Архимандрит Тихон(Ракићевић),МОНАШТВО И ОСУЂИВАЊЕ

Манастир Студеница, 2014.

„Према сeби је био строг, а према другима благ.“ Ове речи ћемо често пронаћи у житијима преподобних отаца – савршених монаха. Ови богоносни оци и изабрани сасуди Духа, имајући свагда на уму да ће сваки од нас дати Богу одговор за себе(Рим 14,12), избегавали су широк пут осуђивања – који води у пропаст, а ишли су тесним путем самоукоревања – који их је одвео у живот (уп. Мт 7,13–14). Овај њихов избор служи као добар пример свим поколењима монахујућих, до скончања века.Али и поред тога, многи од нас, због духовног немара(Блажени Теофилакт Охридски,Тумачење Светог Еванђеља од Матеја), показали смо се као они људи који поспаше –из јеванђелске приче (Мт 13, 25) – па се по пшеници монаштва, често, као неки кукољ,појављује осуђивање. Зар може из истог извора тећи слатко и горко?(Јак 3,11)

   Као наследник Светог Саве и других преподобних мужева на игуманском трону свете Студенице, отац Тихон заједно са Праведником поручује: „Не ваља, браћо моја, да ово тако бива(Јак 3,10). Усадивши дубоко у своме срцу Савине речи:„Ум наш, дакле, нека буде на Небесима...“отац Тихон и нас позива на духовне висине, како би „...наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу Господу нашем“, храбро ступили на подвиг испу-

њавања јеванђелских заповести и светоотачких поука.

   Игуман Тихон, као искусан монах, добро зна да „ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека од благодати и доводи до остављења од Бога, као што је то оговарање,осуђивање и омаловажавање ближњег“. Истовремено, исправно примећује

да „навика осуђивања и оговарања (његовог родитеља) неретко остаје непримећена како

код оног ко осуђује тако и код оног ко слуша“, па је решио да нам јасно укаже на овог

општег непријатеља спасења. Он се речима:"будимо храбри и рецимо свакоме, ма како

харизматичан изгледао: немој да осуђујеш,ниси свише постављен за судију васељени,бави се оним на шта си се заветовао“, уподољава оном Преподобном који је заповедио:„Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ʽСтани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе; па како могу да га осуђујем?ʼ“ На крају, отац Тихон је искрен, да би и нама помогао да будемо искрени према себи: „Јесте тачно да у самима себи наилазимо на ову страст. Немало пута смо се опекли не само због сувишних речи, већ и због најобичније шале која често не бива без последица. Али на ову страст упозоравамо,

не као лицемери, већ због тога што се са тим пороком не миримо, већ упорно понављамо –

„избави нас од злога“ (Мт 6,13). Трудимо се да према овом проблему не останемо равнодушни.“ И није остао равнодушан! Најбољи доказ је ова његова књига која је, на први

поглед превасходно намењена монасима, али која је корисна за сваку хришћанску душу,

јер знамо да истих „осам страсти искушавају сав род људски, премда не нападају све на

исти начин“.

   А шта да кажемо о самима себи? Мислили смо да нисмо превише склони овом греху и да

ова страст нема много удела у нама, али загледавши пажљиво у дубину свога срца – побуђени на то поукама игумана Тихона, схватили смо да нас ова зла навика свакодневно

побеђује.Али сад је најпогодније вријеме (2 Кор 6,2) – налазећи се на прагу Великог поста потрудимо се да речи молитве преподобног Јефрема: „...даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога...“постану начело нашег живота, уздајући се не у своје снаге већ у неодољиву силу Оног који је „..благословен у векове векова.“

У Хиландару

Недеља митара и фарисеја, 2014. г. Господње

Игуман Свете царске српске лавре Хиландара

Архимaндрит Методије

извор:Манастир Студеница