НИКО СЕ СЕМ СРБА НЕ ГОСТИ НА ГРОБЉУ

Г.Оташевић, "Политика", 8.март 2013.

Чачак – Изношење хране на гробове предака је својствено многобожачким религијама, не приличи православним Србима, нити то данас ради иједан други народ на свету. Сутра, на Задушнице, на хумке почивших ваља понети жито, вино, свећу, тамјан и молитве, а све друго није у духу православља.

Ову поруку, дан уочи великог православног празника, понавља и Владе Капларевић, презвитер на служби у Чачку, који је теологију студирао у Москви.

– Верници у Србији акценат стављају на обичаје који су у вези са одласком на гробље и, уместо о молитви, размишљају о храни, пићу и цигаретама које ће изнети на гробове својих упокојених. Тако бацају велики новац на штету, не на корист предака. Црква и свештенство СПЦ небројено пута говорили су о овом феномену у Срба, али се још одржао – каже Владе Капларевић за „Политику”.

Свештеник подсећа да типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније богослужбено правило које користи већина помесних цркава, прописује да се у одређеним данима посебне службе певају у храму, за покој, помен и спасење упокојених предака наших, свакако православних верника који су припадали заједници цркве и учествовали у њој. Тако је установљено да се обавезно четири пута годишње ове службе обављају у храмовима, у једну од субота пред сваки пост. Изузетак је велики (васкршњи) пост када се у другу, трећу и четврту суботу пева служба за упокојене. Суштина ових служби је заједничка молитва верника који су окупљени на светој литургији и на парастосу и који се моле за „покој, олакшање, блажену успомену и спасење душа“ верних који су се упокојили пре нас, доносећи кољиво (кувану пшеницу) и палећи свеће.

Међутим, у нашој традицији то је занемарено, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове.

Како се у сећању на мртве опходе други православни народи? Капларевић добро познаје прилике и навике међу руским верницима јер је теологију, по благослову епископа жичког Хризостома, као московски студент завршио 2008. године у Духовној академији Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је упућен у Тројице –Сергијеву лавру у Сергијевом посаду и ту, али и у Сретењском манастиру Пресвете Мајке Божије поред Кремља, проучавао богослужбене особености Руске православне цркве, што данас користи у приређивању неких богослужбених књига СПЦ.

– Код наше православне браће у Русији, највећој цркви после Јерусалима, Задушнице се обележавају искључиво молитвом. Људи се сабирају на литургији, доносе имена својих упокојених да би их свештеници поменули у молитви и сви после литургије одржавају парастос и пале свеће у храму, за покој душа и спасење. Веома је карактеристично да у градовима не посећују гробља већ се сабирају у црквама. На гробља иду углавном верници који живе у селима или мањим местима – истиче Капларевић.

Служе ли се храна и пиће на хумкама?

– Тамо нико не износи храну на гробља, чак ни кад су сахране. То би се у Русији сматрало као велико светогрђе јер за нас хришћане гробља су светилишта. Храна се може видети искључиво о Задушницама, и то после парастоса који се обавља, понављам, у храму. Након парастоса народ се окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње који су сада у милости Господњој.

Свештеник препоручује и нашим верницима да сутра дођу у храм, упале свеће и донесу имена упокојених предака и кољиво које ће свештенство освештати на парастосу за покој душа, па тек онда да оду на гробље. Он саветује да се храна остави код куће а на гроб донесу свеће, кадионица и тамјан. Ко је у прилици, може позвати и свештеника да очита помен и прелије гроб вином.

– Све остало је сувишно. Апсурдно је да се у 21. веку понашамо као да је учење Цркве мит и да више верујемо у паганске обичаје него у спасење душа наших сродника и нас самих. Сведоци смо тога, нажалост небројено пута, да се задушни дан претвори у пир неумесних људи који, због својих слабости, на гробљу изгубе страхопоштовање према овом месту па на хумкама, уз храну и пиће, пале цигарете поред свећа, збијају шале и непримерено се понашају. То свакако није на корист нашим упокојеним прецима а понајмање нама самима – наглашава презвитер из Чачка.