Ускоро се навршава годину дана од трагичног самоубиства нишког тинејџера који је подигао руку на себе због вршњачког насиља. После више месеци физичког и вербалног злостављања које је трпео од седморице својих вршњака у ОШ „Сретен Младеновић“ у Нишу, Алекса је скоком с трећег спрата свог стана окончао свој живот. Мада су месецима уназад биле видљиве последице дуготрајног физичког и психичког злостављања – имао је потрес мозга, ногу у гипсу, психијатријску дијагнозу „посттрауматски синдром“, школа није предузела ништа да спречи злостављање над Алексом, али ни над другим ученицима. Има ли правде за Алексу Јанковића (14), да ли је ова трагедија опомена за све школе, јесу ли наша деца у школи сада више заштићена од физичког и вербалног насиља вршњака разговарамо са др Светомиром Бојанином, чију је књигу "Тајна школе" издао Одбор за верску наставу Архиепископије београдско- карловачке с благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Аутор је своје ставове пре десет година изнео у књизи "Школа као болест" у којој је ширу јавност упозорио на неприкладан однос савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Најновија књига "Тајна школе" је одговор на повећану кризу савремене школе и анализу стања у нашем школству. Професор Бојанин је представио модел школе коме би требало као заједница да тежимо, у којој се инсистира на најдрагоценијем – ваннаставним активностима, стварању пријатељства и солидарности међу децом и постављању школе која негује образовање по мери детета у средиште друштвеног живота ученика.
Можемо ли констатовати да у школи, као институцији у коју смо полагали наду, постоји видљиво одсуство намере да се школа и запослени у школи суоче са тешким пропустима у свом раду, понесу личну и заједничку одговорност и започну са унапређењем рада? Колико је верска настава оправдала поверење?
– Школе су организовале предавања о вршњачком насиљу, сматрајући да је то решење проблема. Мене чуди да надлежни у Министарству образовања и школама не знају да се предавањима не врши никаква превенција – ни вршњачког насиља, ни наркоманије код адолесцената, ни малолетничке деликвенције. Живимо у времену у коме се десио слом идеје пријатељства и другарства. Школа је изгубљена и не сналази се добро, упркос томе што има добре инструменте којима може да негује пријатељство и другарство међу децом кроз секције и да на тај начин сузбија проблем агресије. Угрожена новим технологијама едукације и новим приступима потреби за знањем у складу са потребама уско специјализованих индустријских грана на којима се заснива моћ друштва, школа је изгубила привлачност и углед у друштву, изгубила је свој морални интегритет васпитача и изгубила је поверење родитеља, који је више не доживљавају као помоћ у образовању и васпитавању своје деце.
Вероучитељ у зборници и на часу сведочи о томе да смо се вратили себи, у ред градитеља европске културе, чије је основно обележје право на властито самопоштовање и самосвојан, индивидуалан избор погледа у будућност. Катихета који предаје веронауку са колегом који предаје историју, може ученике да поведе на излет у неки од манастира, који ће бити фамилијаран. Деца ће научити о историји и црквеној уметности у атмосфери пријатељства и другарства на занимљивији начин од стерилне атмосфере у разреду. Мисија вероучитеља је да удахне нови дух у школу, да сарађује и заједнички осмишљава наставу са осталим професорима. Наука и религија се не потиру, оне се прожимају. Ако је школа демократска, и она мора томе да служи. Вера је понашање. Ми можемо веронауку у вербалном смислу да унапређујемо, али ако се понашамо мимо тога ништа нисмо урадили. Катихета може само својим понашањем да покаже да је он аутентични човек, што значи хришћанин.
Школа која нема разноврсне секције, клубове или друштва као облик ваннаставних активности које се заснивају на добровољности и спонтаности, у којима ће деца проверавати своја знања из теорије, кроз неговање пријатељства и другарства међу тим младим људима – будућим песницима, писцима, истраживачима је лоша школа. Треба се дакле вратити на организовање наставе у природи, клубове према хобију, удружења извиђача или скаута, организације горана или група за еколошку заштиту, уметничке секције, економске и новинарске секције, секције веронауке, секције физичке културе и сл. То је скупљи начин рада, али на децу мора да се троши.
Да ли је инклузија синоним за квалитетно школовање?
– Пре него што је пре три године уведена инклузија у школе, требало је сетити се речи стручњака који су говорили да специјално школство специјално васпитава децу да би неспецијално живели и да би се могли боље укључити у друштво вршњака, нарочито у одраслом добу у неким пословима. Инклузија, односно интеграција је била циљ педагошког школског рада, а сада је циљ претворен у метод, што је потпуно бесмислено. Довели смо децу са посебним потребама у једну непотребну и незавидну ситуацију. Вршњаци их не разумеју, углавном неће да се друже са њима, на излетима не желе да седе поред њих. Родитељи те деце су очајни због одбацивања своје деце у групи. Треба знати да деца узраста 15 година још увек имају сазнајни и емоционални егоцентризам. Она не могу да се уживе у туђу ситуацију. Ми не можемо од њих да тражимо да доживљавају оно што не могу. Школа практично симулира, обмањује децу да су сви једнаки. Адолесценти су према деци са хендикепом или сажаљива или агресивна, чиме им стављају до знања да их одбацују. Верујемо да смо хумани јер изједначујемо децу у школи, иако се зна да је подсмех из вршњачке групе много трајнији за то дете него када га прекори и повреди његов наставник. Деца која су хендикепирана на менталном плану дају одговоре који не одговарају стварном стању ствари које уче у разреду и група се подсмехне њиховом одговору. Хендикепирана деца трпе што их не издвајамо.
Код нас се све више развија култура насиља, која се промовише као легитиман начин постизања друштвено прихватљивих циљева. Насиље у школи и породично насиље су у порасту. Трећина ђака бар једном месечно буде жртва насиља од својих вршњака. Деца се све више обрачунавају преко друштвених мрежа, снимака телефонима који грубо дискредитују, агресивни су и када играју видео–игрице. Како спречити пораст насиља међу ученицима?
– Школа је у лажном односу према деци. У празнину између школе као институције и очекивања родитеља и деце нагомилане су многе звучне речи и фразе. Говори се о толеранцији, о другарству, разумевању, људским правима, о искрености, истинољубивости, чега уопште нема у савременим државним школама. Вршњачког насиља би било мање када би децу у школи доследно мотивисали за учење и животодавно понашање. Колектив, групу, разред треба знати водити, а младе наставнике нико не обучава за групни рад са адолесцентима. У школи која је отуђена од сопствене суштине нема прихватљивог приступа младости, код куће их дочекују немоћни родитељи који говоре о црној хроници, беспарици и криминалу на послу, а на телевизору сијасет филмова о убијању и силовању – где млади човек да открије нешто друго? Деца која иду на веронауку мотивисана су да се запитају колико се доброте десило у свету. Ми децу морамо да васпитавамо нашим понашањем и деловањем, а не нашим речима. Школа ће испунити свој задатак када буде имала довољно могућности да има најразноврсније групице деце која се друже мотивисана љубављу и добротом, а не морањем. Црква кроз катихетско образовање сведочи, између осталог о потреби за неговањем традиционалне моралности, о поштовању религијских уверења и одбрани доброте откривајући тајну пријатељства и другарства.
Чији је утицај у васпитавању важнији – школе или породице? Школе су затворене за родитеље, уместо да раде на међусобној сарадњи.
– Школа се наметнула као природна појава. Њен задатак је да васпитавањем настави онај ток развоја моралности у бићу детета који је започет у породици и у култури којој та породица припада. Велики број породица је разорен, због немаштине и алкохолизма је све више насиља у породици и занемаривања деце која имају лош успех у школи. Школа би морала да буде способна да помаже породицу, а не да је осуђује. А породица треба да буде способна да припреми децу за школу, а не да се школи руга и да обесмишљава њен значај. Данашњој школи се не може веровати. Она нема никакав дослух са породицом. Родитељи су углавном јако заинтересовани за учешће у школском животу, али их школе у великој мери не препознају као партнере. Између школе и породице постоји велико неразумевање.
Сваки трећи родитељ у Србији верује да је „батина из Раја изашла“ и физички кажњава своју децу. Шта је теже за децу – физичко или вербално злостављање?
– Свако кажњавање је тешко. Да је батина била добра остала би у Рају! Физичко кажњавање је страшно за дете, јер оно говори да је нико и ништа, да је слаб, да нема никакво право. Батинама понижавате дете. Деца строгих родитеља су покорне слуге кад год се нађу у таквој ситуацији. Вербално злостављање је такође неморално. Само злостављање је плод садизма насилника и рађа осветољубивост повређеног. Решење је у разговору са децом. Не смете га тући. Батина никоме није помогла, она чини децу покорном, али не послушном. Деца су послушна када воле. Послушност је ниво зрелости детета. Када он својом вољом себе подреди својој љубави.
Наркотици су доступни младима и у школском дворишту. Истраживања кажу да је трећина младих пробала дрогу. Професор Девете београдске гимназије осумњичен је недавно за продају дроге ученицима. Може ли школа да помогне?
– Узалуд полицајци поред школа, узалуд брига родитеља, узалуд нестручна предавања у школама о факторима ризика после чега се све сведе на то да је марихуана мали мангуплук. Предавања не заустављају наркоманију. Наркоманија, алкохолизам и криминално понашање младих могу се зауставити само онда ако деци откријемо пријатељства, ако усмеримо њихову радозналост на праве ствари, ако им помогнемо да успоставе монолог са собом око питања шта је добро, шта зло. Тек тада схватимо колико је морални принцип динамичан и утицајан на наш ментални склоп. Хришћанство може да нас обнови и препороди. Родитељи су најпозванији да пруже помоћ и заштиту детету. Као родитељи често смо неодговорни, пратимо своје амбиције и жеље, а не пратимо могућности детета. Тако да деца подносе више него што могу и више него што разумеју, а то је на корак од уласка у ризике зависности од алкохола, опијата, агресије.
Славица Лазић, "Православље", број 1103, 1.март, 2013.
|
Нема коментара:
Постави коментар