Translate

03. март 2014.

Великопосно богослужење, 3. СВЕТО ПИСМО

Молитва Цркве је увек библијска-тј.изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то. Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања Псалама. Па и данас, када човек одети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у Псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са "Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње.

   За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи, да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог Завета-у време пре Христа, време покајања и очекивања, време "историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми-иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и "крштени смо у Њему"-стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у "старо" време. Црква је, с једне стране, већ "код куће" јер је она "благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светога". Са друге стране, она је као путница такође "на свом путу" дугом и тешком-у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.
   Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај: као књига пророштава која су се испунила, али и књига свега отвореног "на путу" у Царство Божије.
   Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељљују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј.потпуно читање трију књига-Постања, Пророка Исаије и Прича.
   Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него и најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За Свете Оце, каже један тумач њихових дела, "Сам Христос и Његова Црква се моле(плачу) и говоре у овој Књизи.Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и њен "природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као "утврђени Псалми",тј.као постојани материјал свих дневних служби: "Вечерњи Псалми"(Пс.104)-на вечерњи;
 на јутрењи шест Псалам (Пс.3,38,63,88,103,143), и Псалми хвала (Пс.148, 149, 150);
групе од три Псалма на Часовима, итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све Празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизма, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час.
   "Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања Свете Тајне Причешћа, када су службе биле прeтежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божије делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је "оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим Изабраним народом. Она нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног "по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и стварања и, најзад-спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд.
   Исаија је највећи од свих Пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.
   Најзад, књига Прича је епитом моралних поука Старог Завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати.
   Одељци из наведене три књиге се читају за време поста свакодневно-од понедељка до петка: Постање и Прича на вечерњима, а Исаија Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери је потребно да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских "предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога Који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство Своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св.Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеља представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба се надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

о.Александар Шмеман, Велики пост, Св.Симеон Мироточиви и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Четворојеванђеље из Манастира Вазнесења, 16.век
Народна библиотека Србије

Нема коментара:

Постави коментар