Translate

08. март 2014.

Посни пут 2.СУБОТЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем Изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би Свој народ сачувао од очаја и да би му открио Свој крајњи план. По аналогији, Свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста.
   Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални "застој"-очекивање тог циља. То су два "евхаристична" дана-субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.
   Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта "правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је Сам Бог установио као празник: "и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". (1 Мојс.2,3). Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање-нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, "бројање" недеље од стране Св.Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено-"врло добро", и такво је његово значење у Старом Завету, које је задржао и Сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: "И виде Бог све што је створио и, гле, бејаше врло добро"(1 Мојс.1.31). Одржавати sabbath (суботу) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњено, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег "врло доброг" у самој структури овог света, онда је "овај свет" откривен у Христу у новој светлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које "није од овога света". И у овоме је врхунски "прелом" који за хришћане чини "све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти "кнеза овога света" и да у "злу лежи"(1 Јн.5,19). За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или "прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он "неће оживети ако не умре"(1 Кор 15,36). На тај начин хришћанин живи "двоструки живот"-не тако што овај "световни" живот ставља поред својих "религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде "предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што "треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је "међу нама" и Царство Божије "треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Јеванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хришћанске молитве: "нека дође Царство Твоје"!-"Дођи, Господе Исусе"! Христос је дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије.
   Субота, дан стварања, дан "овог света" постао је-у Христу-дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је "обавио све Своје послове", лежао у гробу. Следећег дана "првог после суботе", Живот је засијао из животодавног Гроба, Мироносицама је речено: "Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену "овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према Апостолу Павлу "ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави"(Кол.3,3-4).
   Све ово објашњава јединствено место суботе-седмог дана-у литургичкој традицији:њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што је у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, Смрт и Васкрсење испуњење стварања коме се Бог радовао у почетку. Она је дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у "веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрсења, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне велике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображена и постала "празник"-Пасха у нови живот новог стварања.
   Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као "туђина" и "изгнаника" у овоме свету(Петр.2,11). Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у великом посту је "евхаристични" дан обележен служењем Божанске Литургије Св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје "станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећање и веру у ствари које ће доћи.
   Прве суботе, слушамо величанствени предговор Посланици (јевр.1,1-12)са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству:

"Бог Који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина, Којега постави наследником свега, кроз Којега је и векове створио...А Ти си увек исти, и године Твоје неће минути..."

   Ми живимо у овим "последњим данима"-данима крајњег напора. Ми смо још увек у "данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо:

   "Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло(Јевр.3,12-16)срце неверовања, одступањем од Бога Живога. Него бодрите један другога сваки дан, докле год то "данас" траје...Постали смо, наиме, заједничари Христови, само ако првобитну веру до краја чврсто одржимо..."

   Борба је тешка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за "боље и непролазно имање". Из овог(Јевр.10,34) разлога, штиво треће суботе бодри нас(Јевр.10,35-37):

   "Не губите, дакле, поздање своје, које доноси велику награду. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај Који треба да дође, и неће одоцнити..."

   Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује(јевр.6,9-12)нам читање четврте суботе.
   Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице(Јевр.9,24-28) која се чита пете суботе:

"...Христос ће се, пошто је једном принет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају".
   Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињемо да "прелазимо" у време испуњења очекивања.
   За Лазареву суботу су одабрани одељци из Јеванђеља Св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући:

"субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..."(мк.2,23;Мк.3,5)

   Настаје нова ера. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу:

   "Ако хоћеш, можеш ме очистити...и Христос му одговори, хоћу, буди чист..."(Мк.1,35-44)

   Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: "...једући са цариницима и грешницима"(Мк.2,14-17). Четврте недеље на оно "врло добро" из Постања Јеванђеље одговара са радосним ускликом: "...све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..."
   Најзад пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: "Ти си Христос!" (Мк.8,29)
   Тиме човек прихвата Тајну Христа, Тајну новог стварања.
   Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то је смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена Св. Теодору Тирону, а пета-субота акатиста-остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу "у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. не ради се само о делу љубави и "добром делу". Ствар је у том да "овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђен и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што Апостол Павле каже, изгубила је "жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењем, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи ("ви сте сви мртви")(Кол 3,3) и живим оне који су мртви: јер "смрти нема више".
   Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија "потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је (Рм. 8,20) васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењем и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди "жељна жудња за откривањем синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем...Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле.

o.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење

Велика Четрдесетница нас поучава да своју свакодневицу живимо скромније него уобичајено, без хулних претеривања, трошења и амбиција! Да разбаштинимо похлепу, да превидимо изазове рекламирања, које непрестано истиче нове лажне потребе, и да се ограничимо на апсолутно неопходно, са достојанственом и намерном довољношћу! Да не будемо потрошачко стадо незаситих, непромишљених и људи без срца, већ друштво осетљивих људи, дајући у љубави место и руку помоћи другоме, нашем "ближњем", који заостаје и који је унесрећен!

Патријарх константинопољски Вартоломеј

Нема коментара:

Постави коментар