У организацији Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, у Требињу је 6. и 7. фебруара одржан други годишњи симпосион „Теологија у јавној сфери“. Скуп је отворио епископ захумско-херцеговачки и приморски, Његово Преосвештенство Григорије, истакавши да је симпосион замишљен као својеврсно научно, културно и духовно сабрање, да представља прилику за разговоре и дружења из којих ће произаћи нове идеје и пројекти, као „отварање пута да боље ослушнемо једни друге у духу отвореног и здравог дијалога“.
- Свет и црква јесу различите стварности, међутим, може се говорити о неизбежности њиховог сусрета и прожимања – подвукао је епископ и додао да свет „у злу лежи, али је у неку руку партнер цркве на путу спасења“. Он је додао да га посебно радује што је међу присутнима и дубровачки бискуп, монсињор Мате Узинић, што је први пут од ратова деведесетих да дубровачки бискуп „у једној строго нелитургијској прилици дође у Требиње“.
Такође у духу екуменизма, монсињор Узинић је оценио да је рат бесмисао и лудост и да у њему нико не добија.
-Речи „победа“ и „пораз“ стварају бол у срцу: у рату су сви поражени. Колико би било боље да смо на почетку и на време нашли мир – рекао је бискуп.
Прва сесија на симпосиону, „Украјинска криза: вјера и политика“ донела је запажања учесника о узроцима, последицама и даљем току кризе у Украјини. Модератор ове дискусије био је др Богољуб Шијаковић, а учесници др Дарко Ђого, др Александар Раковић и Дарко Спасојевић. Др Богољуб Шијаковић навео је да ова криза има војне, економске, политичке, геополитичке и теолошке аспекте и подсетио да је према теорији Карла Шмита суверен онај ко одлучује о ванредном стању. У том контексту, могло би се рећи да се САД и НАТО постављају као инструменти Божје воље и онај суверен који свуда може да прогласи ванредно стање. Према његовим речима, НАТО више није одбрамбени савез. Он је казао да је анализа економије најбољи показатељ стања ствари и да су војни сукоби извор енормне новчане добити.
Сведоци смо велике прерасподеле моћи на планети, стварања екстремних групација, док новац има већи утицај од свих нобеловаца заједно. Банкарска олигархија узима све више елемената управљања овим светом. Борба око ресурса и моћи је суштина сукоба, а у Евроазији је 75 посто ресурса, неки су од закључака ове дискусије.
Др Дарко Ђого навео је да га је страх тога што су у последњем хладном рату стране биле јасно подељене. Он је заговорник политичке православне теологије, која ће „говорити о друштвеном ангажовању православног – како ме моје православље обавезује на оног другог“.
Др Александар Раковић са Института за савремену историју из Београда сматра да рат у Украјини може да постане сукоб цивилизација и додао да тешко може да предвиди кад тај сукоб може стати. Оценио је да није реч о локалном сукобу, већ о рату који има географски континуитет, тиме подвукавши међузависност конфликата на потезу од Либије, Египта, Сирије, Грузије, све до Украјине.
Да би се нашло решење за кризу, сматра Дарко Спасојевић, треба да се сетимо да Бог не треба уходе, већ пророке, љубав према ближњима и праштање.
Учесници дискусије приметили су да Румунија не само да развија изразито антируски, већ и антисловенски став. Њихова епархија која покрива Тимочку крајину, примећено је на скупу, развила је „потпуну структуру“ на нашем простору. Такође, истакнуто је да се Грчка и Русија у последње време, након победе Ципраса, све више приближавају.
Током дискусије, теолозима је постављено питање да ли виде кризу као сукоб два империјализма и да ли се треба определити који је бољи. Др Ђого је рекао да дефинитивно има елемената сукоба два империјализма, и да ако говори са емотивног аспекта, он више воли Русију, али да као православни теолог, он сматра да црква мора наћи начин да надживи сваку империју.
Друга панел-дискусија, „Вјера књиге: хришћанство и књижевност“, донела је и промишљања на теме како спровести пројекат поновног спајања теологије и књижевности, да ли је роман базилика у свету књижевности, да ли су имејл и блогови књижевност, да ли је могуће канонизовати чак и Николу Теслу будући да се путем креативности човек приближава Богу, шта спречава хришћане да замене Библију у црквама виртуелном књигом, и то рецимо на ајпеду… Изнета су и запажања да је инфернализација литературе евидентна будући да је књижевност крцата „дијаболичним елементима“, да спасење долази као последица стваралачког живота као и да књижевна дела имају онтолошку моћ – мењају свет. Постављена су и питања као што су да ли је уметник иста личност пре и после стварања ремек-дела, да ли је свет исти након ремек-дела, да ли стварање освештава свет и ствараоца и да ли ће неки облик људског стваралаштва постојати и у есхатону. Др Родољуб Кубат говорио је о проблему одсуства хришћанске уметности високих уметничких домета као о последици измицања теологије из јавне сфере и њеног затварања у своје кругове. Модератор сесије био је др Олег Солдат, а остали учесници др Влахо Богишић и мр Ромило Кнежевић.
На трећој панел дискусији, „Хришћанство и економска правда у (нео)либералном капитализму“, чији је модератор био др Растко Јовић, др Предраг Драгутиновић истакао да је време да се преиспитају поставке неких теолога који сматрају да социјалне и економске теме немају легитимно место у теолошком говору. Он је рекао да су социјално одговоран теолошки говор, односно социјална теолошка етика, неопходни у цркви, тј. да је црква начелно обавезна да негује такав говор ако жели да буде достојна свог предања. У социјално одговорном теолошком речнику, црква би могла чешће да жигоше корупцију као грех и зло.
Фра Ико Скоко је говорио о томе како доћи до праведности. По принципу супсидијардности, локална заједница треба да прави оно што може да права тако да је велика заједница не гуши. Ту је и принцип солидарности, али ова два теолошка принципа је тешко применити у пракси.
За Сашу Радуловића, председника покрета „Доста је било“, породичне фирме су окосница запошљавања, сектор који треба јачати, те да нам је неопходан економски систем „који не подмеће ногу породичним и малим и средњим предузећима“. Он је оценио да је корупција системска и да креће од врха, да „свака субвенција иде уз рекет од 30 посто“, а да је лек томе јавност података; он је изнео запажање да у Србији тренутно око сто хиљада људи ради на „измишљеним административним партијским местима“, чије би превођење на универзални систем социјалне заштите и помоћи држави заправо донело знатне уштеде и могућност да се разлика новца употреби у сврхе смањења пореских оптерећења.
- Смањење плата и пензија не представља реформу, већ храњење политичке машинерије – подвукао је Радуловић.
Према речима др Миодрага Зеца, професора Филозофског факултета у Београду, треба афирмисати радост стварања, а не радост поседовања. Српски народ је тешко рањен, а инфузија је скупа и „производи се напољу“.
-Знањем и тврдом вером се једино може бранити мали народ – рекао је др Зец. Он се осврнуо и на питање беле куге:
- То је дубоко вредносно питање, више културолошко него економско: питање стања свести и духа. Веома велики проценат становништва мисли да је нови члан трошак и терет, а не развојни фактор – оцена је др Зеца.
Затварајући ову сесију, епископ Григорије је подсетио да „није битно да ли неко има новца, већ да ли има људско достојанство“ и додао да се срце озлобљава ако се на другог човека гледа са презиром, „а не као на свог вечног брата“.
Нека од покренутих питања била су и да ли је могуће водити дијалог економије и теологије, шта је социјална правда у теолошком концепту, да ли у социјално одговорном теолошком говору има места за питања планирања породице и да ли се могу очекивати социјални немири.
Финална дискусија носила је назив „Од фрејма до иконе: литургија и филм“.
Мултимедијалност литургије, њена сличност са позориштем и филмом као и питања колико она може да инспирише филм и да ли се о њој може промишљати као о жанру реализма, само су неке од тема ове сесије. Модератор ове дискусије био је режисер Емир Кустурица, који је говорио о томе да порекло слике и Бога имају скоро идентичан извор, као и о почецима људског уметничког деловања. Према његовим речима, први цртеж је прва слика света на зиду пећине. Свако стварање слике је у суштини дубоко духовне природе: рађање слике је рађање света, а умјетност је рођена у пустињи. Стварање омогућава трансцендентном бићу да се нађе „с друге стране“. Слика је субјективни израз света који тек нашим постојањем допире до узвишене тачке. Слика света је филозофско својство и могућност да се измакне из стварности, а способност да се створи духовна слика света у будућности треба да се сачува. Према Кустурици, литургија је процес где се усхићење производи на сличан начин као на филму.
Небојша Дугалић је додао да је литургија пре свега дијалогичан догађај, односно „структурално, драмски догађај“, као и да је глума одређено умеће подругојачења, које је немогуће уколико нисмо усвојили све што другост подразумева. Централно место у излагању Стаматиса Склириса имали су начини како се кроз историју уметности сликао и изражавао простор, почев од динамичности простора у сликарству Ел Грека, који је дао ново поимање ликовног простора, а оно је касније утицало на режисере и њихове начине представљања филмских јунака. Ненад Илић је објаснио да на свим фрескама насталим у XИВ веку постоји центричност и филмичност – представљање више етапа једног догађаја, те да се у овим делима могу видети „прапреци“ филма, а говорио је и о блискости литургије и филма, односно о томе где се они спајају. Даље се на сесији могло чути да у данашњем филму нема ни јунака ни антијунака, те да је човек у том смислу престао да буде центар света. Међутим, речено је и да литургија чува наратив где себе можемо наћи као јунака или антијунака. Било је говора и о томе да литургија не може да нестане, без обзира на то да ли ће једног дана бити сажета или лишена уметничких украса.
У говору којим је овај дводневни симпосион закључен, владика Григорије је рекао да је време у коме живимо обележено кризом свега што нас окружује, а да из ње увек можемо да изађемо уколико направимо корак једни према другима и према Богу.
Тереза Бојковић
извор: ЕПАРХИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА
Филмски режисер Емир Кустурица рекао је у Требињу, на панел дискусији о теми "Од фрејма до иконе: литургија и филм", да је култура неопхода да би човјек опстао, јер она ствара цивилизацију, те да хероја српског филма треба стварати на основу вјере.
Кустурица је истакао да је овај скуп један од покушаја да се теме које се тичу човјека и покрећу низ егзистенцијалних питања актуелизују и да идеја о властитој слици свијета буде идеја о људској оригиналности.
- Апстрактни човјек је увијек јачи од оног рационалног иако препоручујем људима да буду рационални колико морају, али да та идеја о религиозности може да буде као у мом случају тражење Бога у култури - истакао је Кустурица.
Он је додао да је идеја културе, заправо, паралелна или истовремена појави Бога и религиозности, али, како је рекао, не религиозности која се ширила мачем, него интимом људском која је тражила да се у култури великим дјелима отјелотвори оно што човјек у својој најбољој функцији јесте.
Појашњавајући зашто мисли да је судбина филма неизвјесна, Кустурица је истакао да филм има технолошку брзину којом се урушава његова класична форма и да ће он због тржишта које "ждере" све тражити нове облике приказивања, гдје ће се ићи према комоцији, као уништењу филма.
- Бојим се да ће онај класични филм кога ми знамо из прошлог вијека бити сужен у сваком великом граду на неколико мултиплекса, а да ће остало бити телефон, компјутер, телевизија - рекао је Кустурица.
Истичући да хероја српског филма треба стварати на основу вјере, Кустурица је подсјетио да и он прави филм који говори о човјеку који је изведен из три различите приче и који је несрећну љубав доживио тако да јој на крају посвећује остатак свог живота.
- Заправо његов живот се одвија у времену рата у коме он носи млијеко у своју касарну, а када једном учини добро змији, она му спаси живот. То је обрнуто од очекиваног и од оног што људи, који не читају Стари завјет или не знају Нови, заправо не знају шта је суштинска људска драма - рекао је Кустурица.
Ђакон Ненад Илић сматра да је циљ, уствари, нека врста тражења могућности како литургија да помогне филму, тако и филм да помогне цркви, јер се и једно и друго бави истином и потрагом за човјеком.
- Као што се умјетност бави истином и потрагом за човјеком, тако се и црква бави тиме да очува људски лик и да га држи у вези са највишом вриједности - са Богом - рекао је Илић.
Он је додао да у таквом садејству имају шансу у вези која се остварује преко личности стваралаштва оних који истовремено и траже истину и имају вриједности којима теже, а свједоче их другима који то не би требало да забораве.
Ова дискусија је одржана у оквиру симпозијума "Теологија у јавној сфери". Модератор дискује је био Кустурица, а учествовали су и Небојша Дугалић и Стаматис Склирис.
Епископ Григорије: Скуп настао као одговор на свеопшту кризу
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије затворио је вечерас у Требињу други годишњи симпозијум "Теологија у јавној сфери", оцјењујући да овај скуп има смисла зато што је настао као одговор на свеопшту кризу која је захватила и државу и цркву и све области јавне сфера.
- То је, у суштини, општа криза смисла, јер смо смисао одавно престали да тражимо. Сматрам да из кризе можемо да изађемо само уколико направимо корак једни према другима и уколико покушамо да разговарамо са Богом, односно да се молимо Богу, и уколико једни другим хоћемо да помогнемо - рекао је епископ Григорије.
Владика Григорије истакао је да је дубоко увјерен да нема човјека који нема потребу за другим човјеком и да нема човјека који нема потребе за Богом.
- У свим тим кризама ми смо овај симпосион организовали као градић који је на периферији Републике Српске, Црне Горе, српске нације и цијелог свијета и управо у ту периферију долазе нам људи који су из центра збивања и који имају дарове да буду слушани и да од њих можемо нешто да научимо - рекао је владика Григорије.
Симпозијум је организовала Епархија захумско-херцеговачка и приморска у оквиру прославе епархијске славе Светог Игњатија Богоносца.
извор: РТ РС
Такође у духу екуменизма, монсињор Узинић је оценио да је рат бесмисао и лудост и да у њему нико не добија.
-Речи „победа“ и „пораз“ стварају бол у срцу: у рату су сви поражени. Колико би било боље да смо на почетку и на време нашли мир – рекао је бискуп.
Прва сесија на симпосиону, „Украјинска криза: вјера и политика“ донела је запажања учесника о узроцима, последицама и даљем току кризе у Украјини. Модератор ове дискусије био је др Богољуб Шијаковић, а учесници др Дарко Ђого, др Александар Раковић и Дарко Спасојевић. Др Богољуб Шијаковић навео је да ова криза има војне, економске, политичке, геополитичке и теолошке аспекте и подсетио да је према теорији Карла Шмита суверен онај ко одлучује о ванредном стању. У том контексту, могло би се рећи да се САД и НАТО постављају као инструменти Божје воље и онај суверен који свуда може да прогласи ванредно стање. Према његовим речима, НАТО више није одбрамбени савез. Он је казао да је анализа економије најбољи показатељ стања ствари и да су војни сукоби извор енормне новчане добити.
Сведоци смо велике прерасподеле моћи на планети, стварања екстремних групација, док новац има већи утицај од свих нобеловаца заједно. Банкарска олигархија узима све више елемената управљања овим светом. Борба око ресурса и моћи је суштина сукоба, а у Евроазији је 75 посто ресурса, неки су од закључака ове дискусије.
Др Дарко Ђого навео је да га је страх тога што су у последњем хладном рату стране биле јасно подељене. Он је заговорник политичке православне теологије, која ће „говорити о друштвеном ангажовању православног – како ме моје православље обавезује на оног другог“.
Др Александар Раковић са Института за савремену историју из Београда сматра да рат у Украјини може да постане сукоб цивилизација и додао да тешко може да предвиди кад тај сукоб може стати. Оценио је да није реч о локалном сукобу, већ о рату који има географски континуитет, тиме подвукавши међузависност конфликата на потезу од Либије, Египта, Сирије, Грузије, све до Украјине.
Да би се нашло решење за кризу, сматра Дарко Спасојевић, треба да се сетимо да Бог не треба уходе, већ пророке, љубав према ближњима и праштање.
Учесници дискусије приметили су да Румунија не само да развија изразито антируски, већ и антисловенски став. Њихова епархија која покрива Тимочку крајину, примећено је на скупу, развила је „потпуну структуру“ на нашем простору. Такође, истакнуто је да се Грчка и Русија у последње време, након победе Ципраса, све више приближавају.
Током дискусије, теолозима је постављено питање да ли виде кризу као сукоб два империјализма и да ли се треба определити који је бољи. Др Ђого је рекао да дефинитивно има елемената сукоба два империјализма, и да ако говори са емотивног аспекта, он више воли Русију, али да као православни теолог, он сматра да црква мора наћи начин да надживи сваку империју.
На трећој панел дискусији, „Хришћанство и економска правда у (нео)либералном капитализму“, чији је модератор био др Растко Јовић, др Предраг Драгутиновић истакао да је време да се преиспитају поставке неких теолога који сматрају да социјалне и економске теме немају легитимно место у теолошком говору. Он је рекао да су социјално одговоран теолошки говор, односно социјална теолошка етика, неопходни у цркви, тј. да је црква начелно обавезна да негује такав говор ако жели да буде достојна свог предања. У социјално одговорном теолошком речнику, црква би могла чешће да жигоше корупцију као грех и зло.
Фра Ико Скоко је говорио о томе како доћи до праведности. По принципу супсидијардности, локална заједница треба да прави оно што може да права тако да је велика заједница не гуши. Ту је и принцип солидарности, али ова два теолошка принципа је тешко применити у пракси.
За Сашу Радуловића, председника покрета „Доста је било“, породичне фирме су окосница запошљавања, сектор који треба јачати, те да нам је неопходан економски систем „који не подмеће ногу породичним и малим и средњим предузећима“. Он је оценио да је корупција системска и да креће од врха, да „свака субвенција иде уз рекет од 30 посто“, а да је лек томе јавност података; он је изнео запажање да у Србији тренутно око сто хиљада људи ради на „измишљеним административним партијским местима“, чије би превођење на универзални систем социјалне заштите и помоћи држави заправо донело знатне уштеде и могућност да се разлика новца употреби у сврхе смањења пореских оптерећења.
- Смањење плата и пензија не представља реформу, већ храњење политичке машинерије – подвукао је Радуловић.
Према речима др Миодрага Зеца, професора Филозофског факултета у Београду, треба афирмисати радост стварања, а не радост поседовања. Српски народ је тешко рањен, а инфузија је скупа и „производи се напољу“.
-Знањем и тврдом вером се једино може бранити мали народ – рекао је др Зец. Он се осврнуо и на питање беле куге:
- То је дубоко вредносно питање, више културолошко него економско: питање стања свести и духа. Веома велики проценат становништва мисли да је нови члан трошак и терет, а не развојни фактор – оцена је др Зеца.
Затварајући ову сесију, епископ Григорије је подсетио да „није битно да ли неко има новца, већ да ли има људско достојанство“ и додао да се срце озлобљава ако се на другог човека гледа са презиром, „а не као на свог вечног брата“.
Нека од покренутих питања била су и да ли је могуће водити дијалог економије и теологије, шта је социјална правда у теолошком концепту, да ли у социјално одговорном теолошком говору има места за питања планирања породице и да ли се могу очекивати социјални немири.
Финална дискусија носила је назив „Од фрејма до иконе: литургија и филм“.
Мултимедијалност литургије, њена сличност са позориштем и филмом као и питања колико она може да инспирише филм и да ли се о њој може промишљати као о жанру реализма, само су неке од тема ове сесије. Модератор ове дискусије био је режисер Емир Кустурица, који је говорио о томе да порекло слике и Бога имају скоро идентичан извор, као и о почецима људског уметничког деловања. Према његовим речима, први цртеж је прва слика света на зиду пећине. Свако стварање слике је у суштини дубоко духовне природе: рађање слике је рађање света, а умјетност је рођена у пустињи. Стварање омогућава трансцендентном бићу да се нађе „с друге стране“. Слика је субјективни израз света који тек нашим постојањем допире до узвишене тачке. Слика света је филозофско својство и могућност да се измакне из стварности, а способност да се створи духовна слика света у будућности треба да се сачува. Према Кустурици, литургија је процес где се усхићење производи на сличан начин као на филму.
Небојша Дугалић је додао да је литургија пре свега дијалогичан догађај, односно „структурално, драмски догађај“, као и да је глума одређено умеће подругојачења, које је немогуће уколико нисмо усвојили све што другост подразумева. Централно место у излагању Стаматиса Склириса имали су начини како се кроз историју уметности сликао и изражавао простор, почев од динамичности простора у сликарству Ел Грека, који је дао ново поимање ликовног простора, а оно је касније утицало на режисере и њихове начине представљања филмских јунака. Ненад Илић је објаснио да на свим фрескама насталим у XИВ веку постоји центричност и филмичност – представљање више етапа једног догађаја, те да се у овим делима могу видети „прапреци“ филма, а говорио је и о блискости литургије и филма, односно о томе где се они спајају. Даље се на сесији могло чути да у данашњем филму нема ни јунака ни антијунака, те да је човек у том смислу престао да буде центар света. Међутим, речено је и да литургија чува наратив где себе можемо наћи као јунака или антијунака. Било је говора и о томе да литургија не може да нестане, без обзира на то да ли ће једног дана бити сажета или лишена уметничких украса.
У говору којим је овај дводневни симпосион закључен, владика Григорије је рекао да је време у коме живимо обележено кризом свега што нас окружује, а да из ње увек можемо да изађемо уколико направимо корак једни према другима и према Богу.
Тереза Бојковић
извор: ЕПАРХИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА
- Апстрактни човјек је увијек јачи од оног рационалног иако препоручујем људима да буду рационални колико морају, али да та идеја о религиозности може да буде као у мом случају тражење Бога у култури - истакао је Кустурица.
Он је додао да је идеја културе, заправо, паралелна или истовремена појави Бога и религиозности, али, како је рекао, не религиозности која се ширила мачем, него интимом људском која је тражила да се у култури великим дјелима отјелотвори оно што човјек у својој најбољој функцији јесте.
Појашњавајући зашто мисли да је судбина филма неизвјесна, Кустурица је истакао да филм има технолошку брзину којом се урушава његова класична форма и да ће он због тржишта које "ждере" све тражити нове облике приказивања, гдје ће се ићи према комоцији, као уништењу филма.
- Бојим се да ће онај класични филм кога ми знамо из прошлог вијека бити сужен у сваком великом граду на неколико мултиплекса, а да ће остало бити телефон, компјутер, телевизија - рекао је Кустурица.
Истичући да хероја српског филма треба стварати на основу вјере, Кустурица је подсјетио да и он прави филм који говори о човјеку који је изведен из три различите приче и који је несрећну љубав доживио тако да јој на крају посвећује остатак свог живота.
- Заправо његов живот се одвија у времену рата у коме он носи млијеко у своју касарну, а када једном учини добро змији, она му спаси живот. То је обрнуто од очекиваног и од оног што људи, који не читају Стари завјет или не знају Нови, заправо не знају шта је суштинска људска драма - рекао је Кустурица.
Ђакон Ненад Илић сматра да је циљ, уствари, нека врста тражења могућности како литургија да помогне филму, тако и филм да помогне цркви, јер се и једно и друго бави истином и потрагом за човјеком.
- Као што се умјетност бави истином и потрагом за човјеком, тако се и црква бави тиме да очува људски лик и да га држи у вези са највишом вриједности - са Богом - рекао је Илић.
Он је додао да у таквом садејству имају шансу у вези која се остварује преко личности стваралаштва оних који истовремено и траже истину и имају вриједности којима теже, а свједоче их другима који то не би требало да забораве.
Ова дискусија је одржана у оквиру симпозијума "Теологија у јавној сфери". Модератор дискује је био Кустурица, а учествовали су и Небојша Дугалић и Стаматис Склирис.
Епископ Григорије: Скуп настао као одговор на свеопшту кризу
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије затворио је вечерас у Требињу други годишњи симпозијум "Теологија у јавној сфери", оцјењујући да овај скуп има смисла зато што је настао као одговор на свеопшту кризу која је захватила и државу и цркву и све области јавне сфера.
- То је, у суштини, општа криза смисла, јер смо смисао одавно престали да тражимо. Сматрам да из кризе можемо да изађемо само уколико направимо корак једни према другима и уколико покушамо да разговарамо са Богом, односно да се молимо Богу, и уколико једни другим хоћемо да помогнемо - рекао је епископ Григорије.
Владика Григорије истакао је да је дубоко увјерен да нема човјека који нема потребу за другим човјеком и да нема човјека који нема потребе за Богом.
- У свим тим кризама ми смо овај симпосион организовали као градић који је на периферији Републике Српске, Црне Горе, српске нације и цијелог свијета и управо у ту периферију долазе нам људи који су из центра збивања и који имају дарове да буду слушани и да од њих можемо нешто да научимо - рекао је владика Григорије.
Симпозијум је организовала Епархија захумско-херцеговачка и приморска у оквиру прославе епархијске славе Светог Игњатија Богоносца.
извор: РТ РС
Нема коментара:
Постави коментар