СВЕТИ АТАНАСИЈЕ АТОНСКИ

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ АТОНСКИ, ЖИТИЈЕ И ЧУДА
МАНАСТИР ЖИЧА, 2012.
ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: Марина Вељковић

136. А о Очевој обдарености саосећањем, брижношћу и промишљањем и старањем о потребама својих сународника, колико би тога само човек имао да каже како би га достојно похвалио? И много је тога другог чиме се Отац одликоваше а доста тога претходно наведосмо. И још једно ћу ускоро навести. Мислим на његову бригу и велико старање о онима који бејаху потпуно презрени и свега лишени, зато што је највише њих желео да спасе, дакле, оне које су други одбацивали као непотребне: због болести, или старости, или због некаквог другог недостатка. Чинећи им добро на сваки начин, он сам признаваше да је и имао велику корист од тога и васпитаваше своје послушнике да исто чине говорећи: "А са онима који су способни за рад, свако би пожелео да са њима буде све време, и ко не би волео да скупа са њима живи и (ко их не би) радо изабрао за пријатеље у овом животу. Међутим, они који се налазе у јадном стању и муче се, на пример, ако је неко лепрозан по телу и души, ако је неко блудник, или нечист, или пијаница или воли да краде, или постоји (код њих) нешто друго што мења природно стање човеково, и колико год да је тешко да било ко са снисхођењем подигне њихов терет, утолико ће већу корист и награду задобити. Али да се притом не заустави само на томе, него да крене и у подизање душе, не само речима него и делима, лечећи је сваким лекарским обичајем. То је оно што се тражи, ради чега се и било које дело чини и ради чега и речи бивају изговорене, а од које нема узвишеније службе Богу. То вреди много више од свега осталог: то, дакле, да пресаздаш грешника у богољубиву душу, пијаницу у трезвењака, гневљивца и разметљивца у смиреног и одмереног (човека). Ово је највиша мудрост, ово је философија, ово значи оно: бити саздан-колико је то човеку могуће-по образу и обличју Божијем.Који немоћи наше узе и болести понесе. Јер шта је друго такав један човек који чини да од недостојног постане достојан, него сама уста Божија, уста Онога Који пресаздава и образује лик "по образ", одајући част праобразу? О, уистину боголепне дарежљивости!

137. "Дакле, дужни смо", говораше, "да се својим рукама и ногама, као што се каже, о свима али посебно о оваквим људима, ако не из другог разлога, онда барем стога што смо исте природе, о њима старамо као да су то наши сопствени удови с помишљу да ћемо се можда и ми сами некада наћи у искушењу, као што вели велики проповедник Павле. Но, шта је боље, да ли да састрадавамо са онима који пате, или избегавши ово, да паднемо у исту страст због наше немилосрдности? И шта је пожељније: ми да будемо лекари другима или да сами будемо препуни рана? Дакле, шта ћемо бити? Спасиоци и пристаниште, светлост и со, или оно супротно? Ниједан разуман човек не би пожелео оно супротно? Јер колико год је то пожељније, за оне разумне и истински богомудре људе, да се човек злопати него да дела, утолико више је за похвалу, а и (зато што је то) блаженије да чини добро, него да се злопати. Ништа више није својственије нашој људској природи, и ништа тако Бога не радује као милосрђе и саосећајност према онима који су исте природе као и ми".

138. И ово је говорио из васпитних разлога и ради моралног назидања монаха, бодрећи их да стичу духовну мудрост, али и да помажу и исправљају браћу која нису здрава. Међутим, оно што бејаше посебно красно и што је било јединствено за њега јесте да је он чак и човека обезвређеног некаквим животним удесом успевао да на неки свој начин исправи, учинивши да постане користан за самог себе а такође и за многе друге. Одређивао је, дакле, да такви помажу онима који су радили у кухињи, да секу хлеб и поврће које се припремало за јело, а други да служе у ковачници. За оне пак који су били слепи али телесно здрави, одређивао је да не раде сами него да држећи ковачки мех помажу онима који раде. Јер знао је да је нерад, у највећем броју случајева, извор сваког зла, и да се они који не раде ништа у све мешају, зато што разумеде оно место из Светог Писма где се каже "тешко вама који мислите да је далеко зли дан; чинио је тако с циљем да и они сами имају корист од свог труда и добро осмишљеног рада а и како би братству најбоље допринели. Тако премудра домишљатост много пута добро зна да преобрази и природни недостатак у успех, а оно некорисно да претвори у оно корисно.

Манастир Жича