ТРИДЕСЕТО ПИСМО
Премудри Соломон каже: Почетак је мудрости страх Господњи (Прич 1,7). Ја пак вама кажем: блажен је и троструко блажен човек који се боји Господа.
Из тог страха Божијег рађа се поверење у Бога. Човек свом душом верује да ће, уколико се сасвим посвети Богу, и Бог у потпуности промишљати о њему. Осим бриге за храну и кров над главом, на коју га, опет, подстиче сам Бог, човек нема других брига. Следећи вољу Божију, он јој се потчињава са свом једноставношћу.
Када се укорени таква вера, у потпуности ишчезава оно знање из којега се рађа сумња у све, које умањује и често одузима веру. Њему на руку иде природа, јер смо одгајени са њом.
Али када једном, након многих искушења, вера победи, знање се мења и рађа се духовно знање, или боље речено оно се даје као дар, и то знање не противуречи вери, него напротив, узлеће на њеним крилима и прониче у дубину тајне. Након тога ово двоје, вера и знање, знање и вера, постају неразлучиве сестре.
А ми који смо се посветили Богу, испитајмо себе и видимо поседујемо ли такву веру или над нама господари знање. Ако ти све препустиш Богу, гле, задобио си веру и онда ћеш га засигурно и без сваке сумње имати за свог помоћника. Чак и ако будеш испитан хиљаду пута, чак и ако те буде искушавао сатана да би ослабио твоју веру, ти и по хиљаду пута дај предност смрти и не потчињавај се знању. Самим тим, отвориће се двери тајинства. И сам ћеш се зачудити што си раније био свезан оковима знања, док сада на божанственим крилима летиш изнад земље. Удишеш други ваздух слободе, којега су други лишени.
Ако пак видиш да знање царује и да се и при најмањој опасности губиш и очајаваш, знај да си још увек лишен вере. Отуда следи да ти још увек на Бога не полажеш сву своју наду да те Он може спасти сваког зла. Због тога се потруди да се поправиш, како ми то кажемо, да не би био лишен тако великог добра.
Обрати сада пажњу на оно што кажем.
Једном нас је посетио неко ко је већ много година био монах. Живео је у Швајцарској, будући да је имао три велике, страшне и неизлечиве болести. На лекове је потрошио читаво богатство, јер је био богат човек. Неко га је посаветовао да дође код мене. Он ми је открио своје помисли и ја сам се много сажалио на њега. Рекао сам му да ће одмах оздравити, чим поверује да га Бог може исцелити. Ако бих писао читаву историју и колико сам се намучио да бих га убедио, била би ми потребна четири листа папира. Он ме није напуштао и није одлазио, али није хтео ни да поверује све дотле, док није садејствовао Бог. Јасно је чуо глас који је говорио: „Зашто не послушаш, да ти буде добро?“
И тако се избавио. Захтевао сам да једе супротно од оног што је требало (односно, оно за шта је рекао да ће умрети ако то учини), да сву наду положи на Бога и да, одрекавши се знања, следи веру. Да више не једе десет пута на дан, као што је до тада чинио, него само једном. Богу су била довољна три дана да би га испитао. Ја сам се усрдно молио за њега. Током ноћи, у сну сам видео две страшне птице које су га ухватиле да би га прождерале. Змија је чврсто обавијала његово грло, а он ме дивљим гласом позивао да га спасем. Борио сам се са свим тим чудовиштима, повио их и пробудио се. Он је тада дошао и рекао ми: «Сасвим ми је добро, као да сам се поново родио!»
И заиста тело ми је било потпуно здраво, као у малог детета. Имао је лекове и два ковчежића са инјекцијама. Ја сам му рекао да све то баци низ стену, што је и учинио. Након тога живео је као здрав човек и јео једном дневно.
Видите ли како дејствује вера? Немојте мислити да сам ја то учинио. Не. Ја нисам на таквом духовном степену. Вера има силу да учини такве ствари. Чујте још и ово.
Једна монахиња ми је писала да много пати и да ће умрети уколико не оде на операцију. Ја сам јој одговорио, уверавајући је у супротно. Она ми опет пише да лекар каже да ће, ако не буде оперисана, за неколико дана доћи до перфорације и да ће умрети. Поновио сам: „Имај вере, положи све на Бога и дај предност смрти!“ Послала ми је одговор да се болест повукла.
Видите? Испробао сам то хиљаду пута. Када смрт поставиш испред себе и када је сваког тренутка очекујеш, она бежи далеко од тебе. Међутим, када се плашиш смрти, она те непрестано прати. Сахранио сам тројицу који су умрли од туберкулозе, гајећи наду да ћу се и сам заразити. Обукао сам одећу коју сам скинуо са умрлога, али је смрт побегла и отишла код оних који се ње плаше. Ја болујем читавог свог живота. Никада се нисам лечио. Упорно једем оно што ми је забрањено. И где је смрт?
Ово вам пишем зато што тежите савршенству. Мирјани не греше владајући се по знању, јер они не траже други пут.
Свим овим хоћу да кажем да се без воље Господње не можемо ни разболети ни умрети. Иди далеко од нас, маловерје!
Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати. Будући да се посветио Богу, духовни човек не сме признавати сродство по телу [плоти], него сродство по духу. Човек и жена, односно тело, постоје ради продужења врсте, чега смо се ми одрекли и уздигли се више. Ако смо духовни, морамо и видети духовно. Што се тиче душе, не постоји мушка или женска душа, нити пак млада или стара душа, него је над свиме благодат Христова.
Због тога вас молим: допустите вашем уму да слободно созерцава ту велику тајну скривену у речима које вам говорим. Не држите свој ум под законом, јер смо ми под благодаћу. Нека окуси непорочну љубав и нека узлети до созерцавања јединог Бога, нашег благог Оца.
Будући да смо сви браћа, дах Божији и Божије удахнуће, и да је наш животодавац Отац међу нама, сва наша дела, кретања и мисли отворена су за Његов суд и јасна за Његове очи.
И пре него што се покренеш или нешто помислиш, било да је добро или зло, душа ће, као дах, као удахнуће Божије, известити Бога. Он унапред зна шта ћеш учинити, и ти тек након тога начиниш покрет душе или тела.
Сада обрати пажњу на речи пророка: Провиђах Господа пред собом свагда (Пс 16,8). Да ли су очи твоје душе стално отворене или пак сматраш да, ако ти не видиш Бога, не види ни Он тебе? Или можда, ако је твој ум затворен, сматраш да нешто можеш учинити у тајности од Њега? Он, међутим, види тебе и жалости се, али је попустљив и превиђа твоје маловерје и помраченост твога ума.
Зар не знаш да је Исус свакоме исцељење, и у свакој потреби? Да је Он храна гладноме, вода жедноме, здравље болесноме. одећа нагом, појцима глас, молитвенику осведочење. и свима све на спасење.
У почетку ми је било дато тешко искушење. Читава моја леђа одозго до доле била су прекривена чиревима великим као лимун. Био сам укочен као дрво и нисам могао ни да се сагнем. Борио сам се са овом патњом, не мењајући ни рубље ни другу одећу. На леђима сам носио једну врећу и тако сам обишао целу Свету Гору. Ходао сам све дотле, док чиреви нису попуцали. Потекао је гној који ми се сливао и низ ноге. Као што сам рекао, нисам мењао рубље. Борио сам се и ужасно трпео, док од течности која је истицала рубље није постало дебело као прст. И у ране се могао ставити прст. Међутим, ништа ми се није догодило. И све до данас, када се разболим, ја сваку болест дочекам са највећом радошћу: можда ће ми она донети вечни сан. И наћи ћу се пред Господом Исусом. Тај час још није дошао, али ће у сваком случају ускоро доћи.
Смрт која је за многе велика и страшна, за мене је само починак, најслађа ствар која ће ме, чим дође, избавити од жалости овога света. Очекујем је сваког тренутка. Она је уистину велика. Но, велики је подвиг прихватити на себе сав терет данашњег света, када свако тражи од другог испуњавање заповести.
Такво је наше време. Због тога је неопходно велико трпљење, да до последњег даха останемо у усправном положају. Буди, дакле, храбар и нека се твоја душа крепи у свему, ма шта да се догоди.
Због тога и због свега, ја сам постао леш. Молим Бога да ме узме како бих отпочинуо. Молим вашу љубав да се моли за мене, јер је много душа које траже моју помоћ.
Верујте ми да због сваке душе која од мене добија помоћ и сам искусим рат који она води.
Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана.
Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе.
Пишеш ми да још увек имаш обележја „старог човека“. А ја ти кажем да у теби још увек нема ни капи Новога Адама. Ти си сав „стари“. Када у теби почне да се уобличује Нови Адам, сам ћу ти писати о видовима уобличавања новог човека, ако будем жив.
извор: manastirpodmaine.org
Премудри Соломон каже: Почетак је мудрости страх Господњи (Прич 1,7). Ја пак вама кажем: блажен је и троструко блажен човек који се боји Господа.
Из тог страха Божијег рађа се поверење у Бога. Човек свом душом верује да ће, уколико се сасвим посвети Богу, и Бог у потпуности промишљати о њему. Осим бриге за храну и кров над главом, на коју га, опет, подстиче сам Бог, човек нема других брига. Следећи вољу Божију, он јој се потчињава са свом једноставношћу.
Када се укорени таква вера, у потпуности ишчезава оно знање из којега се рађа сумња у све, које умањује и често одузима веру. Њему на руку иде природа, јер смо одгајени са њом.
Али када једном, након многих искушења, вера победи, знање се мења и рађа се духовно знање, или боље речено оно се даје као дар, и то знање не противуречи вери, него напротив, узлеће на њеним крилима и прониче у дубину тајне. Након тога ово двоје, вера и знање, знање и вера, постају неразлучиве сестре.
Ако пак видиш да знање царује и да се и при најмањој опасности губиш и очајаваш, знај да си још увек лишен вере. Отуда следи да ти још увек на Бога не полажеш сву своју наду да те Он може спасти сваког зла. Због тога се потруди да се поправиш, како ми то кажемо, да не би био лишен тако великог добра.
Обрати сада пажњу на оно што кажем.
Једном нас је посетио неко ко је већ много година био монах. Живео је у Швајцарској, будући да је имао три велике, страшне и неизлечиве болести. На лекове је потрошио читаво богатство, јер је био богат човек. Неко га је посаветовао да дође код мене. Он ми је открио своје помисли и ја сам се много сажалио на њега. Рекао сам му да ће одмах оздравити, чим поверује да га Бог може исцелити. Ако бих писао читаву историју и колико сам се намучио да бих га убедио, била би ми потребна четири листа папира. Он ме није напуштао и није одлазио, али није хтео ни да поверује све дотле, док није садејствовао Бог. Јасно је чуо глас који је говорио: „Зашто не послушаш, да ти буде добро?“
И тако се избавио. Захтевао сам да једе супротно од оног што је требало (односно, оно за шта је рекао да ће умрети ако то учини), да сву наду положи на Бога и да, одрекавши се знања, следи веру. Да више не једе десет пута на дан, као што је до тада чинио, него само једном. Богу су била довољна три дана да би га испитао. Ја сам се усрдно молио за њега. Током ноћи, у сну сам видео две страшне птице које су га ухватиле да би га прождерале. Змија је чврсто обавијала његово грло, а он ме дивљим гласом позивао да га спасем. Борио сам се са свим тим чудовиштима, повио их и пробудио се. Он је тада дошао и рекао ми: «Сасвим ми је добро, као да сам се поново родио!»
И заиста тело ми је било потпуно здраво, као у малог детета. Имао је лекове и два ковчежића са инјекцијама. Ја сам му рекао да све то баци низ стену, што је и учинио. Након тога живео је као здрав човек и јео једном дневно.
Видите ли како дејствује вера? Немојте мислити да сам ја то учинио. Не. Ја нисам на таквом духовном степену. Вера има силу да учини такве ствари. Чујте још и ово.
Једна монахиња ми је писала да много пати и да ће умрети уколико не оде на операцију. Ја сам јој одговорио, уверавајући је у супротно. Она ми опет пише да лекар каже да ће, ако не буде оперисана, за неколико дана доћи до перфорације и да ће умрети. Поновио сам: „Имај вере, положи све на Бога и дај предност смрти!“ Послала ми је одговор да се болест повукла.
Видите? Испробао сам то хиљаду пута. Када смрт поставиш испред себе и када је сваког тренутка очекујеш, она бежи далеко од тебе. Међутим, када се плашиш смрти, она те непрестано прати. Сахранио сам тројицу који су умрли од туберкулозе, гајећи наду да ћу се и сам заразити. Обукао сам одећу коју сам скинуо са умрлога, али је смрт побегла и отишла код оних који се ње плаше. Ја болујем читавог свог живота. Никада се нисам лечио. Упорно једем оно што ми је забрањено. И где је смрт?
Ово вам пишем зато што тежите савршенству. Мирјани не греше владајући се по знању, јер они не траже други пут.
Свим овим хоћу да кажем да се без воље Господње не можемо ни разболети ни умрети. Иди далеко од нас, маловерје!
Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати. Будући да се посветио Богу, духовни човек не сме признавати сродство по телу [плоти], него сродство по духу. Човек и жена, односно тело, постоје ради продужења врсте, чега смо се ми одрекли и уздигли се више. Ако смо духовни, морамо и видети духовно. Што се тиче душе, не постоји мушка или женска душа, нити пак млада или стара душа, него је над свиме благодат Христова.
Због тога вас молим: допустите вашем уму да слободно созерцава ту велику тајну скривену у речима које вам говорим. Не држите свој ум под законом, јер смо ми под благодаћу. Нека окуси непорочну љубав и нека узлети до созерцавања јединог Бога, нашег благог Оца.
Будући да смо сви браћа, дах Божији и Божије удахнуће, и да је наш животодавац Отац међу нама, сва наша дела, кретања и мисли отворена су за Његов суд и јасна за Његове очи.
И пре него што се покренеш или нешто помислиш, било да је добро или зло, душа ће, као дах, као удахнуће Божије, известити Бога. Он унапред зна шта ћеш учинити, и ти тек након тога начиниш покрет душе или тела.
Сада обрати пажњу на речи пророка: Провиђах Господа пред собом свагда (Пс 16,8). Да ли су очи твоје душе стално отворене или пак сматраш да, ако ти не видиш Бога, не види ни Он тебе? Или можда, ако је твој ум затворен, сматраш да нешто можеш учинити у тајности од Њега? Он, међутим, види тебе и жалости се, али је попустљив и превиђа твоје маловерје и помраченост твога ума.
Зар не знаш да је Исус свакоме исцељење, и у свакој потреби? Да је Он храна гладноме, вода жедноме, здравље болесноме. одећа нагом, појцима глас, молитвенику осведочење. и свима све на спасење.
У почетку ми је било дато тешко искушење. Читава моја леђа одозго до доле била су прекривена чиревима великим као лимун. Био сам укочен као дрво и нисам могао ни да се сагнем. Борио сам се са овом патњом, не мењајући ни рубље ни другу одећу. На леђима сам носио једну врећу и тако сам обишао целу Свету Гору. Ходао сам све дотле, док чиреви нису попуцали. Потекао је гној који ми се сливао и низ ноге. Као што сам рекао, нисам мењао рубље. Борио сам се и ужасно трпео, док од течности која је истицала рубље није постало дебело као прст. И у ране се могао ставити прст. Међутим, ништа ми се није догодило. И све до данас, када се разболим, ја сваку болест дочекам са највећом радошћу: можда ће ми она донети вечни сан. И наћи ћу се пред Господом Исусом. Тај час још није дошао, али ће у сваком случају ускоро доћи.
Смрт која је за многе велика и страшна, за мене је само починак, најслађа ствар која ће ме, чим дође, избавити од жалости овога света. Очекујем је сваког тренутка. Она је уистину велика. Но, велики је подвиг прихватити на себе сав терет данашњег света, када свако тражи од другог испуњавање заповести.
Такво је наше време. Због тога је неопходно велико трпљење, да до последњег даха останемо у усправном положају. Буди, дакле, храбар и нека се твоја душа крепи у свему, ма шта да се догоди.
Због тога и због свега, ја сам постао леш. Молим Бога да ме узме како бих отпочинуо. Молим вашу љубав да се моли за мене, јер је много душа које траже моју помоћ.
Верујте ми да због сваке душе која од мене добија помоћ и сам искусим рат који она води.
Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана.
Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе.
Пишеш ми да још увек имаш обележја „старог човека“. А ја ти кажем да у теби још увек нема ни капи Новога Адама. Ти си сав „стари“. Када у теби почне да се уобличује Нови Адам, сам ћу ти писати о видовима уобличавања новог човека, ако будем жив.
извор: manastirpodmaine.org
Нема коментара:
Постави коментар