 |
| ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2013. мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ МОЛИТВА Да утопим се у плаветнило твоје, Господе, жедан ја. И радост моја теби, дародавче, руменилом да окади просторе. И молим ти се, урвина твојих кроз понор бистра ме проведи, у мени да се небеса твоја огледну. И ветри твоји да крше ме земљи, прегибљу, снези на мени презиме. И тице, крилати створи хитро да ми са грана даљини твојој полећу. Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, Руменилом да окади просторе. Момчило Настасијевић, у: Поезија, Одјеци пева: Небојша Мастиловић, ЧУВАРИ, CD "ОТВОРИ ВРАТА", 2012. |
РЕЧ УРЕДНИКА
Један од задатака које савремена теолошка мисао данас има пред собом јесте прилагођавање свог речника савременом човеку, али тако да порука остане "сољу осољена" (Кол. 4,6) и да не изгуби своју оштрину и дубину. Мали је број теолога (попут старца Софронија Сахарова, рецимо) успевао да у наше време пренесе пуну димензију богословског доживљаја приступачним, упечатљивим, јасним речима-далеко је више компликованог, философског речника који одвраћа већ на почетку, и нема продорност до срца и ума. Додуше, постоји опасност и друге врсте која је ништа мањи проблем, а то је избегавање сложених и тешких питања да би се придобиле "масе"-ни тако се ништа не решава осим што се уводи популистички приступ на широка врата. Колико у овој проблематици књижевна форма може бити од помоћи?
На пољу мисије Цркве (како унутрашње тако и спољашње) аутентична хришћанска књижевност је несумњиво важан савезник. Она је одувек успевала да привуче Христу многе људе који немају додира са црквеним животом. Данас овај жанр има посебан значај у домену верске наставе-уношење његових елемената у час веронауке је један од најважнијих креативних задатака који стоје пред вероучитељима.
Хришћанска књижевност има доста представника, али за нас православне има једно посебно знамење које се именује кратко и јасно: Достојевски. Бриљантне анализе људског духа и испитивање најтежих питања су у делима овог писца до данас остале непревазиђене. Његова дела су показала убедљивост хришћанског кључа за откључавање суштинских проблема која муче човека свих епоха. Ко зна колико је људи управо Достојевски својим делима привео православном хришћанству: вероватно далеко више него сви сувопарни савремени катихизиси и штуре академске теолошке расправе.
Поред Достојевског, ваља истаћи и значај западних хришћанских писаца (иако нису били православни) попут Толкина и Луиса. Неко ће, додуше, приметити да у Господару прстенова и Летописима Нарније нема оног јасног хришћанског одговора као у Браћи Карамазов, те да, осим тога, она садрже и доста нехришћанских, митолошких елемената. Ти аргументи имају своју тежину, али тек пошто се увиди јака вредносна нит хришћанског карактера која се провлачи у тим делима и која је често скривена иза разних метафора и симбола. То суштински разликује Толкинова и Луисова дела од постмодерних квазидуховних штива која су им само споља слична (попут Хари Потера), а која немају поменуту хришћанску вредносну црту, већ у својим дубинама носе пагански, нехришћански (а понекад и анрихришћански) дух.
На крају, треба истаћи и крајње домете хришћанске књижевности у погледу човековог спасења. Та тачка је тренутак када хришћанин почиње целосно да се предаје подвигу умносрдачне молитве, за шта је потребно да очисти ум од фантазије и да га чува од помисли и било каквих представа уобразиље. Наиме, добро је примећено од стране неких православних теолога да читање светоотачких дела чисти ум од маште с обзиром да су она настала под директним надахнућем Духа Светог (па макар та дела имала форму поезије, попут стихова Светог Симеона Новог Богослова), док читање књижевних дела (па била то и хришћанска књижевност) развија машту. С тим у вези се објашњава и разлог због кога Оци нису писали ништа што би могло да се сведе под хришћанску књижевност у ужем смислу, осим у веома ретким случајевима. Хришћанска књижевност стога има велики значај за покретање инертног човека и његово довођење до предворја Светиње-одатле је природно да руковођење преузму дела облагодаћених учитеља побожности.
С љубављу у Христу Господу,
презвитер Оливер Суботић
Нема коментара:
Постави коментар