Translate

06. март 2014.

Литургија Пређеосвећених дарова 4. ПОРЕДАК СЛУЖБЕ

 У раној Цркви када је било веома мало хришћана, али који су били добро "проверени", постојала је пракса да се освећени Дарови деле верницима на крају недељне Евхаристије ради њиховог свакодневног индивидуалног причешћивања код куће. Тако се колективна и радосна Евхаристија Господњег дана "продужавала" у тоталитет времена и живота. Ова пракса је прекинута када се повећао број чланова Цркве, када је дошло до преображаја Хришћанства у масовну веру и до смањења духовне интензивности, која је красила прве хришћанске генерације. Црквене власти су тада биле принуђене да предузму мере против могуће злоупотребе Светих Дарова. На Западу је ово довело до појаве свакодневне Евхаристије-једне од карактеристичних црта западне литургичке традиције и побожности, али такође извора значајних промена у разумевању саме Евхаристије. Евхаристији је био одузет "празнични" карактер па је она престала да буде празник Цркве. Поставши саставни део свакодневног круга богослужења, била су отворена врата за тзв. "приватне мисе", које су, са своје стране, све више и више мењале све остале елементе богослужења. Међутим, на Истоку је остало неизмењено првобитно есхатолошко, радосно поимање Евхаристије усредсређено на Царство Божије. Та Божанска Литургија, бер теоријски, чак ни данас није само део свакодневног круга богослужења. Њено служење је увек празник, а дан када се служи увек постаје духовна ознака Дана Господњег. Као што смо нагласили више пута Евхаристија се не подудара са постом и не служи се обичним данима Великог поста. На тај начин дневно причешће код куће било је прекинуто и на Истоку, али није замењено свакодневним служењем Евхаристије. Из овога је настао нови облик Причешћа са Даровима задржаним од недеље или од "Свечане" службе. Вероватно је да ова "пређеосвећена " служба није била ограничена само на Велики пост, већ је била уобичајена за време свих црквених постова. Али, пошто се број-већих и мањих-празника повећавао, Евхаристија је служена знатно чешће и Литургија Пређеосвећених Дарова је постала карактеристично обележје великопосног служења. Мало по мало, под утицајем посног литургичког духа, оне "радосне туге" о којој смо говорили, она је постала она духовна лепота и свечаност и у њој су посна боголужења достизала свој врхунац.
   Служба почиње са великим вечерњем, мада је почетна доксологија "евхаристичка"-"Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа..."-које ставља целокупну службу у перпективу Царства Божијег, а она је опет духовна перспектива Великог поста-и уопште поста. Вечерњи Псалам-"Благосиљај душо моја Господа"(Пс.104)-пева се као и обично. После њега је велика јектенија и 18. део катизме из Псалтира. Ова катизма је прописана за време Великог поста за сваки дан у недељи. Састоји се из 120-134 Псалма, који се зову "песме степена". Њих су певали на степеницама Јерусалимског храма као песме процесије, песме народа, који се скупља за богослужење, и припрема се да се сусретне са својим Богом. "Обрадовах се онима који ми рекоше: У дом Господњи пођимо(Пс. 122,1)..." "Ево сада благосиљате Господа све слуге Господње, који стојите у Храму Господњем, у дворовима дома Бога нашега. У ноћима уздигните руке своје ка Светињи, и благословите Господа. Благословиће те Господ са Сиона, Који је створио небо и земљу"(Пс.134).


   Док се ови Псалми певају, свештеник узима освећени хлеб, задржан од претходне недеље, и ставља га на дискос. Пошто је пренео дискос са олтара на жртвеник сипа вино у путир, покрива Дарове као што обично чини пре Литургије. Важно је напоменути да све ово свештеник обавља ћутећи. Ово правило подвлачи прагматични карактер радњи, јер су све евхаристичке молитве изговорене на недељној Литургији.
   После входа и вечерње химне "Светлости тиха...", читају се два одређена одељка из Старог Завета из књиге Постања и Приче. Читање је пропраћено посебним ритуалом, који нас враћа у она времена када је Велики пост био усредсређен на припремање "оглашених" за крштење. Док се чита одељак из Постања, у олтар се ставља упаљена свећа на Јеванђеље, а када се читање заврши, свештеник узима свећу и кадионицу и са њима благосиља окупљене вернике, са возгласом "Светлост Христова просветљава све (људе)". Свећа је литургички символ Христа- Светлост света. Постављена на Јеванђеље за време читања одељка из Старог Завета, означава да су сва пророштва испуњена у Христу, Који је отворио ум Својих ученика "да би могли разумети Писма". Стари Завет води Христу исто као што Велики пост води просветљењу у Тајни Крштења. Светлост Крштења, спајајући оглашене са Христом, отвориће њихов ум за разумевање Христовог учења.
   После другог читања из Старог Завета, правило прописује да се пева пет стихова из вечерњег Псалма(Пс. 141), почињући са стихом 2: "Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју..."(Нека се молитва моја узнесе према Теби као тамјан...).

 
Пошто је Псалам отпеван на свом месту-пре входа-можда ће неко упитати какво је значење ово друго певање истог стиха. Могло би се, на основу извесних индикација претпоставити да ова пракса потиче из најранијег доба развоја Литургије Пређеосвећених Дарова. Највероватније су се ови стихови певали као причасна стихира у оно давно време када Литургија још није била достигла садашњи свечани и сложени облик, и састојала се само из делења Причешћа за време вечерњег богослужења. међутим, они данас имају облик дивног покајничког увода у други део службе- Литургију Пређеосвећених Дарова. Овај део почиње Литургијом оглашених, тј. низом посебних молитава и јектенија за оне који се припремају за Крштење. У "средопошћу"-у среду четврте недеље-говоре се посебне молитве и читају јектенија за photizomenoi-"за оне који су спремни за просвећење". Кроз ово се још једном потврђује да је порекло поста и његов првобитни смисао био у припреми катихумена за крштење.
   Пошто су оглашени отпуштени, читају се две молитве, као својеврсни увод у "Литургију верних". У првој се молимо за очишћење душе, тела и чула:

"...и око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш-недоступан празним причама, а језик-чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе; учини да се руке наше уздржавају од злих дела, а да творе само оно што је Теби угодно; утврди благодаћу Твојом све наше удове и разум".

   Друга је припремна молитва за "вход" (улазак) освећених Дарова:

"   Јер, ево, Његово пречисто Тело и Животворна Крв који овога часа улазе невидљиво праћени од мноштва небеске војске, да буду предложени на овој тајанственој Трпези. Даруј нам да се неосуђено причестимо да бисмо, просвећујући њима очи разума нашег, постали синови светлости дана".

   После тога наступа најсвечанији моменат целе службе: преношење Светих Дарова на Часну Трпезу. По спољашњем облику овај је вход сличан Великом Входу "Евхаристије", али је његово литургичко и духовно значење другачије. У потпуној евхаристичкој служби ради се о жртвеном входу. Црква приноси себе саму, свој живот, живот својих чланова и свега што је створено, на жртву Богу, као понављање потпуне и савршене Христове жртве. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних чији је живот Он примио ради њихова искупљења и спасења. На Литургији Пређеосвећених Дарова нема ни жртве ни жртвовања, нема Евхаристије, нема посвећења, него је показана и пројављена тајна Христове присутности у Цркви!
   Ваља поменути да се у овом православна традиција разликује од латинске праксе. Она не познаје обожење(adoratio) евхаристичких Дарова мимо и ван Причешћа. Чување Дарова, који се употребљавају за причешћивање болесних или за неке друге ванредне ситуације је традиција, која није  никад оспоравана у Православној Цркви. Напоменули смо да је у раној Цркви чак постојала пракса приватног "самопричешћивања" код куће. На тај начин у Православљу имамо перманентну присутност Дарова и отсутност њиховог обожавања. Одржавајући ова два принципа, Православна Црква је избегла опасни сакраментални рационализам Запада. Латини, подстакнути жељом да, насупрот протестантима, утврде објективност Христове "реалне присутности" у евхаристијским Даровима одвојили су њихово обожење од Причешћа. Тако су отворили широм врата опасном духовном застрањењу од правог циља Евхаристије и саме Цркве. Циљ Цркве и Светих Тајни није да "сакрализира" делове и елементе материје. Да их чини Светим и посвећеним и као такве супротставља обичној профаној материји. Уместо тога она има за циљ да учини да човеков живот постане заједничарство са Богом, богопознање и узношење за Царство Божије.
   Евхаристијски Дарови су пут и начин тога заједничарства, храна новог живота, но они нису сами себи циљ. Јер "Царство Божије" није јело и пиће него радост и мир у Духу Светоме. Као што у овом животу храна испуњава своју функцију само ако је употребљена и преобраћена у живот, тако нам је и нови живот света који долази, дат преко учествовања у "храни бесмртности". Православна Црква доследно избегава свако обожавање Свете Тајне мимо Причешћа, зато што је једино право обожење у томе ако, по пријему Тела и Крви Христове, "делујемо у овом свету онако како је Христос деловао". Што се тиче протестаната, они, у страху од "магичне" примесе, теже да "спиритуализују" Свету Тајну до тих размера да данас негирају присутност Тела и Крви Христове у Светом Причешћу. Православна Црква својом праксом чувања Светих Дарова, држи праву равнотежу. Дарови су за причешћивање, али реалност причешћа зависи од реалности Дарова. Црква не истражује на који је начин Христос присутан у Светим Даровима. Она забрањује да они буду употребљени било за шта друго осим за Причешће. Црква, тако рећи, и не испитује њихово постојање ван Причешћа, али чврсто верује-исто као што је и Царство небеско које треба да дође, "већ у нама", као што се Христос узнео на небо и седи с десне стране Оца-ипак је с нама до краја света-да је и причешће са Христом и Његовим Царством, храна бесмртности, већ присутна у Цркви.
   Ова теолошка примедба нас враћа на Пређеосвећену Литургију и на "епифанију" освећених Дарова, који сачињавају свечани врхунац. Овај "велики вход" развио се из потребе да се изнесу и јавно покажу Свети Дарови, који се нису чували на Часној Трпези него на посебном месту, понекад чак и ван храма. Природно је да би ово преношење захтевало велику свечаност пошто оно литургички символизује долазак Христа и крај дугог поста, молитве и очекивања доласка оне помоћи, утехе и радости, коју смо чекали.

   "Сада са нама невидљиво служе небеске силе,
     јер, гле, улази
    Цар славе!
   Приступимо са вером и љубави
   да бисмо били учесници у вечном
  животу. Алилуја, алилуја, алилуја".

   Свети Дарови су стављени на Трпезу, и ми се молимо припремајући се за Св.Причешће:

   "Освети душе и тела свих нас освећењем неодузимљивим: да чистом савешћу, непостиђена образа, просвећена срца причешћујући се овим божанственим Светињама и оживотворавани њима, сјединимо се са Самим Христом Твојим, истинитим Богом нашим Који је рекао: који једе Моје Тело и пије Моју Крв обитава у Мени и Ја у њему-те да бисмо, Господе, кад се усели и настани Логос Твој у нама, постали храм пресветог и обожаваног Духа Твог, избављени од сваке ђаволске лукавости...и да тако добијемо обећана нам блага са свима Светима".

  Затим следи Молитва Господња, која увек представља нашу последњу молитву припреме за Причешће. Пошто је то Христова молитва, значи да и прихватамо Христов ум уместо нашег ума, Његову молитву Оцу као нашу молитву, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот-као своје. Тада почиње Почиње Причешће, а народ пева Причесну песму: "Окусите и видите како је благ Господ..."


 
   Најзад, пошто је служба завршена, позвани смо да "изађемо у миру". Последња молитва даје резиме значаја службе ове вечерње Причести и њене повезаности са нашим подвигом поста:

   "Господе Сведржитљу, Ти си сву твар премудрошћу створио и неисказаним Твојим Промислом и великом добротом увео нас у предивне дане ове-на очишћење душе и тела, на наду васкрсења; Ти си у четрдесети дан уручио богонаписане таблице угоднику Твоме Мојсеју, подај и нама, Благи Господе, да се добрим подвигом подвизавамо, веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија размрскамо и да се победитељи греха јавимо и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу".

   Напољу се смркава, и ноћ, у коју улазимо, у којој треба да живимо, да се боримо и да истрајемо-биће дуга. Али Светлост коју смо сада видели, осветљава је. Царство Божије, чију присутност у овом свету изгледа, ништа не открива, нама је дато "у тајности". Његова радост и мир нас прате а ми се спремамо да продужимо "ток поста".


о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар