Велики Петак је можда у градовима најтиши дан у години. Сем у оним најужурбанијим зонама све изгледа као да је стало. Чак и они који се не одликују посебном црквеношћу и поштовањем црквених празника, они који се тек условно декларишу као православни хришћани, сете се да је данас „црвено слово“. И они којима не пада на памет да посте цео Велики пост сете се на данашњи дан да би ваљало постити. То што ће неко можда свечано, осећајући се као велики испосник, појести уместо шницле рибу - онима који се управљају према црквеним правилима изгледа помало комично. Свеједно и то је некакав пост. Посан празник. У сваком случају - један од два-три дана у години кад стварно изгледа да она огромна већина која се на пописима изјашњава као верујућа то и јесте. Мада, наравно, увек има оних који баш на Велики петак закажу концерт или неко весеље. За разлику од остатка године већина их сад посматра са осудом и сажаљењем као некога ко из лоше намере или незнања квари веру предака. Велики Петак је у неким крајевима Србије чак и већи празник од самог Васкрса. Какав је то празник на који се не веселимо? И шта се заправо догађа на Велики Петак? И зашто се уопште поздрављамо са „Срећан празник“ кад знамо да Спаситељ умире на крсту у мукама?
 |
| Јерусалим, Пут бола |
Сви знамо да је у петак осуђен и као обичан злочинац на крст разапет Исус Христос, Син Божији, Спаситељ света. У тишини ослушкујемо како наш Спаситељ умире у мукама. Цео дан и пролази највише у тој тишини и несвесном ослушкивању. Као да очекујемо да из даљине времена из Свете Земље до нас стигне одјек онога што се дешава на Голготи. Знамо да се Најчистији, Онај без греха, разапиње због нас и осећамо се макар мало криви због тога. С друге стране знамо да је он Бог, и да ће васкрснути. Зато смо мирни и наше кајање је некако плитко. Можда се тек ту и тамо по некоме ко успе срцем и умом за тренутак да превлада границе времена и простора отме уздах саосећања или стида. Откуд такав мир Великог Петка? Није то прави мир.Пре би могло да се каже да се ту ради о умирености, утишаности.
Ко воли да пеца, или је некад ишао у лов, или је можда имао срећу да је у детињству постављао клопке за птице, добро зна како изгледа ишчекивање риболовца или ловца. Удица је бачена, или замка постављена и остаје да се чека. У тишини, да не уплашиш прижељкивани улов.
Нема већег улова од онога који се лови на Велики Петак. Лови се смрт са њеним оцем, оцем лажи и свакога зла! А мамац није инсект, црв или нека мала риба већ човек! Човек од крви и меса. Човек који крвари прикован на крст. И то не обичан човек, већ најбољи човек икада рођен. Савршен човек. Рођен од девице и Светог Духа. Човек без греха. Богочовек. Њега смо разапели као мамац и сад чекамо да га смрт прогута. Зато смо тако тихи. Велики је улог. Ако смрт не прогута мамац, остаћемо заувек под њеном влашћу. Ако прогута, остаће без снаге, отрована, разорена. Још увек моћна али моћ јој постаје ограничена, до краја времена. Верујемо да ће Богочовек васкрснути и то нас теши. А ако не верујемо у то довољно јако, онда јача сумња да смо ми, људски род жртвовали Најбољег узалуд. И жртвујемо га поново сваке године, не само на Велики Петак, већ сваког петка и сваког дана га жртвујемо. У многим Његовим "малима и најмањима" како је он то рекао. Онда заувек остајемо само злочинци или саучесници у злочину. Онда смо криви без могућности покајања. Онда презиремо једни друге као злочиначки род. И онда ћемо из мржње и презира према самима себи истребити једни друге.
Кад год смо сведоци страдања неког људског бића сетимо се Онога који је данас на крсту. Једино Он може бесмислену патњу да преведе у тријумф вечне љубави. Зато се умиримо и с поверењем принесимо своје мале или велике крстове у подножје Његовог Крста. У тишини сараспнимо се с Њим са нашим гресима, мукама, проблемима, ограничењима. Прођимо са Њим кроз Његову смрт до Његовог Васкрсења. С поверењем да ћемо са Њим после наше смрти и ми васкрснути. Као што нам је Он обећао.
Пожелимо једни другима срећу. Срећан празник. Срећан вам „лов на смрт“. И срећан вам пут са Богом ка васкрсењу!
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар