Љубав Божија према паломе човеку и жеља да се сви спасемо кроз ослобађање од греха увела нас је и ове године у период радостног и великога Васкршњега поста. Већ је прва недеља светога поста из нас, недеља у којој смо ми поучени светом Црквом кроз нелицемерне подвиге уздржања, искрене и срдачне молитве, духовна размишљања и благочестиво живљење поставили чврст духовни темељ на којем током преосталих шест недеља треба да изградимо и обновимо своју заједницу са Богом и животом вечним.
Пост није само скуп дисциплинарних правила, која од нас траже да безусловно принудимо себе на њихова испуњавања. Пост је пре свега радостни период који Црква дарује човеку, ради обнављања првобитне, безгрешне заједнице са Богом. Грех и његове негативне последице направиле су трагичан раздор у односу између Бога и људи, раздор унутар целокупног друштва, те не крају унеле немир и незадовољство у души свакога појединца. Ђаво је с помоћу греха отуђио и удаљио људе од Животодавца Господа, а човек лишен Божијега присутсва осетио је потпуну дисхармонију у својој души. Људи су увидели сву штетност и погубност божијега отсудства, јер су се без Бога нашли на рубу сопствене пропасти.
Због тога је Господ као извор бекрајне љубави даровао људима пост као нови почетак. Почетак лепшег живота, пре свега ослобођеног од греха. Живот у поновном, освећеном и благодатном рођењу. Пост је посебан период који нас води ка потпуној духовној обнови, те нас враћа на спасоносне путеве вечнога живота. Света Црква је кроз велику историју свога спасоносног делања довела период ускршњега поста до апсолутнога савршенства. Пре свега кроз богослужбени циклус, а затим кроз свеопшту атмосферу пасхалнога поснога подвига, Црква уводи човека у један сасвим нови период духовнога живљења и постојања. Живот ради Бога и вечних вредности. Уводи нас у живот који је Богу угодан и који се достиже личним напорима борбе против овоземаљаских потреба и наслада. Тек онога момента када осетимо радикалну промену у своме животу, промену која нас води од зла према добру, од мржње према љубави, од осуђивања ближњега ка спознању своје грешности, можемо рећи да смо правилно схватили смисао поста.
Подобно примеру самога Сина Божијега који каже „да неће сваки који ми говори Господе, Господе ући у Царство небеско, него онај који твори вољу Божију“, тако и сваки човек који свој пост поистовећује искључиво са уздржавањем од масни јела неће добити награду од Бога. Пост је много више од уздржања од хране и пића. То је спознање своје грешности и погубности ради привржености греху. Схватање штетности одсутства хришћанских врлина у нашем животу. Управо пост својим узвишеним и божанским елементима отвара наше духовне очи, буди наша грехом успавана осећања и позива их на дизење из мртвога сна греховног. Због тога пост као велики спасоносни догађај води човека кроз неколико веома суштински важних етапа. Као прво и основно - циљ поста је да нас подстакне и поучи на искрену и правилну борбу против греха. Оптрећен грехом човек није способан ни да се искрено моли Безгрешноме Господу, ни достојно да се сједини са Њиме у светој тајни Причешћа. Покајање као израз дубоког и искреног признања своје грешности пред Богом, је први корак на путу ка успешној борби против греха. Покајање као догађај смирења у коме разум спознаје сву радост и узвишеност слободног живота. Живота ослобођеног од робовања греху, као потпуно неприродној појави за човека. Покајати се значи дубоко у своме срцу спознати своје грехе, изразити искрено жаљење због њиховог чињења, те показати своју чврсту веру у милосрђе Божије, који се по речима Светога Писма „радује сваком грешнику који се искрено каје“. Предуслов искренога покајања је способност и спремност опростити нама неправедно нанесене неправде. Даровати опрост својим дужницима. У молитви Господњој, „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“, Христос изричито подвлачи важност и повезаност опроштаја једних према другима, као услова сопственога опроста. На тај начин покајање нам се открива као светли моменат востановљења разрушеног, сједињења разједињеног, које је било изазвно личним грехом.
До момента искренога покајања пост нас води кроз уздржавање од телесних похота, које су изазване грехом. Потребе за удобством, слашћу, комфором, уживањем у непотребноме и неприродноме, није ништа друго него штетена похота грехом поробљенога тела. Лишавање себе, свега онога што од нас тражи и строго захтева наше тело, избегавање свих наслада и задовољстава којима смо привикли, јесте један од главних подвига поснога периода. Уздржавајући се од овоземаљског човек са једне стране показује своју спремност ка обретењу ствари духовних и непролазних, а са друге стране сведочи да је живот на земљи не само могућ него и много радостнији и правилнији, без ствари којима смо привикли. Пост на тај начин помаже паломе човеку да спозна сву ништавност и пролазност овоземаљски потреба, те да своје биће усмери ка путу Јеванђелскоме који је узак, трновит, али зато и спасоносан. Ми се суздржавамо не ради неког обичног циља, него ради своје љубави према Богу, сведочећи тако своју жртву кроз коју долази награда вечних и непролазних наслада. Свети Јован Кронштадски говори да свака овоземаљска страст и наслада је велики непријатељ нашега спасења. Због тога је пост је период када се земаљско замењује небеским, трулежно вечним, лажно истинским.
Снагу за покајањем и уздржавањем од овоземаљског верник богато налази у молитви. Због тога је великопосни подвиг просто незаимислив без молитве и богослужења. Подчињен свеопштој духовној богослужбеној атмосфери, сваки верник осећа посебност и узвишеност великопоснога периода. Молитва освећује наше душевне силе и улива у нас сазнање Божијега присутства у свакоме, па и најмањем подигу учињеном током поста. Свето богослужење има и духовно-педагошки карактер, јер богослужбени текстови великопосног циклуса откривају сву лепоту, суштину и радост поста. То јесте како правилно постити! Да би пост био угодан Господу. Кроз искрену молитву као израз наше вере у Човекољубивога Бога ми сведочимо своју намеру и жељу за духовном обновом. Тај радостни сусрет обновљенога човека и Милосрднога Бога дешава се управо у молитви. Награда за искрени пост, долази у светој Литургији, главној молитви наше Цркве. Због тога целокупни подвиг васкршњега поста има задатак да нас спреми и обнави за достојно примање пречасног Тела и Крви Господње.
Период великога поста веома важан за сваког православнога хришћанина, жељног искрене заједнице са Богом. То није период само уздржања, него новог начина живљења, ослобођеног од греха, који је достигнут кроз лични подвиг у Цркви као заједници Божијој. Стога постимо радостно и постимо строго, трудећи се да оваплотимо у своме животу великопосну молитву Светога Јефрема Сирина.
Свештеник Миладин Митровић
извор: православие.ру
Пост није само скуп дисциплинарних правила, која од нас траже да безусловно принудимо себе на њихова испуњавања. Пост је пре свега радостни период који Црква дарује човеку, ради обнављања првобитне, безгрешне заједнице са Богом. Грех и његове негативне последице направиле су трагичан раздор у односу између Бога и људи, раздор унутар целокупног друштва, те не крају унеле немир и незадовољство у души свакога појединца. Ђаво је с помоћу греха отуђио и удаљио људе од Животодавца Господа, а човек лишен Божијега присутсва осетио је потпуну дисхармонију у својој души. Људи су увидели сву штетност и погубност божијега отсудства, јер су се без Бога нашли на рубу сопствене пропасти.
Због тога је Господ као извор бекрајне љубави даровао људима пост као нови почетак. Почетак лепшег живота, пре свега ослобођеног од греха. Живот у поновном, освећеном и благодатном рођењу. Пост је посебан период који нас води ка потпуној духовној обнови, те нас враћа на спасоносне путеве вечнога живота. Света Црква је кроз велику историју свога спасоносног делања довела период ускршњега поста до апсолутнога савршенства. Пре свега кроз богослужбени циклус, а затим кроз свеопшту атмосферу пасхалнога поснога подвига, Црква уводи човека у један сасвим нови период духовнога живљења и постојања. Живот ради Бога и вечних вредности. Уводи нас у живот који је Богу угодан и који се достиже личним напорима борбе против овоземаљаских потреба и наслада. Тек онога момента када осетимо радикалну промену у своме животу, промену која нас води од зла према добру, од мржње према љубави, од осуђивања ближњега ка спознању своје грешности, можемо рећи да смо правилно схватили смисао поста.
Подобно примеру самога Сина Божијега који каже „да неће сваки који ми говори Господе, Господе ући у Царство небеско, него онај који твори вољу Божију“, тако и сваки човек који свој пост поистовећује искључиво са уздржавањем од масни јела неће добити награду од Бога. Пост је много више од уздржања од хране и пића. То је спознање своје грешности и погубности ради привржености греху. Схватање штетности одсутства хришћанских врлина у нашем животу. Управо пост својим узвишеним и божанским елементима отвара наше духовне очи, буди наша грехом успавана осећања и позива их на дизење из мртвога сна греховног. Због тога пост као велики спасоносни догађај води човека кроз неколико веома суштински важних етапа. Као прво и основно - циљ поста је да нас подстакне и поучи на искрену и правилну борбу против греха. Оптрећен грехом човек није способан ни да се искрено моли Безгрешноме Господу, ни достојно да се сједини са Њиме у светој тајни Причешћа. Покајање као израз дубоког и искреног признања своје грешности пред Богом, је први корак на путу ка успешној борби против греха. Покајање као догађај смирења у коме разум спознаје сву радост и узвишеност слободног живота. Живота ослобођеног од робовања греху, као потпуно неприродној појави за човека. Покајати се значи дубоко у своме срцу спознати своје грехе, изразити искрено жаљење због њиховог чињења, те показати своју чврсту веру у милосрђе Божије, који се по речима Светога Писма „радује сваком грешнику који се искрено каје“. Предуслов искренога покајања је способност и спремност опростити нама неправедно нанесене неправде. Даровати опрост својим дужницима. У молитви Господњој, „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“, Христос изричито подвлачи важност и повезаност опроштаја једних према другима, као услова сопственога опроста. На тај начин покајање нам се открива као светли моменат востановљења разрушеног, сједињења разједињеног, које је било изазвно личним грехом.
До момента искренога покајања пост нас води кроз уздржавање од телесних похота, које су изазване грехом. Потребе за удобством, слашћу, комфором, уживањем у непотребноме и неприродноме, није ништа друго него штетена похота грехом поробљенога тела. Лишавање себе, свега онога што од нас тражи и строго захтева наше тело, избегавање свих наслада и задовољстава којима смо привикли, јесте један од главних подвига поснога периода. Уздржавајући се од овоземаљског човек са једне стране показује своју спремност ка обретењу ствари духовних и непролазних, а са друге стране сведочи да је живот на земљи не само могућ него и много радостнији и правилнији, без ствари којима смо привикли. Пост на тај начин помаже паломе човеку да спозна сву ништавност и пролазност овоземаљски потреба, те да своје биће усмери ка путу Јеванђелскоме који је узак, трновит, али зато и спасоносан. Ми се суздржавамо не ради неког обичног циља, него ради своје љубави према Богу, сведочећи тако своју жртву кроз коју долази награда вечних и непролазних наслада. Свети Јован Кронштадски говори да свака овоземаљска страст и наслада је велики непријатељ нашега спасења. Због тога је пост је период када се земаљско замењује небеским, трулежно вечним, лажно истинским.
Снагу за покајањем и уздржавањем од овоземаљског верник богато налази у молитви. Због тога је великопосни подвиг просто незаимислив без молитве и богослужења. Подчињен свеопштој духовној богослужбеној атмосфери, сваки верник осећа посебност и узвишеност великопоснога периода. Молитва освећује наше душевне силе и улива у нас сазнање Божијега присутства у свакоме, па и најмањем подигу учињеном током поста. Свето богослужење има и духовно-педагошки карактер, јер богослужбени текстови великопосног циклуса откривају сву лепоту, суштину и радост поста. То јесте како правилно постити! Да би пост био угодан Господу. Кроз искрену молитву као израз наше вере у Човекољубивога Бога ми сведочимо своју намеру и жељу за духовном обновом. Тај радостни сусрет обновљенога човека и Милосрднога Бога дешава се управо у молитви. Награда за искрени пост, долази у светој Литургији, главној молитви наше Цркве. Због тога целокупни подвиг васкршњега поста има задатак да нас спреми и обнави за достојно примање пречасног Тела и Крви Господње.
Период великога поста веома важан за сваког православнога хришћанина, жељног искрене заједнице са Богом. То није период само уздржања, него новог начина живљења, ослобођеног од греха, који је достигнут кроз лични подвиг у Цркви као заједници Божијој. Стога постимо радостно и постимо строго, трудећи се да оваплотимо у своме животу великопосну молитву Светога Јефрема Сирина.
Свештеник Миладин Митровић
извор: православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар