Translate

24. април 2015.

Митрополит Амфилохије: "У БОРБИ ЈЕ ГЛАВНО ТРПЉЕЊЕ"


Интервју с митрополитом Црногорско-Приморским Амфилохијем (специјално сајт http://www.obitel-minsk.by/obitel-minsk_mid1125.html


   Уочи сусрета с митрополитом Црногорско-Приморским Амфилохијем читала сам књигу о чудима по молитвама светитеља Николаја. Свештеник-познаник ми ју је дао на читање. Целе недеље сам са свештеним страхом сазнавала нешто о невероватним причама људи којима је помогао свети Николај Чудотворац и молила сам му се у мислима. Кад су ме назвали из митрополије да потврде мој сусрет с митрополитом, саопштили су ми време и место за интервју — храм Светитеља Николаја Чудотворца...
 
   Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије поздравља сестре манастира Свете Јелисавете и одговара на наша питања.
   Архимандрит Лука (Анић) је волео наш манастир и често је долазио у Минск. Имамо две сестре из Црне Горе које су биле блиске с оцем Луком. Недавно су се навршиле две године од његовог упокојења. Молимо Вас да кажете нешто о томе каквим памтите оца Луку.
   Тада сам био професор на Теолошком факултету у Београду. Осамдесетих година се појавио покрет младих људи, који су се, да тако кажем, духовно пробудили. Они су били врло заступљени у манастиру у част Ваведења Богородице у храм у Београду. Тада смо тамо служили Банатски епископ Атанасије, ја и други свештенослужитељи. И ови млади људи су почели да се окупљају у манастиру. Игуманија је била мати Агнија, она је изузетно волела такве подвижнике. Међу њима се нашао и наш Урош — тако се у свету звао отац Лука. Студирао је на Београдском универзитету и бавио се музиком, свирао је гитару. Један наш свештеник је имао две кћерке, такође студенткиње. Среле су Уроша на улици и рекле му: „Дођи код нас у Ваведење.“ А он се зачудио: „Шта је то Ваведење?“ Објасниле су му да је то манастир. Дошао је и остао. Касније сам га крстио — био је из дипломатске породице и није био крштен.
   Још док сам био епископ волео сам мали манастир Хајдучица, чији је старешина био отац Григорије (сад живи као пустињак на једном од острва Скадарског језера). Урош је долазио тамо на послушање. У то време је већ предавао на Београдском универзитету, био је доцент. А кад сам 90-их година прешао на Цетиње, у Црну Гору, Урош је кренуо за мном. Први монаси које сам замонашио у Цетињском манастиру звали су се: Матеј, Марко, Јован и потоњи отац Лука. Матеј је сад монах на Цетињу, Марко је јеромонах на Атону, у Хиландару, Јован је постао епископ, а Луку — сад је реч о њему, Господ је позвао у Царство Небеско.
   Он је био дубок човек, његова душа је стално тражила Бога. Особине којима се посебно одликовао су смирење и послушање. Вероватно му је с његовим образовањем послушање тешко ишло, али није роптао и све је примао. Касније је Лука постао игуман Цетињског манастира. А после извесног времена ме је замолио да оде на Савину Главицу у месташце Грбаљ, како би се тамо подвизавао и живео сам. Тада сам му рекао: „Како ћеш тамо сам?“ Међутим, на основу његових размишљања сам схватио да у њему постоји ово стремљење ка Богу и дозволио сам му да оде. Саградио је кућицу, обнављао је и рестаурирао цркву, иконопис. Све је тамо врло лепо уредио. Лука ме је замолио да га ослободим дужности игумана Цетињског манастира, што сам и учинио. Сви су се чудили: „Шта ти је, Лука, одричеш се тога?“ Били су шокирани што је напустио познати манастир као што је Цетињски, и отишао је у манстирчић за који нико није знао. А Лука је тамо провео неколико година и нимало није жалио због одласка. У близини главног града Црне Горе — Подгорице — налази се манастир Дајбабе. После извесног времена бивши игуман је ослобођен дужности, било је неких искушења. Нисам имао друго решење осим да кажем Луки: „Идеш у Дајбабе.“ Одмах је то прихватио, иако се видело да није баш желео да се налази тамо. Али сам ја благословио, он се преселио и тамо је окончао свој земаљски живот.
   Занимљиво је да је после 90-их година код нас у Цетињском манастиру у Црној Гори букнуо национализам попут онога који се сад дешава у Украјини. Иако је Лука рођен у Србији, а живео је на Цетињу, на територији Црне Горе, сви су га сматрали својим. Мене нису прихватали тако као њега. Умео је смирено, без свађе да каже нешто. Поштено говорећи, први пут сам упознао Луку на дан његове сахране. „Да ли је то мој Лука окупио толико много народа који је тако плакао за њим? Шта је он то учинио?“ — помислио сам. Значи, смирено је било дело које је после себе оставио толиким људима за сећање. Дакле, био је користан духовни старац за нашу Цркву.
   У последње време хришћанство је постало прогоњено у целом свету. Посебно нас боли све оно што се дешава у Украјини. Овај бол се може упоредити с оним који су Срби доживели у време агресије НАТО-а у Југославији, с оним што се дешавало на Косову. Лично сте имали прилике да искусите ове догађаје, да видите људе како страдају, да држите опело погинулима. Познати су ваши радови о Косову и Метохији. Шта можете да кажете о овим догађајима на основу свог косовског искуства, шта је главно што сте закључили на основу доживљеног? Које речи подршке и потпоре бисте могли да упутите жалосним људима у Донбасу?
   Ово безумље које је било код нас и које се сад дешава у Украјини, може се издржати само трпљењем. Оно што се сад дешава тамо јесте наставак фашистичке окупације која је била у Косову и Србији. Оне која је дошла у време Другог светског рата и комунизма. Нашој земљи је одузето срце — Косово. Страдало је на стотине хиљада људи, многи су избегли без могућности да се врате, а други су измислили нову државу — Косовску. А Косово је, у суштини, представљало припрему за трагичне догађаје у Украјини данас. Американци су се преко њега спремали за овај рат. Они имају план „Дранг нацх Остен“ — „кретање на исток“. То је било у време Наполеона, Другог светског рата и фашизма, а и сад се дешава. Најзанимљивије место за Запад јесте Русија. То је огромна земља, јака, и на крају крајева, желе да је поробе. Кијев је за Украјину и Русију, а посебно Кијево-Печерска лавра — као за нас Косово. Зато се без њега једноставно не може. И у овој борби је главно трпљење. Без трпљења нема спасења.
   Недавно је канонизован старац Пајсије Светогорац. Зна се да сте га лично познавали. Испричајте нам нешто о томе времену.
   То је најзанимљивије познанство у мом животу. Срео сам много људи: познатих, паметних, учених и духовних, али је отац Пајсије био посебан. Кад је он говорио — срце се радовало. Он је Божији човек бескрајног смирења.
   Једном сам одлучио да одем код оца Пајсија у његову келију у Катунаки на Светој Гори и да проведем с њим око недељу дана. Монахиња Јустина ми је дала десетак рибљих конзерви. Рекла ми је да ће ми добро доћи, јер код Пајсија нема ничег осим хлеба. Сушио га је и јео као двопек, при чему је хлеб узимао за шест месеци унапред. То је била његова обична свакодневна трпеза којој је могао додати само мало маслина и чаја. Пајсије је двопек стављао у сандук који је већ био мало трошан, јер су га мишеви прогризли, а уједно и хлеб који се налазио у њему. Кад сам дошао код старца у келију рачунао сам да имамо хране — конзерве ће нам бити довољне за дуго времена. Јели смо неку чорбу без уља, или маслине, или двопек натопљен водом. Кад су се појавиле конзерве Пајсије их није одбио. Код старца је долазило маче беле боје. Назвао га је Снешко и хранио га је конзервама које сам донео. А из Пајсијеве келије видело се Егејско море и бродови који су пловили њим. Храни он маче и шали се: „Снешко, види, иде брод — то ти мати Јустина шаље пакете рибе.“ Овај догађај показује његову личност.
   Причао ми је да месецима није виђао људе. А кад би прошло два-три месеца ишао је у најближи скит да се причести. Старац није знао ни који је дан данас — обичан или недеља, или празник. И календар је заборављао и није га имао. И да се не би обрукао пред тамошњом братијом, због тога што не зна ни датум, ни месец, отац Пајсије је по доласку у храм пажљиво слушао братско појање и молитву — којем свецу се моле овог или оног дана, да ли узносе молитву у част неког празника. Тако би закључио који је датум.
   Сећам се како смо једном ишли на врх Атона до храма Преображења Господњег. На пут смо кренули после поноћи. Отац Пајсије је ишао на око сто метара испред мене с бројаницама и стално се молио. О разговору у том тренутку није могло бити ни речи. До сванућа је путем изговарао молитву. Сунце је изашло кад смо дошли до врха Атона. Овај излазак никад нећу заборавити. Ту смо се помолили и после тога смо почели да се спуштамо према келији. Тада је Пајсије рекао: „Знаш, оче Амфилохије, понекад кад пролазим поред овог места осећам неки неземаљски мирис који допире из земље.“ Упитао сам: „Какав мирис?“ „Знаш шта мислим,“ — одговорио је старац, — овде су живели и молили су се пустињаци, за које је знао само Бог и више нико (на Светој Гори и данас постоји предање да је у сва времена живело и живи 12 пустињака које нико не зна. Само они међусобно знају да постоје и знају који су се упокојили и који су живели пре њих), овде их је земља примила у своја недра. Били су тако праведни да она не може да издржи њихове свете мошти. И ова лепота и светиња као чудесни миомирис продиру од њихових моштију из земље. Мислим да је и мене, недостојног, Бог удостојио да осетим овај миомирис.“
   Сад је време Великог поста, време посебног унутрашњег подвига. Шта мислите, с чим је савременом човеку најтеже да се бори? Како се, по Вашем мишљењу, треба правилно подвизавати на попришту поста?
   С трпљењем, духом целомудрености, смиреномудрености и љубави. Свети Јефрем Сирин нам је показао правила. Треба се одрећи чамотиње, властољубља и празнословља. Стећи дух целомудрености, трпљења и љубави. Не треба осуђивати своју браћу и сестре.
   Минск сте посетили 2008. године. Знамо да сте награђени орденом светитеља Кирила Туровског. Колико Вам је блиска белоруска земља и како ће се, по Вашем мишљењу, овде одвијати развој Православља?
   Белорусија ми се веома свидела. Очигледно је да је народ у њој Божији, долази у храм. То је веома важно и за Православље и за земљу у целини. Свиђа ми се што се у Белорусији чува вера и што се одржавају топли односи између наших народа. Чини ми се да је Ваш председник Александар Лукашенко прави делија (осмехује се — прим. аут.).
   Дуго година сте духовник монаха. Ваш наставник је био преподобни Јустин. За сестре нашег манастира веома је важно да чују од Вас реч поуке на монашком путу, неки савет. Можете ли да поделите с нама сећања из својих личних духовних разговора и сусрета са старцима? Веома нам је важно да чујемо реч живог искуства.

Нека би вам Бог дао крепост и снагу да издржите своје послушање, које је велико. Да примите бригу о паћеницима. То ни из далека није лак посао и то вам желим од свег срца. Волимо вас. И увек кад неко дође у госте примамо га као свог.

Разговор је водила Ирина Прохоренко
30.03.2015.
Извор: Манастир Свете Јелисавете, Минск

Нема коментара:

Постави коментар