 |
| Милоје Марковић, ЈЕРОМОНАХ КИРИЛО,Хиландар, 2007. |
Постоји време када је монах на службама у цркви, затим време које проводи у својој келији, када изговара личну молитву, Исусову молитву, и када се бави учењем. Ту је и време које проводи у физичком раду, послушању - било рукодељу или неком другом манастирском послушању. Када духовно узрасте, када увиди сву своју немоћ и неизмерну љубав Божију, он тада задобија мир и све се одвија само по себи. Све постаје молитва. Он се више не моли само док је у цркви јер његов цели живот постаје молитва.
Постојао је један страц, смирен монах, који је живео осамљено. У једном тренутку је напустио своју келију и кренуо да окопа башту. У таквом спокоју и његов ход ка башти где је радио, био је молитва. Његово копање је било молитва. Сваки корак, све што је радио, била је молитва. чак и земља у башти - све је било молитва. Дакле, све постаје молитва и све се одвија мирно и својим током. Ваша исцрпљеност и ваш рад заправо вас одмарају. Чак је и спавање молитва. И када се пробудите, схватате да сте сварили духовну храну онако исто као што сте сварили телесну. Ако сте јели неку лошу храну, не можете да заспите јер вас стомак мучи. Ако се духовно храните лошом духовном храном, тада имате ноћне море.
ИЗ ПРЕДАВАЊА СТАРЦА ВАСИЛИЈА, КОЈЕ ЈЕ ОДРЖАНО У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ СВЕТОГА СТЕФАНА У АЛХАМБРИ У КАЛИФОРНИЈИ, 4. септембра 2011. године, свештенству и верном народу Западноамеричке епархије Српске Православне Цркве
Преузето из часописа "Православна реч" (The Ortodox Word), бр. 297, 2011, Братство Св. Германа Аљаског, превод: сестринство манастира Свете Матроне
Светигора, Ваведење, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар