25. март
Ових дана сећамо се мука кроз које смо заједно прошли пре осамнаест година. То нас подсећа на наше угрожено заједништво.
Заједничка тема су нам и избори за онога ко ће представљати народ, јединство народа, али у грабежу за то место испливавају нечасност, прљавштина. Јавно се размењују ружне речи и глупи поступци. Многи су нервозни јер виде да нам народ пропада а поново се дели и тиме додатно слаби. Притом осећају да ту не могу ту ништа да учине.
Дуготрајно осећање немоћи је опасно и за појединца и за заједнице. Немоћ наговара и на самоуништење, понекад уз уништавање и оних око нас. Да ли смо заиста толико немоћни?
Сутра ћемо са наћи на Светој Литургији по црквама широм Србије и света.
Чућемо јеванђеље о излечењу младића запоседнутог злим духом. Ученици нису могли да га исцеле и због тога су га довели пред Христа. "О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени", рекао им је.
Ако понеко од нас верујућих и црквених почне да очајава над народом који као да је такође запоседнут и предуго чини ствари на своју штету, баш као да га већ дуго нешто без његове воље "ломи, баца у ватру и воду", не треба да заборави да се то може исцелити само довођењем пред Христа.
Да доведемо крштени српски народ пред Христа, како би се подсетио чији је и избавио из власти болесних духова, да вратимо народу наду - огромна је наша обавеза. Обавеза и свештенства и верног народа. Обавеза Цркве. Подсетимо једни друге колика је наша одговорност ако знамо шта је лек, у ствари Ко је лек, а не покушавамо да учествујемо у лечењу болести.
А није такво нездраво стање ништа ново и јединствено. Било је тога и у прошлости. Подела коју у народу праве партије и морална болест коју та подела изазива, већ се дешавала и у време Светог владике Николаја. Тада га српски народ није послушао и знамо шта је следило. Какве поделе и какво зло.
Можда можемо Светог данас да чујемо и послушамо.
"У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може, равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Међутим, баш све ово долазило је, и све више долази, до изражаја нарочито приликом политичких избора. Често пута народу се кроз изборе тобож ставља питање, док у ствари подмеће му се унапред срочен одговор! Тобож хоће се да се чује народна воља, док у ствари намеће му се воља појединаца; своја лична или партизанска ситна роба ставља се под велику фирму народну! Подмићивања лакомих, застрашивања сиромашних и разна фалсификовања, заиста руше морал и трују душу народну. Стварају се ране на души народној, које после Црква – и само Црква – као Косовка девојка на ограшју има с муком да лечи. Јер Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно".
Велика је наша одговорност.
"Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно".
Сетимо се тога кад се сутра сретнемо у храмовима и почнимо на време да размишљамо како болесника који се опире довести пред Христа. Како - тога мора да се сети свештенство, а ако се не сети мора неко и да подсети. Ко ако не породица - верни, Народ Божији. Сви заједно можда можемо нечег да се сетимо.
Кад чујемо и ове речи: "О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети?" ставимо их пажљиво у срце. Постидећемо се. Али после тих речи долази не казна него позив. Послушајмо. Покренимо се. Потрудимо се.
Нема другог лека за наш народ. И не можемо да игноришемо последњу Христову заповест да идемо да крштавамо све народе, а да сопствени народ оставимо недокрштеним.
ђакон Ненад Илић
Ових дана сећамо се мука кроз које смо заједно прошли пре осамнаест година. То нас подсећа на наше угрожено заједништво.
Заједничка тема су нам и избори за онога ко ће представљати народ, јединство народа, али у грабежу за то место испливавају нечасност, прљавштина. Јавно се размењују ружне речи и глупи поступци. Многи су нервозни јер виде да нам народ пропада а поново се дели и тиме додатно слаби. Притом осећају да ту не могу ту ништа да учине.
Дуготрајно осећање немоћи је опасно и за појединца и за заједнице. Немоћ наговара и на самоуништење, понекад уз уништавање и оних око нас. Да ли смо заиста толико немоћни?
Сутра ћемо са наћи на Светој Литургији по црквама широм Србије и света.
Чућемо јеванђеље о излечењу младића запоседнутог злим духом. Ученици нису могли да га исцеле и због тога су га довели пред Христа. "О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени", рекао им је.
Да доведемо крштени српски народ пред Христа, како би се подсетио чији је и избавио из власти болесних духова, да вратимо народу наду - огромна је наша обавеза. Обавеза и свештенства и верног народа. Обавеза Цркве. Подсетимо једни друге колика је наша одговорност ако знамо шта је лек, у ствари Ко је лек, а не покушавамо да учествујемо у лечењу болести.
А није такво нездраво стање ништа ново и јединствено. Било је тога и у прошлости. Подела коју у народу праве партије и морална болест коју та подела изазива, већ се дешавала и у време Светог владике Николаја. Тада га српски народ није послушао и знамо шта је следило. Какве поделе и какво зло.
Можда можемо Светог данас да чујемо и послушамо.
"У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може, равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Велика је наша одговорност.
"Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно".
Сетимо се тога кад се сутра сретнемо у храмовима и почнимо на време да размишљамо како болесника који се опире довести пред Христа. Како - тога мора да се сети свештенство, а ако се не сети мора неко и да подсети. Ко ако не породица - верни, Народ Божији. Сви заједно можда можемо нечег да се сетимо.
Кад чујемо и ове речи: "О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети?" ставимо их пажљиво у срце. Постидећемо се. Али после тих речи долази не казна него позив. Послушајмо. Покренимо се. Потрудимо се.
Нема другог лека за наш народ. И не можемо да игноришемо последњу Христову заповест да идемо да крштавамо све народе, а да сопствени народ оставимо недокрштеним.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар