Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост;Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи.(1 Кор 1, 22-25).
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и
живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
Не би требало ни на тренутак заборавити како је крај и циљ нашег путовања сусрет са васкрслим Христом. Неки људи су спремни да признају колико је важно место Васкрсења у искуству апостола, али нису у стању да схвате на који начин то апостолско искуство може да има централни значај и за нас. Али, да ли је довољно да верујемо на реч другима и да своју веру заснивамо на нечему што је савршено недоказиво?
Хтео бих да истакнем чињеницу да од свих светских историјских догађаја, Васкрсење Христово припада у једнакој мери и прошлости и реалности наших дана. Христос, Који је на Крсту умро одређеног дана, Христос Који је васкрсао из гроба у Свом прослављеном људском телу одређеног дана, припада прошлости као историјски факт; но васкрсли Христос живи вечно у Очевој слави, и припада стварности сваког дана, сваког тренутка, зато што ће сагласно Његовом обећању, Он, оживевши, пребивати са нама сада и у векове векова. Са те тачке гледишта, хришћанско искуство је у самој својој суштини повезано са догађајем Васкрсења, јер је то јединствени јеванђелски догађај који може постати део нашег личног јеванђелског искуства. Све остало ми прихватамо из писаног или усменог предања: описивање страдања и друге различите догађаје о којима сведочи Свето писмо; али, Васкрсење спознајемо лично; у супротном остаје нам непозната првобитна, темељна чињеница живота Цркве и хришћанске вере. Свети Симеон Нови Богослов је рекао: „Како може онај који није познао Васкрсење у овом животу да се нада да ће да га открије и да се наслађује њиме и после смрти?“ Само искуство Васкрсења и Вечног живота може да претвори смрт тела у сан, а саму смрт у врата Живота.
Ако овако јасна и прецизна тврдња изазива питања, ако одговор на њу почнете да тражите у себи и ако се налазите унутар хришћанског искуства – то је предивно! То је централни опит без којег нема хришћана и нема хришћанства; без њега наша вера није вера, већ лаковерност, несигурност у непознатом, само спремност да се примају туђа недоказана сведочанства која су првенствено заснована на томе да је неко рекао нешто невероватно, што из неоснованих разлога, спремно прихватимо.
Осврнимо се сада на сам догађај Васкрсења и запитајмо се: зашто је оно у самом центру, за-
што је апостол Павле могао рећи: А ако Христос није устао, узалуд је вера наша; још сте у гресима својим... Заиста, ако Христос није васкрсао,онда се укупна наша вера, сва наша уверења,наш унутрашњи живот,наша нада – заснива на лажи, све се темељи на нечему што никада није постојало и што не може ни за шта бити основа.
Хајде сада да конкрет но поразмислимо о апостолу Павлу и о Дванаест апостола. Апостол
Павле је Јеврејин над Јеврејима, ученик истакнутих учитеља, човек ватрене вере укорењене у
Светом Писму, ревносни поборник предања отаца; могао је да сретне Христа и Његове ученике и сигурно није пропуштао ни једну прилику да спозна, да схвати тог новог Пророка и да о Њему формира мишљење; и упоредивши све што му је било познато о Њему, што је сазнао из Светог Писма и сведочанства јеврејске заједнице– апостол Павле је одбацио Христа. Упркос својој великој вери у Месијин долазак, није успео да Га препозна када је овај дошао. Из Јерусалима се упутио у Дамаск да тамо искорени прве трагове хришћанске вере. Он, гонитељ, управо се на том путу сударио лицем у лице са Васкрслим Христом. Овај сусрет апсолутно одређује значење и вредност свему ономе што је пре одбацивао. Сусревши Васкрслог Христа, са очигледном и заслепљујућом јасноћом схвата да је Онај Који је умро на крсту, кога је одбијао да прихватио као Месију, заиста Онај Кога је Израиљ чекао.
Како је Христос стојао пред њим жив после смрти,Павле може да призна да је све оно што је Христос о Себи говорио истина и да су се сва тајанствена и скривена упутства која су се тицала Месијиног доласка односила на галилејског Пророка. Само у светлости Васкрсења, за њега и за многе, било је могуће вером прихватити цело Јеванђеље. Само у светлости Васкрсења је могуће препознати Сина Божијег у Ономе Који је умро на крсту, могуће је са сигурношћу и увереношћу прихватити потпуну јеванђелску причу, почињући од Благовести, рођења од Деве, чуда и сведочења Христа о Себи да Га Бог потврђује за Свог Помазаника.
Можда је и ово довољно да би могли да схватимо суштински аспект Васкрсења и сав његов значај; но ако се осврнемо на Дванаесторицу апостола, видећемо да Васкрсење, уколико је могуће, означава нешто још веће. У искуству Дванаест апостола, Христова смрт на крсту је била догађај знатно већи и значајнији него смрт пријатеља, наставника и учитеља. Они нису оплакивали само губитак омиљеног Друга, пораз Вође у чију су победу били сигурни.Уколико се пажљиво задубимо у Јеванђеље, видећемо какви су односи били између апостола и Господа и видећемо како посте пено нараста блискост између Учитеља и ученика. Неко Му је пришао из вере, неко скептично („Може ли ишта из Назарета бити добро“?), прошли су кроз многе сумње и колебања и били су у потпуности обухваћени, не само оним што је Христос проповедао, него укупном Његовом личношћу. Пре распећа их одиста видимо као од читавог света издвојену групу људи, у потпуном смислу речи „изабраних и искупљених“. Христос је постао апсолутни центар њиховог живота. Када им се обратио и упитао их, неће ли Га и они оставити, Петар је одговорио: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога. Видимо групу људи који су окупљени око Онога Који је Вечни живот пројављен у пролазном,привременом свету у који је људски грех увео смрт и труљење; ова група људи не може да постоји изван своје везе са Христом, не због тога што их повезују љубав, другарство, лојалност, већ зато што су у Њему већ искусили Вечни Живот, нову димензију која се не заснива на међусобним односима, већ је онтолошка,суштинска. Није у питању само потпунији, богатији и лепши живот, већ је то ново битије које им Христос дарива.
И када је Христос умро на крсту, одбачен и издан од оних који су били ван овог круга љубави, ван Божанске тајне, суштинске, оваплоћене, делотворне,преображавајуће љубави, догодила се не смрт друга и учитеља, већ много дубља трагедија. Ако је Христос у потпуној пуноћи онога што је представљао, могао да умре на крсту, значи да је људска мржња јача од Божије љубави; људска мржња је победила Божанску љубав,извела је Христа из града, одбацила Га из заједнице и убила на Голготи. И заједно са том смрћу Божанске љубави, са тим одбацивањем, такође је изгубљен Живот вечни у човечанству, Живот вечни је био одбачен.
Божија љубав је тако била понуђена човеку, поставши истовремено и прекор и најсјајнија нада – и та Љубав је одбачена; и шта онда остаје човеку? Само оно што је увек и поседовао: борба која се води у мраку, изван Христа, сумраци који понекад доносе нешто пријатно,
нешто мржње и веома много равнодушности, сумраци у којима су људи страни једни другима, са привременим, танким односима који непрестано слабе.
Али, шта је било после смрти на Голготи са оним људима који су били једно са Христом, који су искусили присуство Живог Бога у свом окружењу? Остало им је да стрпљиво подносе и вуку своје постојање, но живота им није преостало. Од момента када су окусили Живот вечни, варљиво пролазно бивствовање које скончава тљеношћу и смрћу и које се своди на будући коначни пораз, обећавајући само повратак у прах – то бивствовање није живот, већ предворје смрти. Када Свето писмо, алегоријски или директно говори да смо у Христовој смрти сви умрли у оној мери у којој смо Му се уподобили и постали јединствени са Њим, а да
се у Његовом Васкрсењу враћамо у Живот заједно са Њим, оно говори о нечему апсолутно конкретном и реалном. Али, ми се не можемо сасвим поистоветити са тим трагизмом пуним мрака који је обузео апостоле; колико год се трудили Страсне недеље да потпуно будемо погружени у трагедију коју она симболизује, чврсто знамо да неће проћи ни три дана како ћемо запевати Васкрсењу. Из сећања не можемо избрисати Христово Васкрсење, не само што га из године у годину поново проживљавамо, те нисмо у стању то да заборавимо, већ због тога што смо као чланови Христовог Тела, као хришћани, укључени у тајну Свецелог Христа – у Цркву и у себи носимо тај Вечни живот који сведочи о томе да је тама Страсне недеље већ
побеђена. Побеђена је у нама самима, у нашим дубинама већ гори светлост, већ присуствује живот. Победа, већ извојевана. И суштински разумевајући Страсну седмицу, не можемо да се не сећамо надолазећег Васкрсења.
Али, за апостоле је Велики петак био последњи дан недеље и последњи дан живота, како су га они схватали. Следећег дана, један дан пре Васкрса, тама је била исто тако плотска, густа и непрозирна, као и на дан Распећа. Да се Васкрсење није догодило, сви остали дани у години и сви дани њиховог живота били би дани апсолутне таме, дани када је Бог мртав, побеђен,
када је Бог коначно и бесповратно прогнан из људске заједнице. Ако се присетимо оног јединства које се постепено створило између Христа и Његових ученика, тако да је њихов живот постао Његов живот, а они су деловали, видели, осећали и доживљавали све у Њему
и кроз Њега, схватамо да је Његова смрт била, не само та потпуна и неповратна тама Великог петка (за њих последњег дана света), него је била и њихова сопствена смрт због тога што су од њих одузели живот; они нису могли више да живе, остало им је само да постоје.
Онда ћете разумети зашто је за апостоле Васкрсење потпуна новина, одлучујући догађај. Када им се Христос трећега дана јавио, а гроб био празан, њихова прва мисао је била да је то халуцинација, или виђење. У овом и у осталим Својим јављањима после Васкрсења, о којима се говори у Јеванђељу, Христос истиче да није дух, није зрак, већ да је Он истински у телу. Он дели храну са ученицима. Стога је јасно да су прве Христове речи биле речи утехе: Мир вам! Христос им доноси мир који им је одузет Његовом смрћу, која је била и њихова смрт; Он их је ослободио од потпуно затамњеног метежа у који су они упали, од сумрака у којем није било могуће разликовати Живот од овог пролазног живота из којег је отишла, из којег је одстрањена Вечност. Он им је дао мир који је само Он и могао да им пружи, мир који превазилази сваки ум,мир који обнавља за Живот у пределима изван сваке сумње, сваког колебања, у чврстој сигурности, који ствара живе људе који не могу да сумњају у будући
живот. Јер тај Живот је већ дошао захваљујући Христовом Васкрсењу и дару Светог Духа.
Ми смо, такође, дужни да искуствено познамо радост Васкрсења, али то је могуће само ако прво познамо трагедију Крста. Да бисмо се поново родили, морамо умрети – умрети за самоћу која нас везује за наше страхове, умрети за све оно што свет чини тако уским, сиромашним и суровим. Умрети да би наше душе могле да живе, да се радују, да би откриле пролеће живо-
та. У том случају, Васкрсење Христово ће доћи и до нас. Но, без смрти на Крсту нема Васкрсења и његове радости, радости обновљеног живота, радости живота коју нико више није у стању да отме од нас! Радости живота који изобилује, који као бујица стреми са висине и са собом носи и само Небо које се одражава у његовим таласајућим водама. Христово Васкрсење је иста историјска реалност као и Његова смрт на Крсту, и управо зато што она припада историји ми верујемо у њу. Не само срцем, већ целовитим нашим искуством ми познајемо васкрслог Христа. Можемо Га познати из дана у дан, као што су Га познали апостоли. Не Христа у телу, не Христа каквим су Га са чуђењем гледали људи који су Га окруживали у данима Његовог земаљског живота, но вечно живог, бесмртног Христа, Христа Којег, као што говори апостол Павле, ми познајемо духом, васкрслог Христа Који припада вре
мену и вечности због тога што једном умревши на крсту живи вечно. Васкрсење Христово је јединствен и непоновљив догађај који истоветно припада и прошлости и садашњости. Прошлости, јер се догодио одређеног дана, на одређеном месту, одређеног тренутка, зато што су га видели и познали као догађај у времену, у животу оних који су знали Христа. Но,Васкрсење, такође, припада и сваком дану, због тога што је Христос, једном васкрснувши, вечно жив и свако од нас Га може лично упознати; јер док Га лично не упознамо, још не знамо шта значи бити хришћанин.
Вратимо се Великом петку, када је Христос умро на Крсту ради тога да би ми могли да живимо. У црквеним песмама се каже: „О Животе вечни, како Ти умиреш?! О Светлости незалазна, како се Ти гасиш?!“ Стварно се чини да је Сам Вечни живот сишао у гроб, чини се
да се Сама Светлост Предвечна, Божија слава која нам се открила у Његовом Сину угасила и заувек отишла од нас. Да би схватили смисао, значај Великог петка, спасоносне Христове смрти, морамо разумети смисао Оваплоћења. Свако од нас се рађа и долази у пролазни свет из небића. Ми ступамо у успутни, краткотрајни живот ради тога да би израсли у непоколебљиви Живот вечни. Стваралачком речју Божијом призвани из небића, ступамо у време, али унутар времена можемо задобити вечност због тога што вечност није просто бесконачни проток времена. Вечност није нешто,она је Неко. Вечност је Сам Бог Којег можемо срести у пролазном току времена и кроз тај сусрет, захваљујући општењу у благодати и љубави које нам Бог предлаже у узајамној слободи, такође можемо ући у вечност и поделити властити Божији живот, постати, по смелим речима апостола Павла, причасницима Божије природе.
Рођење Сина Божијег није слично нашем. Он не улази из небића у време. Његово рођење није почетак читавог узрастајућег живота, оно је одређено пуноћом коју Он поседује пре почетка света. Он поседује вечну славу Очеву пре свих векова и улази у наш свет, у тварни свет у који је човек унео грех, страдање, и смрт. Христово рођење за Њега није почетак живота, већ почетак смрти. Он прима све што чини услове нашег бића и први дан Његовог живота на земљи јесте први дан Његовог усхођења на Крст.
У Његовој смрти постоји нешто што припада само Њему. Ми смо спашени Христовом смрћу не зато што је она била веома сурова. Кроз векове је небројено мноштво мушкараца, жена и деце претрпело ништа мања страдања. Многи су запаљени у ватри, многи су се смрзли, једни су умирали мучени болешћу, други су подносили мучења и били затварани у логоре или преживљавали ужасне ратове.
Христова смрт је јединствена због тога што Исус из Назарета није могао да умре. И није Његово Васкрсење невероватно чудо, већ Његова смрт. Из посланица апостола Павла, из црквене вере знамо да је смрт последица греха који је схваћен као наше одбијање општења са Богом. А Христос је Сам Оваплоћени Бог; Његова човечанска природа је неодвојива од Његовог Божанства и истинска Његова човечанска природа је изван граница смрти. Оваплоћени Син Божији у Самом Свом телу, у Самој Својој људској природи не потпада
под власт тљености и умирања.
Опет, Он умире. У томе су парадокс и трагедија којима нема равне. Један православни светитељ говори да су се у Христовом оваплоћењу сусрела два догађаја. С једне стране, Он постаје човек и открива,јавља нам истинску људску природу ка којој смо призвани, људску природу која је укорењена у самом Божанском животу, која је недвојива од Бога, и која није
у власти смрти. Но да би постао један од нас, да би истински делио наша страдања и одбаченост, Христос на себе узима најтеже бреме људског стања,сва ограничења која су у суштини страна Његовој прослављеној људској природи: бол и умор, глад и жеђ, саму могућност смрти; и када настаје Његов час, Он умире на крсту људском смрћу, но смрћу страшнијом него што је наша. Ми умиремо зато што изумиремо,наше тело стари и вене, те не можемо даље да живимо.
Ако смо у току овог пролазног живота познали Бога,заједнички живот са Њим, онда умирање за нас није пораз, већ нови почетак и пуноћа живота: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (Флп 1, 21). Опет, смрт је увек трагедија за нас; тело и душа се раздвајају, це-
локупност људске природе се нарушава и ми морамо чекати васкрсење тела и победу Вечног живота да би истински и у пуноћи постали оно што смо призвани да будемо.
Али, у Христовој смрти догађа се нешто друго. Он умире, иако не може умрети; Он умире, иако је бесмртан у Самој Својој људској природи која је нераздељиво повезана са Божанством. Његова душа, не одвајајући се од Бога, била је ишчупана из Његовог тела, не гледајући на то што и душом и телом остаје у јединству са Богом. Он ће у гробу бити нетљен до трећег дана, зато што тљеност не може додирнути Његово тело. Оно је напуњено Божијим присуством.
Оно је Њиме захваћено као што је мач захваћен пламеном у пећи, а Христова душа силази у ад у блистању славе Његовог Божанства. У Христовој смрти бесмртно тело се одваја од бесмртне душе, тело које не може умрети од душе која је жива и која остаје жива заувек. То чини Христову смрт трагедијом која превазилази нашу перцепцију, која немерљиво превазила-
зи свако страдање које ми можемо људски замислити или доживети. Христова смрт је акт највише љубави; говорећи за свој живот Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем, прокламује велику истину.
Њега Бесмртног нико није могао убити; нико није могао да угаси ону Светлост која озрачује Божију славу. Он је дао Свој живот, прихватио немогућу смрт да би са нама поделио читаву трагедију нашег људског положаја.
Господ је Сам на своја рамена узео први Крст,онај најтежи, најужаснији, а после Њега су хиљаде и хиљаде мушараца, жена и деце на себе узели сопствени, лакши Крст. Али, веома често нам се и овај Крст који је неупоредиво лакши него Христов, чини страшним. Небројено мноштво људи су са љубављу, послушно кренули Христовим путем, дугим, трагичним путем који нам је Господ показао. Да, пут је трагичан, али води од земље ка самом Божијем престо-
лу, у Царство Божије. Ево, већ две хиљаде година тим путем иду, носећи своје Крстове, људи који верују у Христа. Они иду за Њим, група за групом, а дуж пута су безбројни Крстови на којима су разапети Христови ученици. Крст за Крстом, куда год да погледаш све су крстови. Видимо мученике који су претрпели телесна страдања, видимо подвижнике – хероје духа, видимо монахе и монахиње, свештенике и пастире, но много више видимо просте, обичне, неприметне људе, народ Божији, који су на себе добровољно узели Крст Христов. И нема краја том ходу.Они иду из столећа у столеће, знајући да је Христос упозоравао на то да ће на Земљи они бити у невољама, но да им припада Царство Божије. Они иду са тешким Крстом, одбачени, невидљиви и гоњени за правду, за Христово име.Они иду као чисте жртве Богу, стари и млади, деца и старци. А где смо ми?Да ли да стојимо и гледамо како поред нас пролази тај бесконачни ред, тај ред са светлим погледом, са неугасивом надом, са непоколебљивом љубављу, са неисказаном радошћу у срцу? Зар се нећемо прикључити том вечном ходу, групи на којој је жиг жртве, онима који су деца Царства? Зар нећемо узети свој Крст и поћи за Христом? Христос нам је заповедио да Га пратимо. Он нас је позвао на гозбу у Своје Царство. Сам Он је на челу те поворке. Боље речено, Он је поред свакога који иде тим путем. Или је можда то за нас кошмар? Како крв и тело могу да изнесу ту трагедију, призор свих тих мученика, нових и старих? То је могуће јер је Христос васкрсао, зато што у Господу Који хода испред нас видимо Пророка из Галилеје који није побеђен, што не видеше мучитељи и прогонитељи. Ми смо Га упознали у слави Васкрсења. Знамо да је свака Његова реч истинита. Знамо да нам припада Царство Небеско само ако Га будемо следили.
Извор: http://www.pravmir.ru
Са руског превео Д. Ђуричић
"Каленић", бр. 2, 2015.
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и
живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
.jpg) |
| Благодатни огањ у манастиру Сопоћани |
Не би требало ни на тренутак заборавити како је крај и циљ нашег путовања сусрет са васкрслим Христом. Неки људи су спремни да признају колико је важно место Васкрсења у искуству апостола, али нису у стању да схвате на који начин то апостолско искуство може да има централни значај и за нас. Али, да ли је довољно да верујемо на реч другима и да своју веру заснивамо на нечему што је савршено недоказиво?
Хтео бих да истакнем чињеницу да од свих светских историјских догађаја, Васкрсење Христово припада у једнакој мери и прошлости и реалности наших дана. Христос, Који је на Крсту умро одређеног дана, Христос Који је васкрсао из гроба у Свом прослављеном људском телу одређеног дана, припада прошлости као историјски факт; но васкрсли Христос живи вечно у Очевој слави, и припада стварности сваког дана, сваког тренутка, зато што ће сагласно Његовом обећању, Он, оживевши, пребивати са нама сада и у векове векова. Са те тачке гледишта, хришћанско искуство је у самој својој суштини повезано са догађајем Васкрсења, јер је то јединствени јеванђелски догађај који може постати део нашег личног јеванђелског искуства. Све остало ми прихватамо из писаног или усменог предања: описивање страдања и друге различите догађаје о којима сведочи Свето писмо; али, Васкрсење спознајемо лично; у супротном остаје нам непозната првобитна, темељна чињеница живота Цркве и хришћанске вере. Свети Симеон Нови Богослов је рекао: „Како може онај који није познао Васкрсење у овом животу да се нада да ће да га открије и да се наслађује њиме и после смрти?“ Само искуство Васкрсења и Вечног живота може да претвори смрт тела у сан, а саму смрт у врата Живота.
Ако овако јасна и прецизна тврдња изазива питања, ако одговор на њу почнете да тражите у себи и ако се налазите унутар хришћанског искуства – то је предивно! То је централни опит без којег нема хришћана и нема хришћанства; без њега наша вера није вера, већ лаковерност, несигурност у непознатом, само спремност да се примају туђа недоказана сведочанства која су првенствено заснована на томе да је неко рекао нешто невероватно, што из неоснованих разлога, спремно прихватимо.
Осврнимо се сада на сам догађај Васкрсења и запитајмо се: зашто је оно у самом центру, за-
што је апостол Павле могао рећи: А ако Христос није устао, узалуд је вера наша; још сте у гресима својим... Заиста, ако Христос није васкрсао,онда се укупна наша вера, сва наша уверења,наш унутрашњи живот,наша нада – заснива на лажи, све се темељи на нечему што никада није постојало и што не може ни за шта бити основа.
Хајде сада да конкрет но поразмислимо о апостолу Павлу и о Дванаест апостола. Апостол
Павле је Јеврејин над Јеврејима, ученик истакнутих учитеља, човек ватрене вере укорењене у
Светом Писму, ревносни поборник предања отаца; могао је да сретне Христа и Његове ученике и сигурно није пропуштао ни једну прилику да спозна, да схвати тог новог Пророка и да о Њему формира мишљење; и упоредивши све што му је било познато о Њему, што је сазнао из Светог Писма и сведочанства јеврејске заједнице– апостол Павле је одбацио Христа. Упркос својој великој вери у Месијин долазак, није успео да Га препозна када је овај дошао. Из Јерусалима се упутио у Дамаск да тамо искорени прве трагове хришћанске вере. Он, гонитељ, управо се на том путу сударио лицем у лице са Васкрслим Христом. Овај сусрет апсолутно одређује значење и вредност свему ономе што је пре одбацивао. Сусревши Васкрслог Христа, са очигледном и заслепљујућом јасноћом схвата да је Онај Који је умро на крсту, кога је одбијао да прихватио као Месију, заиста Онај Кога је Израиљ чекао.
Како је Христос стојао пред њим жив после смрти,Павле може да призна да је све оно што је Христос о Себи говорио истина и да су се сва тајанствена и скривена упутства која су се тицала Месијиног доласка односила на галилејског Пророка. Само у светлости Васкрсења, за њега и за многе, било је могуће вером прихватити цело Јеванђеље. Само у светлости Васкрсења је могуће препознати Сина Божијег у Ономе Који је умро на крсту, могуће је са сигурношћу и увереношћу прихватити потпуну јеванђелску причу, почињући од Благовести, рођења од Деве, чуда и сведочења Христа о Себи да Га Бог потврђује за Свог Помазаника.
Можда је и ово довољно да би могли да схватимо суштински аспект Васкрсења и сав његов значај; но ако се осврнемо на Дванаесторицу апостола, видећемо да Васкрсење, уколико је могуће, означава нешто још веће. У искуству Дванаест апостола, Христова смрт на крсту је била догађај знатно већи и значајнији него смрт пријатеља, наставника и учитеља. Они нису оплакивали само губитак омиљеног Друга, пораз Вође у чију су победу били сигурни.Уколико се пажљиво задубимо у Јеванђеље, видећемо какви су односи били између апостола и Господа и видећемо како посте пено нараста блискост између Учитеља и ученика. Неко Му је пришао из вере, неко скептично („Може ли ишта из Назарета бити добро“?), прошли су кроз многе сумње и колебања и били су у потпуности обухваћени, не само оним што је Христос проповедао, него укупном Његовом личношћу. Пре распећа их одиста видимо као од читавог света издвојену групу људи, у потпуном смислу речи „изабраних и искупљених“. Христос је постао апсолутни центар њиховог живота. Када им се обратио и упитао их, неће ли Га и они оставити, Петар је одговорио: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога. Видимо групу људи који су окупљени око Онога Који је Вечни живот пројављен у пролазном,привременом свету у који је људски грех увео смрт и труљење; ова група људи не може да постоји изван своје везе са Христом, не због тога што их повезују љубав, другарство, лојалност, већ зато што су у Њему већ искусили Вечни Живот, нову димензију која се не заснива на међусобним односима, већ је онтолошка,суштинска. Није у питању само потпунији, богатији и лепши живот, већ је то ново битије које им Христос дарива.
И када је Христос умро на крсту, одбачен и издан од оних који су били ван овог круга љубави, ван Божанске тајне, суштинске, оваплоћене, делотворне,преображавајуће љубави, догодила се не смрт друга и учитеља, већ много дубља трагедија. Ако је Христос у потпуној пуноћи онога што је представљао, могао да умре на крсту, значи да је људска мржња јача од Божије љубави; људска мржња је победила Божанску љубав,извела је Христа из града, одбацила Га из заједнице и убила на Голготи. И заједно са том смрћу Божанске љубави, са тим одбацивањем, такође је изгубљен Живот вечни у човечанству, Живот вечни је био одбачен.
Божија љубав је тако била понуђена човеку, поставши истовремено и прекор и најсјајнија нада – и та Љубав је одбачена; и шта онда остаје човеку? Само оно што је увек и поседовао: борба која се води у мраку, изван Христа, сумраци који понекад доносе нешто пријатно,
нешто мржње и веома много равнодушности, сумраци у којима су људи страни једни другима, са привременим, танким односима који непрестано слабе.
Али, шта је било после смрти на Голготи са оним људима који су били једно са Христом, који су искусили присуство Живог Бога у свом окружењу? Остало им је да стрпљиво подносе и вуку своје постојање, но живота им није преостало. Од момента када су окусили Живот вечни, варљиво пролазно бивствовање које скончава тљеношћу и смрћу и које се своди на будући коначни пораз, обећавајући само повратак у прах – то бивствовање није живот, већ предворје смрти. Када Свето писмо, алегоријски или директно говори да смо у Христовој смрти сви умрли у оној мери у којој смо Му се уподобили и постали јединствени са Њим, а да
се у Његовом Васкрсењу враћамо у Живот заједно са Њим, оно говори о нечему апсолутно конкретном и реалном. Али, ми се не можемо сасвим поистоветити са тим трагизмом пуним мрака који је обузео апостоле; колико год се трудили Страсне недеље да потпуно будемо погружени у трагедију коју она симболизује, чврсто знамо да неће проћи ни три дана како ћемо запевати Васкрсењу. Из сећања не можемо избрисати Христово Васкрсење, не само што га из године у годину поново проживљавамо, те нисмо у стању то да заборавимо, већ због тога што смо као чланови Христовог Тела, као хришћани, укључени у тајну Свецелог Христа – у Цркву и у себи носимо тај Вечни живот који сведочи о томе да је тама Страсне недеље већ
побеђена. Побеђена је у нама самима, у нашим дубинама већ гори светлост, већ присуствује живот. Победа, већ извојевана. И суштински разумевајући Страсну седмицу, не можемо да се не сећамо надолазећег Васкрсења.
Али, за апостоле је Велики петак био последњи дан недеље и последњи дан живота, како су га они схватали. Следећег дана, један дан пре Васкрса, тама је била исто тако плотска, густа и непрозирна, као и на дан Распећа. Да се Васкрсење није догодило, сви остали дани у години и сви дани њиховог живота били би дани апсолутне таме, дани када је Бог мртав, побеђен,
када је Бог коначно и бесповратно прогнан из људске заједнице. Ако се присетимо оног јединства које се постепено створило између Христа и Његових ученика, тако да је њихов живот постао Његов живот, а они су деловали, видели, осећали и доживљавали све у Њему
и кроз Њега, схватамо да је Његова смрт била, не само та потпуна и неповратна тама Великог петка (за њих последњег дана света), него је била и њихова сопствена смрт због тога што су од њих одузели живот; они нису могли више да живе, остало им је само да постоје.
Онда ћете разумети зашто је за апостоле Васкрсење потпуна новина, одлучујући догађај. Када им се Христос трећега дана јавио, а гроб био празан, њихова прва мисао је била да је то халуцинација, или виђење. У овом и у осталим Својим јављањима после Васкрсења, о којима се говори у Јеванђељу, Христос истиче да није дух, није зрак, већ да је Он истински у телу. Он дели храну са ученицима. Стога је јасно да су прве Христове речи биле речи утехе: Мир вам! Христос им доноси мир који им је одузет Његовом смрћу, која је била и њихова смрт; Он их је ослободио од потпуно затамњеног метежа у који су они упали, од сумрака у којем није било могуће разликовати Живот од овог пролазног живота из којег је отишла, из којег је одстрањена Вечност. Он им је дао мир који је само Он и могао да им пружи, мир који превазилази сваки ум,мир који обнавља за Живот у пределима изван сваке сумње, сваког колебања, у чврстој сигурности, који ствара живе људе који не могу да сумњају у будући
живот. Јер тај Живот је већ дошао захваљујући Христовом Васкрсењу и дару Светог Духа.
Ми смо, такође, дужни да искуствено познамо радост Васкрсења, али то је могуће само ако прво познамо трагедију Крста. Да бисмо се поново родили, морамо умрети – умрети за самоћу која нас везује за наше страхове, умрети за све оно што свет чини тако уским, сиромашним и суровим. Умрети да би наше душе могле да живе, да се радују, да би откриле пролеће живо-
та. У том случају, Васкрсење Христово ће доћи и до нас. Но, без смрти на Крсту нема Васкрсења и његове радости, радости обновљеног живота, радости живота коју нико више није у стању да отме од нас! Радости живота који изобилује, који као бујица стреми са висине и са собом носи и само Небо које се одражава у његовим таласајућим водама. Христово Васкрсење је иста историјска реалност као и Његова смрт на Крсту, и управо зато што она припада историји ми верујемо у њу. Не само срцем, већ целовитим нашим искуством ми познајемо васкрслог Христа. Можемо Га познати из дана у дан, као што су Га познали апостоли. Не Христа у телу, не Христа каквим су Га са чуђењем гледали људи који су Га окруживали у данима Његовог земаљског живота, но вечно живог, бесмртног Христа, Христа Којег, као што говори апостол Павле, ми познајемо духом, васкрслог Христа Који припада вре
мену и вечности због тога што једном умревши на крсту живи вечно. Васкрсење Христово је јединствен и непоновљив догађај који истоветно припада и прошлости и садашњости. Прошлости, јер се догодио одређеног дана, на одређеном месту, одређеног тренутка, зато што су га видели и познали као догађај у времену, у животу оних који су знали Христа. Но,Васкрсење, такође, припада и сваком дану, због тога што је Христос, једном васкрснувши, вечно жив и свако од нас Га може лично упознати; јер док Га лично не упознамо, још не знамо шта значи бити хришћанин.
Вратимо се Великом петку, када је Христос умро на Крсту ради тога да би ми могли да живимо. У црквеним песмама се каже: „О Животе вечни, како Ти умиреш?! О Светлости незалазна, како се Ти гасиш?!“ Стварно се чини да је Сам Вечни живот сишао у гроб, чини се
да се Сама Светлост Предвечна, Божија слава која нам се открила у Његовом Сину угасила и заувек отишла од нас. Да би схватили смисао, значај Великог петка, спасоносне Христове смрти, морамо разумети смисао Оваплоћења. Свако од нас се рађа и долази у пролазни свет из небића. Ми ступамо у успутни, краткотрајни живот ради тога да би израсли у непоколебљиви Живот вечни. Стваралачком речју Божијом призвани из небића, ступамо у време, али унутар времена можемо задобити вечност због тога што вечност није просто бесконачни проток времена. Вечност није нешто,она је Неко. Вечност је Сам Бог Којег можемо срести у пролазном току времена и кроз тај сусрет, захваљујући општењу у благодати и љубави које нам Бог предлаже у узајамној слободи, такође можемо ући у вечност и поделити властити Божији живот, постати, по смелим речима апостола Павла, причасницима Божије природе.
Рођење Сина Божијег није слично нашем. Он не улази из небића у време. Његово рођење није почетак читавог узрастајућег живота, оно је одређено пуноћом коју Он поседује пре почетка света. Он поседује вечну славу Очеву пре свих векова и улази у наш свет, у тварни свет у који је човек унео грех, страдање, и смрт. Христово рођење за Њега није почетак живота, већ почетак смрти. Он прима све што чини услове нашег бића и први дан Његовог живота на земљи јесте први дан Његовог усхођења на Крст.
У Његовој смрти постоји нешто што припада само Њему. Ми смо спашени Христовом смрћу не зато што је она била веома сурова. Кроз векове је небројено мноштво мушкараца, жена и деце претрпело ништа мања страдања. Многи су запаљени у ватри, многи су се смрзли, једни су умирали мучени болешћу, други су подносили мучења и били затварани у логоре или преживљавали ужасне ратове.
Христова смрт је јединствена због тога што Исус из Назарета није могао да умре. И није Његово Васкрсење невероватно чудо, већ Његова смрт. Из посланица апостола Павла, из црквене вере знамо да је смрт последица греха који је схваћен као наше одбијање општења са Богом. А Христос је Сам Оваплоћени Бог; Његова човечанска природа је неодвојива од Његовог Божанства и истинска Његова човечанска природа је изван граница смрти. Оваплоћени Син Божији у Самом Свом телу, у Самој Својој људској природи не потпада
под власт тљености и умирања.
Опет, Он умире. У томе су парадокс и трагедија којима нема равне. Један православни светитељ говори да су се у Христовом оваплоћењу сусрела два догађаја. С једне стране, Он постаје човек и открива,јавља нам истинску људску природу ка којој смо призвани, људску природу која је укорењена у самом Божанском животу, која је недвојива од Бога, и која није
у власти смрти. Но да би постао један од нас, да би истински делио наша страдања и одбаченост, Христос на себе узима најтеже бреме људског стања,сва ограничења која су у суштини страна Његовој прослављеној људској природи: бол и умор, глад и жеђ, саму могућност смрти; и када настаје Његов час, Он умире на крсту људском смрћу, но смрћу страшнијом него што је наша. Ми умиремо зато што изумиремо,наше тело стари и вене, те не можемо даље да живимо.
Ако смо у току овог пролазног живота познали Бога,заједнички живот са Њим, онда умирање за нас није пораз, већ нови почетак и пуноћа живота: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (Флп 1, 21). Опет, смрт је увек трагедија за нас; тело и душа се раздвајају, це-
локупност људске природе се нарушава и ми морамо чекати васкрсење тела и победу Вечног живота да би истински и у пуноћи постали оно што смо призвани да будемо.
Али, у Христовој смрти догађа се нешто друго. Он умире, иако не може умрети; Он умире, иако је бесмртан у Самој Својој људској природи која је нераздељиво повезана са Божанством. Његова душа, не одвајајући се од Бога, била је ишчупана из Његовог тела, не гледајући на то што и душом и телом остаје у јединству са Богом. Он ће у гробу бити нетљен до трећег дана, зато што тљеност не може додирнути Његово тело. Оно је напуњено Божијим присуством.
Оно је Њиме захваћено као што је мач захваћен пламеном у пећи, а Христова душа силази у ад у блистању славе Његовог Божанства. У Христовој смрти бесмртно тело се одваја од бесмртне душе, тело које не може умрети од душе која је жива и која остаје жива заувек. То чини Христову смрт трагедијом која превазилази нашу перцепцију, која немерљиво превазила-
зи свако страдање које ми можемо људски замислити или доживети. Христова смрт је акт највише љубави; говорећи за свој живот Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем, прокламује велику истину.
Њега Бесмртног нико није могао убити; нико није могао да угаси ону Светлост која озрачује Божију славу. Он је дао Свој живот, прихватио немогућу смрт да би са нама поделио читаву трагедију нашег људског положаја.
Господ је Сам на своја рамена узео први Крст,онај најтежи, најужаснији, а после Њега су хиљаде и хиљаде мушараца, жена и деце на себе узели сопствени, лакши Крст. Али, веома често нам се и овај Крст који је неупоредиво лакши него Христов, чини страшним. Небројено мноштво људи су са љубављу, послушно кренули Христовим путем, дугим, трагичним путем који нам је Господ показао. Да, пут је трагичан, али води од земље ка самом Божијем престо-
лу, у Царство Божије. Ево, већ две хиљаде година тим путем иду, носећи своје Крстове, људи који верују у Христа. Они иду за Њим, група за групом, а дуж пута су безбројни Крстови на којима су разапети Христови ученици. Крст за Крстом, куда год да погледаш све су крстови. Видимо мученике који су претрпели телесна страдања, видимо подвижнике – хероје духа, видимо монахе и монахиње, свештенике и пастире, но много више видимо просте, обичне, неприметне људе, народ Божији, који су на себе добровољно узели Крст Христов. И нема краја том ходу.Они иду из столећа у столеће, знајући да је Христос упозоравао на то да ће на Земљи они бити у невољама, но да им припада Царство Божије. Они иду са тешким Крстом, одбачени, невидљиви и гоњени за правду, за Христово име.Они иду као чисте жртве Богу, стари и млади, деца и старци. А где смо ми?Да ли да стојимо и гледамо како поред нас пролази тај бесконачни ред, тај ред са светлим погледом, са неугасивом надом, са непоколебљивом љубављу, са неисказаном радошћу у срцу? Зар се нећемо прикључити том вечном ходу, групи на којој је жиг жртве, онима који су деца Царства? Зар нећемо узети свој Крст и поћи за Христом? Христос нам је заповедио да Га пратимо. Он нас је позвао на гозбу у Своје Царство. Сам Он је на челу те поворке. Боље речено, Он је поред свакога који иде тим путем. Или је можда то за нас кошмар? Како крв и тело могу да изнесу ту трагедију, призор свих тих мученика, нових и старих? То је могуће јер је Христос васкрсао, зато што у Господу Који хода испред нас видимо Пророка из Галилеје који није побеђен, што не видеше мучитељи и прогонитељи. Ми смо Га упознали у слави Васкрсења. Знамо да је свака Његова реч истинита. Знамо да нам припада Царство Небеско само ако Га будемо следили.
Извор: http://www.pravmir.ru
Са руског превео Д. Ђуричић
"Каленић", бр. 2, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар