Сви ми знамо да је
потребно припадати срцем искључиво Господу и све, мало и велико, обраћати на
угађање Њему јединоме, али када је потребно приступити делу, одрешити се од
свега, ми прибегавамо разним изговорима да бисмо остали при својим
привезаностима: „Где би смо ми то могли!“ – кажу. „Тако висок живот припада
само изабраницима, а ми смо које какви. Ко је изабран, тај се и особено
призива, као на пример апостол Павле и други“. А ови изабраници, зар нису сами
пошли по зову Господу? Зар их је свезане вукла благодат? Не, они су чули
проповед, покорили се њеним речима и устремили се ка Господу. Сматрајмо, да
постоје нарочити изабраници и да је код њих све особено, али постоји и општи за
све пут – управо овим општим путем и кренимо. Уопште ми сви смо изабрани, чим
се реч истине дотакла нашег слуха – то значи, ми смо неодговорни ако не пођемо
за Њим. Погледајте, како су се обраћали други. Један је чуо: не сабирајте себи
блага на земљи (Мт. 6, 19) – и све је оставио: други је прочитао: узалуд се
брине човек и сабира себи блага, и не знам коме ћу сабирати ја, - оставио је
сујету, и ступио на тврди, дуготрајни пут добродетељи; трећи је погледао на
Распеће са натписом: „Ево шта сам ја учинио за тебе; а шта ћеш ти учинити за
мене?“ – и свим срцем се предао Господу. Зар су ово све неоствариви захтеви? Ми
свакодневно читамо и слушамо хиљаде сличних истина. Можемо ли се после тога
сматрати непризваним? Не, није у призвању дело, него у нама. Како су се
обратили наведени обраћеници? Схватили су да нема живота, осим живота у
Господу, и променили су свој неприлични живот. Тако бива код свих. Унутрашња
промена или прелом зависи од савесности у односу на сазнату истину, а оваква
добра савест увек зависи од нас. У унутрашње светилиште не улази нико са
стране: тамо све решава човек сам са својом савешћу и свешћу. Онда станимо и ми
сами пред лице Бога, замислимо живо све што захтева Бог, и схвативши
неодложност истог за наше спасење, одлучимо у своме срцу овако: од сада ћу
започети да припадам Господу свим срцем и служим једино Њему свим својим
снагама – и савршиће се наше изабрање, које и јесте сједињавање наше одлучности
са призвањем Божијим. Господ је близу; Он свима долази и куца у срце – неће ли
ко отворити. Ако је срце – затворен сасуд, ко је онда крив? Свему је крива наша
несавесност у односу на упознату истину. Да, ње није, сви би увек били
устремљени ка Господу.
И захтева ли се
много? Ми се никада не отуђујемо сасвим од Господа, али угађање Њему не стоји
увек на првом месту код нас, то јест није увек наше главно дело, већ као нешто
узгредно. У ствари, ми смо склони угађању себи, људима и светским обичајима.
Поставите сада угађање Господу на прво место и престројте све друго сходно
призвању једино овог циља, и ваша унутрашња настројеност ће се променити. У
спољашњем ће све остати исто, само ће срце постати ново. А ово је и све. Је ли
то много?
Из „Созерцања и размишљања“ (прво посебно издање кратких
духовних разматрања Св. Теофана Затворника, која су објављивана у часопису
Домашњаја беседа од 1869-1877.г.), изд. Правило вере, Москва, 2003.г.
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, новембар/децембар
2014, Тема броја: Хришћанске врлине
Нема коментара:
Постави коментар