Јутро је, а ја на врху Атона,
На том највећем врху, ове Горе Свете,
Што десет и више векова, православље крепи,
А мом роду, даде дух просвете.
Јутро је, сунце иза мора се јавља,
Погледах око себе, и уздрхтах,
Кад видех да сам сам, поред маленог
Божјег храма,
Што победоносно стоји, на врх ове
земље православља.
О Боже, како Си велик и диван!
Што из'бра ово свето место,
Да они који обитавају овде виде,
Како Ти приличи Небески Престо.
Ја хиландарац одавде назирем,
У даљини град највећег, православног цара,
И у мислима преда мном дефилује овуда,
Сва плејада српских владара.
Сетих се Немање и дивног Светог Саве,
Кога на Небу анђели, поред Творца
достојно славе,
И цео српски род, њега у помоћ зове,
Да га избави од свих најезда, што се савремено зове.
Додуше, окренух се, на све четири стране,
Тамо је Јерусалим, Александрија, Картагена,
Ал' моја се Србија једва назире,
Јер облак над њом се ухвати као пена.
Утонух у мисли и заспах,
кад оно видех велики храм до Неба,
И на њему пише, "Ово је дар Србадије,
Оцу народа, што нам за свагда даде
духовног хлеба".
Пробудих се, леђа ми беху на зид наслоњена,
Обрадовах се, помислих, ово је зид
Савиног храма,
Јест, оно истина беше зид храма,
Али не Светосавског оног на Врачару,
већ простог, малог, каменог,
Који на врх Атона обитава.
СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ ХРИЗОСТОМА(СТОЛИЋА)- (1939-2012), Краљево, 2013.
 |
...Архимандрит Хризостом је, иако не физички, често у својим молитвама и мислима био у Србији, која се, како сам каже, са врха Атона једва назире, пророчки види наставак градње храма Светог Саве на Врачару који Срби зидају до неба... |
Нема коментара:
Постави коментар