Са десне Ти стране стоји царица у Официрском злату...
Сва је украшена кћи Царева изнутра,
хаљина јој је златом
искићена...(Пс 44, 9-13)
Својевремено је професор Лазар Милин, чувени српски свештеник - апологета, на једном предавању посвећеном Пресветој Богородици рекао да је Она Застава Православља, с обзиром да је за процену православности неког учења довољно да проверимо ставове о Богомајци. И заиста, што је неко вероисповедање даље од православља, то је даље и од исправног учења о Мати Божијој. Особито је то приметно када је реч о протестантизму односно његовим гранама и подгранама које не указују никакво посебно поштовање према Богородици, при чему отворено негирају и њене особине које Црква вековима исповеда (свагдадевственост, рецимо). Као својеврсну реакцију на такве ставове, римоказолицизам је средином 19. века увео доктрину о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, што је учење које је такође страно древној Цркви.
Православна Црква је, са своје стране, сачувала нетакнутим вековно исповедање и искуство када је ова тема у питању и оно се може сажети у неколико реченица. Мати Божија је достојна посебног поштовања које се указује Светитељима, будући да је једина која се удостојила да у својој свагдадевичанској утроби понесе Онога кога не могу сместити на небеса. Тиме се удостојила највишег степена обожења, као нико од људи пре или после Ње, због чега је називамо не само Светом, већ Пресветом. Притом, посебно поштовање које Њој упућујемо није исто као оно које одајемо једино Богу, с обзиром да Богомајка није божанско, већ створено биће које има почетак постојања и природу као сви људи, од којих се разликује по томе што је Богом облагодаћена у највећој могућој мери.
Из свог вековног искуства Православна Црква познаје и силу коју је Тројични Бог даровао Пресветој Богородици. Који то разум може измерити Њену помоћ и чудодејства која чини својим молитвама све ове векове хришћанима? Који то песник може достојно испевати песму која би обухватила лепоту Њеног духовног лика? Заиста је немогућ задатак и приближно све то речима исказати. Она непрестано радује православни род, попут песме која разгаљује душу, и због тога је можемо назвати не само Заставом Православља, већ и Најлепшом песмом Православља.
Пресвета Богородица нам је највећа помоћница и заступница пред Богом, но наш однос према Њој не треба да исцрпљујемо само у том домену. Постоји нешто далеко дубље, нешто што се открива из реченице коју је Господ упутио Јовану Богослову са Крста, када је рекао љубљеном ученику: "Ето ти мајке" (в. Јн 19, 26-27). У тој реченици лежи тајна усиновљења сваког хришћанина када је реч о Пресветој Дјеви. Да бисмо постали истински усиновљеници Пресвете Богородице, није довољно да будемо само крштени чланови Цркве - то је почетак, а циљ је да заволимо Њеног Сина свим срцем и да му будемо верни целим својим бићем. Брижљиво испитивање покрета нашег унутрашњег бића говори да у томе најчешће нисмо доследни. Наиме, када бисмо били верни Заповестима Господњим, онда би наш ум био будни стражар поред ког ниједна нечиста помисао не би могла да прође, управо по примеру унутрашњег живота Приснодјеве. Слично томе, када бисмо заиста волели Господа Христа, онда би у нашем срцу његово Преславно Име стално пребивало, будући да бисмо желели да Га се сећамо у сваком тренутку, опет по примеру Богомајке. На том пољу треба да тражимо главно заступништво Пресвете Богородице: да нас својим молитвама удостоји да заволимо Њеног Сина свим својим срцем и умом, по угледу на њеног првог усиновљеника Светог Јована Богослова. Ако тај дар будемо искрено тражили, не само да ћемо га добити, већ ће нам се додати и много тога другог (уп. Мт 6, 33).
Дивимо се лику Богородице, величамо је у црквеним песмама, надахњујемо се светототачким беседама које су јој посвећене, молимо се да нас покрије свечасним Покровом својим и сачува од свакога зла. Но изнад свега, надамо се да ћемо њеним молитвеним заступништвом бити удостојени учешће у вечној Светлости Онога који је Њену утробу начинио Светињом над светињама.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, март/април 2015.
Тема броја: Пресвета Богородица
Сва је украшена кћи Царева изнутра,
хаљина јој је златом
искићена...(Пс 44, 9-13)
Својевремено је професор Лазар Милин, чувени српски свештеник - апологета, на једном предавању посвећеном Пресветој Богородици рекао да је Она Застава Православља, с обзиром да је за процену православности неког учења довољно да проверимо ставове о Богомајци. И заиста, што је неко вероисповедање даље од православља, то је даље и од исправног учења о Мати Божијој. Особито је то приметно када је реч о протестантизму односно његовим гранама и подгранама које не указују никакво посебно поштовање према Богородици, при чему отворено негирају и њене особине које Црква вековима исповеда (свагдадевственост, рецимо). Као својеврсну реакцију на такве ставове, римоказолицизам је средином 19. века увео доктрину о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, што је учење које је такође страно древној Цркви.
Православна Црква је, са своје стране, сачувала нетакнутим вековно исповедање и искуство када је ова тема у питању и оно се може сажети у неколико реченица. Мати Божија је достојна посебног поштовања које се указује Светитељима, будући да је једина која се удостојила да у својој свагдадевичанској утроби понесе Онога кога не могу сместити на небеса. Тиме се удостојила највишег степена обожења, као нико од људи пре или после Ње, због чега је називамо не само Светом, већ Пресветом. Притом, посебно поштовање које Њој упућујемо није исто као оно које одајемо једино Богу, с обзиром да Богомајка није божанско, већ створено биће које има почетак постојања и природу као сви људи, од којих се разликује по томе што је Богом облагодаћена у највећој могућој мери.
Пресвета Богородица нам је највећа помоћница и заступница пред Богом, но наш однос према Њој не треба да исцрпљујемо само у том домену. Постоји нешто далеко дубље, нешто што се открива из реченице коју је Господ упутио Јовану Богослову са Крста, када је рекао љубљеном ученику: "Ето ти мајке" (в. Јн 19, 26-27). У тој реченици лежи тајна усиновљења сваког хришћанина када је реч о Пресветој Дјеви. Да бисмо постали истински усиновљеници Пресвете Богородице, није довољно да будемо само крштени чланови Цркве - то је почетак, а циљ је да заволимо Њеног Сина свим срцем и да му будемо верни целим својим бићем. Брижљиво испитивање покрета нашег унутрашњег бића говори да у томе најчешће нисмо доследни. Наиме, када бисмо били верни Заповестима Господњим, онда би наш ум био будни стражар поред ког ниједна нечиста помисао не би могла да прође, управо по примеру унутрашњег живота Приснодјеве. Слично томе, када бисмо заиста волели Господа Христа, онда би у нашем срцу његово Преславно Име стално пребивало, будући да бисмо желели да Га се сећамо у сваком тренутку, опет по примеру Богомајке. На том пољу треба да тражимо главно заступништво Пресвете Богородице: да нас својим молитвама удостоји да заволимо Њеног Сина свим својим срцем и умом, по угледу на њеног првог усиновљеника Светог Јована Богослова. Ако тај дар будемо искрено тражили, не само да ћемо га добити, већ ће нам се додати и много тога другог (уп. Мт 6, 33).
Дивимо се лику Богородице, величамо је у црквеним песмама, надахњујемо се светототачким беседама које су јој посвећене, молимо се да нас покрије свечасним Покровом својим и сачува од свакога зла. Но изнад свега, надамо се да ћемо њеним молитвеним заступништвом бити удостојени учешће у вечној Светлости Онога који је Њену утробу начинио Светињом над светињама.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, март/април 2015.
Тема броја: Пресвета Богородица
Нема коментара:
Постави коментар