савремених српских композитора духовне музике засноване на православној традицији и византијском културолошком коду. Светислав Божић је такође и редован професор Факултета музичке уметности у Београду и професор “Слобомир П Универзитета” у Бијељини. Аутор је и преко двеста композиција различитих жанрова. Нека од његових најзначајнијих дела су: Литургија Светог Јована Златоустог, Молитва Рачана, Свјати Боже, Рашки мозаик, Плава гробница, (М. Бојић), Јутрење из Херцеговачке Грачанице, Хиландарски палипмсест, (Р. П. Ного), Светлости и сенке над Метохијом, (М. Црњански) Сербија, (М. Црњански) и друга. Добитник је бројних награда и признања. Нека од њих су:
Награда Златног Беочуга, Октобарска награда града Београда, Вукова награда, награда Стефан Првовенчани, Рачанска повеља, награда Фондације „Браћа Карић“, награда Удружења композитора Србије 1984. и 1985. године.
   За Српске Новине Светислав Божић говори о улози гусала у српској традицији и култури, стваралаштву, разградњи националног идентитета и културе.


Господине Божићу, гусле су незаобилазан елемент и знамење наше традиције. Некада су биле једини хроничари нашег времена. Каква је улога гусала била некада а каква је данас по Вашем мишљењу?

   У Вашем питању лежи одговор на један тако важан сегмент наше историје. Преко гусала је прешао један огроман транспорт нашег искуства. Гуслар је био практично репортер на лицу места, или је посредно извештавао о догађајима који су били кључни за један тренутак наше историје. Наравно тај тренутак је некада трајао и сто и двеста година, па се некада померио на пет стотина година. Гусле су успеле да од Немањиног двора и поствизантијског двора сачувају сећање на један свет који је био веома артикулусан и веома организован и који је могао да опстане у веома сложеним ситуацијама. Иако је био мултинационалан тј византијски свет имао је један заједнички образац –православну веру, он је трајао хиљаду година иако је био интезивно ометан споља и собом.
  Гусле су успеле да региструју све те нијансе као и да убаце наш локални ентитетски механизам те да у тој етноантрополошкој логици покажу шта је било и шта нам је чинити. А данас имају обавезу да поред тих минулих векова, кажу нешто ново. Да актуелизују своје постојање, да се не уморе од историје која је минула, да препознају нове задатке, нове потребе, нове одговорности, да утежу појединца да буде собом бољи и да своје непријатеље гледа као сурове пријатеље.

Ви сте један од најпознатијих композитора српске духовне и православне музике. Колико су данашњи ресурси уметности и културе ангажовани у очувању тог идентитета како у Србији тако и у Црној Гори?

   Чини ми се да је то простор који има одређена сличности, одређене проблеме који су истоветни али ти проблеми нису од јуче. Они су, гледано на век који је минуо, практично покрили двадесето стољеће. Ништа се није променило. Променили су се само односи напада, у смислу да ли су били са истока, југоистока или са запада. Они увек вребају наше слабости и траже од нас максималну будност. Наши ресурси почивају у тој свеприсутној опасности јер управо тамо где је опасност и где се налази болест, тамо је и лек. Није добро дакле да увек будемо заштићени као бели слонови од смрти која је свуда око нас. Нажалост она је највише у нама. Ако будемо успели да савладамо наше властите непријатеље, наше хедонизме, ако будемо способни да аскетизирамо свој живот и своје осећање, ми ћемо наћи много разлога да из себе хомеопатски потражимо много тога што је будућност нашег живота, наше културе и наше уметности. Тај спољашњи прстен наших непријатељстава је само лоше датована опасност. Она је управо врло често у нама. Уколико то препознамо имамо шансе да будемо директни корисници наше прошлости и наших изванредних домашаја у које спадају такође и наше трагедије и губици наше државности и сужења територије и прогонства нашег народа. Све су то веома драматичне, трагичне али и далекосежне чињенице које ће у новом свитању, у новом доласку у који ми православни верујемо бити заправо наш квалитет пред новим рајским искушењима а које исто значе пуно одрицања и повремене одбљеске светлости. Ми почињемо са распећем и голготом Сина Божијег. Ако је највећи међу највећима спашавајући и васкрсавајући из мртвих, био осуђен на смрт како би ми остали који верују у њега могли да прођу ? Ми смо дакле свесно одабрали такву путању и не можемо да кукамо јер нам се после хиљаду година десило нешто лоше. Никада се ништа лепо није ни дешавало. Управо у тој стамености, они који разумију шта је голгота и та чаша која нас неће мимоићи, у њима почива снага и виталност и њихов врло важан удео у историји света или бар овог ужег западноевропског и источноевропског белог човечанства у које ми спадамо.

   Дакле, треба да сачекамо да искушења прођу са вером у Бога?

  Треба да сачекамо, да искушења подносимо и да их врло даровито са радошћу као свој крст носимо. То је обавеза појединца ако он успе да себе артикулише тако. Онда и заједница састављена од таквих појединаца јесте врло стабилна. Не може академска дискусија и указивање на невоље да разреши проблем. Он се мора решити лично, својим кораком, својим животом, својом муком и својим радостима. То је тај проблем радоснотворне туге са којим ми православни људи живимо.

То су уједно и Ваши мотиви да уткате православно и духовно у све Ваше композиције које да напоменем се изводе у двадесет земаља света?

   Свакако, та енергија није омеђена границама. Она успева да прође између банкарских шалтера, између камата и стопа, развоја, новога и старога глобализма. Једноставно увек постоје неке пукотине којима путује нека тајна у којој смо ми као људи са источног архипелага веома жудно загледани. Ми смо људи који тражимо смисао живота, имамо спосбност за оријенталне варијације. Разумемо свет истока и разумемо свет запада. Уколико тако функционишемо онда разумемо два кључна елемента и разумемо полифонију света.

Актуелна политика у Црној Гори, често нам говори да Црна треба да припада западном корпусу. Да ли се може рећи да Црна Гора припада западном културолошком коду и шта је са оним византијским источним?

   Веома крупно осећање, веома сложена енергија и стратегија је ту. Ко разумије те ивичне зоне, та разграничења тих сила ту обитавају најјаче енергије. Понекада су та разграничења невидљива за свакодневни живот и она су често једна у дугу уланчана. Тако и када се слатка вода појави код плата у мору, ми је дуго не видимо а она у ствари већ слади ту слану воду, снажи је. Тако се и овде прожимају ти силовити утицаји Констатинопоља који је тренутно да кажем затоњен Истамбулом, једног Рима који је виталан, моћан и жив али који има своје проблеме. Тако да изгледа да доминира милитантност а не духовност истока или запада. Уколико приђемо духовности тог византијског света који се ширио и на запад приметићемо да имамо шансе да препознамо непријатеље и у нама пре свега, да препознамо то опасно дешавање и да тај милитантни слој који је данас најактуелнији, везан кроз војне формације кроз банкарски механизам па самим тим и политику као неку врсту експозитуре је нешто што је много мање страшно него оно што је добро у свему томе. Постоји та духовна Требјешница која није разорена. Овај терен не може изгубити своје ингеренције, које су источно-православне наравно са одређеним амбијенталним формацијама које су и дукљанске и травунијске и медитеранско-православне. Медитеранско православље има једну врсту врло разиграног, духовног механизма. Оно је амбијентално и не можемо га монашки посматрати. Оно је веома фреквентно јер је на путу многих кретања, трговачких, духовних, међуљудских размењивања па је можда Котор најбоље стање за тако нешто. Град који у себи носи свакакву енергију и негде доминира као једна фина звезда Немањин лик. То је једно дивно осећање које не смета никоме а паметни људи и са западне и са источне нијансе осећања вредности разумеју тај центар и врло добро разумеју да се он не може војскама померати.

Када говорите о српској националној култури кажете да националну културу не смеју да редактују нереди на политичкој сцени нити о националној култури не могу да одлучују они који су анационални. Можете ли да прокоментаришете?

   Национална култура је увек била под ударом. То је природно бојиште које није од јуче. Оно је такво какво треба да буде у све векове и у сва времена. Ствари нису склоне да буду тако лако, хируршким ножем рашчишћене. Чини ми се да људи који осећају добро поље гравитације а то је национално поље, ако се баве том врстом културе, морају да остану на том нивоу. Морају да буду високи артикулисани представници националне културе. Значи они треба да разуме веома добро њене вредности и њене валере и степен у коме се она прожима са нечим другим, а не да буду људи који изненада пацификују, секуларизују и који изненада врше једну агресивну редактуру једним вулгарним језиком, покрштавају један терен који има сасвим друге валере и друге намене.

Ви сте дописни члан српске академије наука. Каква је улога српске академске заједнице у очувању идентитета?

   Веома важна. Познајем ту вертикалу, од врха до оног академског кадра. Одговорност је велика. Начин на који та заједница и ти даровити, остварени и писмени људи делују у јавности је веома важно и веома одговорно јер они промовишу и један лични и колективни став. Лични став може да буде много аутентичнији него колективни али они морају да нађу једно јединство између онога где јесу, гдје су један појединачни део ансамбла који се зове интелектуална, духовна и академска формација па да тада говоре једним блажим језиком јер заступају сложене и нехегемоне интересе људе а као сами могу да делују сасвим другачије. Важно је препознају шта је то национално и да кроз своје области и кроз своје струковности увек нађу тај вишак воље да у том националном виде и смисао своје струковности.

Када сте говорили о томе да је наша култура одувек била под ударом, да ли то значи да се може говорити о културној окупацији?

   Може се говорити иако је то тешка реч али стање на терену говори да се то дешава. Окупација није привремена категорија. Све зависи од окупираног до ког нивоа ће моћи да поднесе или до када ће се он у себи трансформисати. Веома је важно да разумемо да сви ми који смо у том простору који је изложен окупацији и да они који су на власти као и они испод, да се налазе у својеврсном културолошком логору. Па они који су боље и више позиционирани, рецимо на власти, они су само капои у том логору. Они нису ван логора. Тако да не смију да се заваравају јер и њих може задесити иста судбина као и плебс који је доље који ропће у далеко горим односима. Човек је утамничен својом несмотреношћу и човек мора да се уплаши себе јер то је највећи страх. Уколико то не сазна он неће моћи да се коригује и да се заустави. Данас на власти сјутра ко зна где важно је наћи меру и осећање за духовно вагање. Опасност над свима је подједнако иста. Чак и они који су први они могу најпре страдају. То не желим никоме али тако врло често у историји зна да буде.

Колико псеудокултура око нас утиче на оне ствараоце који покушавају својим радом да очувају наш идентитет и на Вас?

  Псеудокултура је захватила много јаче формацијски средине него што је наша, као што су велике земље које су до пре сто година биле родна места највећих аутора у свету културе без обзира на то да ли је реч књижевности, музици и сликарству. И те земље су нажалост данас жртве тог пигмезирања културе, свођења на жабљу перспективу. Тај линеарни хедонизам, пужење за трбухом и дневним жељама унизио је вертикалну отемност многих народа. Нама се чини да је нама најтеже али такође мислим и да отмени људи Париза и Беча осећају ту кризу и да жале за оним временима када се знао културолошки духовни ред и када је тај код био веома бритак. Данас је та ствар много разводњена под дејством разних сеоба и агресија. Долази до примитивизације културних нивоа и бојим се да тај европски цивилизацијски простор губи културни слој, постаје један лагано анимални и псеудо –аскерски топоним који ће морати у неким ратовима да заврши своје постојање. А то је најгора варијанта и решење јер Европа изгледа нема снагу да врати отменост него ће почети да чини уступке онима који ће зарад освајања и зарад промета направити небројену смрт. Аутентичност долази послије великих несрећа, полома и пожара као што се послије великих бура и мука небеских појављује дуга, сунце и почињу одбљесци новог живота. Сви су почеци озарени новим рађањем али су тешки и мучни.

Шта све обликује дух у Црној Гори и какве по Вашем мишљењу духовне и уметничке ресурсе поседује Црна Гора у овом тренутку?

   Ствар је ако се посматра из призме централног механизма дефинитовно пигмеизирана, не само у Црној Гори него свуда у региону. Топоними које смо поменули укључујући Котор, которски залив и сав тај архипелаг са пуно мора које се полако увлачи у континент је гарант да постоје појединци који ће се појавити. И управо је шанса да ће се даровити појединци појавити из неких катуна и увала и понудити нешто што је будућност и виталност овог терена. Овај терен није сасвим једнозначан јер је њега обликовала и медитеранска цивилизација, њега је обликовало много чега што се код Дубровника силовитије зауставило и касније као ехо ишло даље. Не можемо потцијенити ни улогу Змајевића- барске бискупије која веома аутентично постоји на овом терену. Значи ми не можемо тек тако заорати једну источно православну бразду а да не видимо сву мекоту прожимања која је функционисала на овом терену. Ја сам написао оперу: Меланхолични снови грофа Савла Диславића која је јако уплетена у Змајевиће, у Андрију Змајевића који је био један од угледних морепловаца код Петра Великога кога одвео Савле Диславић. Тако да су мреже културолошког дејства Црне Горе веома сложене јер је и море ту, јер је и Медитеран ту а била је Венеција и Аустроугарска. Било је много чега, што оставља свој траг. Наравно ми све то можемо да користимо као изванредну лектиру: да са православном традицијом која је код нас усрдно однегована користимо ту полифонију стања, ту арому. Јер ако је равенски егзархат још увијек жив и живоприсутни траг Византије на Апенинском полуостврву и ако се још увек у Амброзију у катедрали светог Амброзија на грчком пева: Свјати Боже, свјати крепки тај тзв. трисагион, ми не можемо да кажемо да је Византија лишила западни свет свог присуства. Јер ти простори ренесансе су у ствари простори жала за Византијом. Он и данас постоји и данас није умро. У Вивалдију у Вердију у Пучинији ви чујете вапај за истоком. Не може Црна Гора остати мимо тога. Она може бити демонтирана духовно јер се то дешава са милитантне стране. То је друга врста моћи јер чизма уређује другачије и она осећај суптилности. Али суптилни људи чији је слух јако добар разумеће и тајну Пераста и тајну Бара и Котора али ће разумети и Колашин и Мојковац и све оно где се сукобљавају различити светови, гдје се катунско уклапа у православно а старозаветно добија нову редакцију а нека венецијанска мекота и тај њихов осећај за боју, тај траг Каравађа морамо сачувати у нама јер је то нешто што је потребно и што је овде легитимно присутно.
   Када седим у Подгорици ја и ту осјећам тај дух Медитерана. Не могу рећи да га осјећам у Лозници гдје сам ја рођен. Ја разумем проблеме који је овде веома велики. Он се у овом тренутку види као врло непријатан сукоб две силе, две енергије али ће време, надамо се имати више мудрости заједно са даровитим појединцима да то уравне и смире и да ту тектонику доведу у стаље креативног израза.

Све што је православно и српско данас се проглашава за ретроградно а такви процеси су приметни и у Србији. Ви верујете да ће се временом то исправити?

   Наравно. Оно што је грбаво рођено тешко време исправи. Али постоји нада да ћемо временом имати снаге, они који још увек осећају ту разлику понуђеним темама јер то су две теме: једна латинско-вестернистичка и друга православна тема. Оне су у сталном двопјеву. И једна мора изаћи из свега тога као доминарајући елемент. Како ће се оне мимоићи и сусрести и шта ће из тог сукоба Давида и Голијата произаћи видећемо. Важно је да ми будемо стамени и да мржња не буде оно што ће нас ометати да правилно осетимо шта се дешава. Борба против духовне беде је оно што је наш трајни посао и обавеза.

Како би данас требала да се обликује национална политика ?Да ли постоји адекватна национална политика у Црној Гори и Србији?

Политика национална и култура то су све категорије које су на периферији уметности, и на пери духовности јер су изван порте дешавања. Даровити појединци су они који стварају уметност, порађају мисао и они су ти који држе континуитет. Уколико их укључимо у културу у национално и политичко ми добијамо тај предзнак. Уколико их гурамо са стране, они делују изван система, побочно и као диверзанти. И то је такође ефикасан метод. Не верујем да државе или формације које их данас представљају имају снаге да на тај начин устоличе наш ауторитет. То готово да није могуће. Зато што су ометања веома велика а кадрови који су изабрани не осећају ту нијансу и то трепење. Њима то не смета. Људи који имају дневни модус живљења: “само данас и само за мене” не могу да буду добри представници ове вишевековне акције која се одиграва у људима, цивилизацијама и даровитим појединцима.

  Зато је потребна реформа?

   Ту реформу не може да уради постојећа номенклатура нигде зато што је она својим изборим се већ одредила према реформи. Врши је на такав начин региструјући своје кадрове. Ако је неко министар за културу такве провенијенције ви не можете очекивати да он региструје неког другачијег од себе. Не постоји таква могућност. Једино у духовном контексту постоји љубав за другога и да човек за другога живи. А данашња политика живи за себе, свој интерес и интерес свог налогодавца а не за другога. Она живи против другога и другачијег.

Као што су и логораши у концентрационим логорима налази начин да преживе тако и ми морамо наћи данас духовне снаге да преживимо?

  Да, било их који су дочекали стотину година а преживели су Аушвиц, Јасеновац. Ехмеџић, један од највећих умова које је породио српски народ, је преживио Пребиловце. То искуство смрти око тебе у сваком дану и оброку ако је уопште могло да дође до њега је нешто што је библијска снага која је потребна народу који је на тако тешком месту какво је ово наше.

Знам да сте православни верник и да у Вашем животу велику улогу има православна вера и духовност. Каквог је то утицаја имало на Ваше стваралаштво?

   У мом животу је веома важан био удио и место Студенице, јако важан и у овим годинама живота због многих разлога и Хиландар и самим тим и свети Сава и свети Симеон. Топоними какви су Рибница и Ибар су нешто што је кључно опредељивало моју гравитацију и једна од композиција коју нисам поменуо а веома је важна, јер говори о том трагу рибничком. Та композиција се зове: Житије Зографа рибничког и ја сам написао дело за гудаче и виолину а тај концерт је извођен много пута по свету. У том тројству се практично сагледава та жудња да се споје сви ти елементи и да се то свитање рибничко прошири као наша нова зора. Моја дела јесу тиме покретана као и мој живот. Тиме сам тражио спасење, редактно себе испуштао на темеље који су јако важни али нисам испуштао ни друга искуства као што је медитеранско јер сам ја човек и тог искуства, тог сазнања. Река Дрина на којој сам рођен доноси неке далеке трагове Требиња, Херцеговине па потом и мора тако да су ти спојеви друмова јужних, затим динарских зона које Медитеран оплеменио кључни су део мог постојања и моје уметности.

Шта можемо даље очекивати од Вас и Вашег стваралаштва?

  Сложено питање. О дану који није био тешко је говорити. Ми предлажемо а Господ располаже. Онај који нас је опремио да живимо и који нас је довео на свет, који нас је преко земаљских родитеља увео у један посебан амбијент и једну деликатну зону где се боре велике силе, само он зна шта нас очекује. На нама је да то будно и спремно дочекамо, да стражимо, да не будемо поспани, што смо старији да будемо све уреднији и духовно чисти дочекамо тај тренутак када неумитно морамо да пређемо у неко друго стање, надамо се са у боље стање него што смо га овдје заслужили.

   Љубица Гојковић
   Из штампаног издања магазина „Српске Новине“)
   извор: www.mitropolija.com

Нема коментара:

Постави коментар