Пасха - светло Христово Васкрсење

   "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!" (тропар Пасхе).
   Ово је старохришћанска песма. Цркви су је предали сами апостоли. У свим хришћанским заједницама је, заједницама је, заједно са Јеванђељем, чувана као највећа светиња. За време прогона је одзвањала као химна победе и у римским катакомбама и у јудејским пећинама. У пасхалној ноћи вест о Васкрслом Христу се на таласима духовне светлости излива из сваког православног храма, претварајући таму и ноћ у радосни златозарни дан,
   Христос васкрсе! У овим се речима, као у мистичком центру, сусрећу сви радијуси Старог Завета, његова пророчанства, слике и обећања.
   Христос васкрсе! Из дубине ових речи се као из места препуног светлости зраци шире по читавој васиони. У овим речима се налази необјашњива привлачна сила, као кад Христова рука додирне само срце човеково. За проповед о Васкрслом Христу апостоли су с радошћу ишли на смрт и мучења.

Манастир Вазнесење   

Сократ, кога неки теософи езотеристи упоређују са Христом, испио је смртоносну чашу отрова с презиром према својим судијама. Њега је тешила чињеница да су и они осуђени на смрт, само што их није осудио атински Аеропаг, већ природа, односно чињеница да се смрт не може избећи. Апостоли су умирали у мукама молећи се за своје џелате, као што се мајка моли за своје дете. Они су знали да смрти нема и да им предстоји сусрет са Христом.

   Пасха је потврда наше бесмртности, слика будућег васкрсења мртвих, почетак вечног живота и Христова победа над двама тиранима човечанства - адом и смрћу. Најважнији догађаји земаљске и космичке историје јесу Христово распеће и васкрсење. У старо време се и дан Христовог распећа такође називао Пасха, тј. Пасха Распећа, након које је следила Пасха Васкрсења. Око Пасхе су распоређени сви хришћански празници, баш као што златни светлосни прстен окружује сунчев диск.

   Човек је слика божанске лепоте и представник физичког света у области духовног. У његовом се телу налазе сви елементи космоса, а његова је душа зрак духовне светлости, делић неба, тајанствени дах уста Божијих. Човек, као духовно-физичко биће, припада двама световима. Он треба да је карика између Бога и космоса да би се у њему и кроз њега одухотворила материја.

   Грех је разрушио хармонију света и  одвојио човека од Бога. У свет су ушли трулеж и смрт. То нису била првобитна својства света, мрачни двојници живота или тамна страна космоса, већ су у свет ушли као узурпатори и тирани. Смрт је и урок и болест која је погодила свет каеко тумор. Историја света је постала трагедија написана пурпурном бојом крви и црном бојом греха. Цвет који је одвојен од стабла претвара се у прах и пепео. Човек који је духовно одвојен од Бога осуђен је на пропаст. Када извори пресуше, растиње грчевито пушта корење у дубину, тражећи влаге. Оно као да пружа руку тражећи милост. Изгубивши Бога људски род је тражио спасење окрећући се философији и незнабожачким мистеријама - пружао је руку према каменим киповима, али спасења није било. Свет је могла да спасе једино жртва која би по свом аксиолошком значају (мери достојности) превазилазила читаву васиону. Та жртва би по природи требала да буде истоветна и подобна ономе за кога се приносила. Управо такву је жртву Христос принео. Будући Бог, Он је у себе сместио сву васиону. Будући Бог, Он је у себе сместио сву васиону. Будући човек, Он је Собом заменио човека: као пријатељ онога који је осуђен на погубљење, који са њим промени одећу и уместо њега се попне на губилиште. Безгрешни је на себе узео последице и мучење за све грехе које је људски род починио. Христово божанско достојанство је учинило да Његова жртва буде безгранична и бесконачна. Христово распеће и васкрсење уништили су духовну смрт. Христос је Собом заменио човека, извео га из метафизичке таме на светлост Логоса Божијег, показао пут спасења и читавим Својим животом дао пример љубави. Основао је Цркву са њеним светим тајнама и богослужењима у којима Васкрсење од прошлог постаје садашње.

   Господ је уништио смрт душе. Неки кажу: "Сав се свет гуши у лажима и обманама и стење од неправде, као у рукама убице. Како је Господ уништио смрт душе? Зашто Господ није зло и грех спалио огњем, као рак-рану?". Онај који тако говори заборавља да би у том случају и ми сами требали да будемо уништени и спаљени, јер смо много пута изневерили Христа, прелазили ону границу иза које се простиру тама, грех и зло. Божије дуготрпљење је наше заједничко спасење. Господ нам је дао средства да се боримо и победимо зло. У тој борби се човек формира као морално слободна личност. Господ је оставио зло још неко време, али га је приморао да служи добру. На Страшном суду ће се десити потпуно раздвајање, диференцијација светлости од таме.

   Господ је уништио телесну смрт. То је људима још више несхватљиво, јер нас са свих страна окружују мрачне слике смрти. Умиру нама блиски људи. Смрт отима дете из мајчиног наручја. Она чак и камене стене гризе својим челичним зубима. Око свекога града и села расте још један град - гробље, неми град мртваца. Па како је онда Господ победио смрт?

   Господ нам није обећао вечни живот као наставак земаљског бивствовања, већ као преображење, одухотворење човека и васионе. Бесмртност на земљи би била тужна карикатура вечног живота који је обећан у Библији, налик на карикатуру коју је нацртао Свифт: онемоћали старци којима дрхте руке и главе, обележени знаком бесмртности као жигом, завиде онима који су у гробовима и узалудно моле смрт да их посети.

   Бесмртност као наставак живота на земљи, где би се налазили сви заједно: развратници и целомудрени, хришћани и демонопоклоници, где би Нерон, Калигула и Тамерлан наставили да раде свој посао, где би људи страдали од болести и душевних страсти, не би било мање проклетство, него што је сама смрт. Христос је победио смрт.

   Јован Златоуст пише да када се сребрна чаша оштети, мајстор је баца у огањ и претапа, а затим од метала прави нову, неоштећену чашу. Тако и човек пролази кроз пламен смрти, који и на телу и у души спаљује последице грхопада, а затим васкрсава у нови живот са својим телом, али са телом обновљеним, другачијим, префињенијим, одуховљеним.

   Неки се питају да ли је неопходно васкрсење тела уколико је душа бесмртна. Човека као богосличну личност не чини само душа, већ душа сједињена са телом. Васкрсло тело ће бити слично телу Христа Спаситеља. Стари философи су човека називали микрокосмосом. Тело чува човекову индивидуалност.

   Неки су у недоумици: ако преображај васионе зависи од човековог преображаја и васкрсења, зашто је онда Господ створио милијарде светова, које човек никада није видео, а њега није поставио као цара, већ као слугу у ћошку васионе? Као прво: земља је духовни центар васионе, јер је Христос сишао на Земљу и од ње узео своје тело. Већ смо рекли да васкрсење није понављање живота на земљи, није реанимација, већ прелаз у другачије постојање, у коме тело добија нова својства и више није роб простора и времена. Човек ће у једном духовном виђењу созерцавати читаву васиону, преображену божанском светлошћу, као прелепу слику коју је створио Бог. Нису узалуд древни философи васиону звали космосом, јер реч космос значи украс. Човек ће созерцавати космос као област којом влада. Космос ће се открити пред њим када се уклони завеса - власт смрти, времена и пропадљивости. Ни само пространство неће бити сметња за људско тело, као што оно сада није сметња за људску мисао. Угледаће космос у новој лепоти, као ризницу коју је отац сакрио од детета и даровао му је кад је постало пунолетно.

   О Васкрсењу ће сродници који су у овом животу били сједињени љубављу видети једни друге. Нада ће се остварити, вера ће прећи у виђење а љубав ће остати вечна. Тамо више неће бити раздвајања и смрти, чак ће и само време нестати. небеско Царство јесте Царство божанске светлости, а вечни живот је вечно приближавање Богу. Човек, по природи остајући човек и не губећи своју личност и индивидуалност, постаје богосличан или како је то смело рекао свети Атанасије Велики - постаје бог по благодати.

   Максим Исповедник каже: "Мач који се стави у ватру, поприма особине огња. Он не само да сече, већ и спаљује". У вечном животу је увек све ново. Сам човек се мења по лику Христа Спаситеља, свет се мења у обасјању Светога Духа.

   Апостол Петар каже: Родиће се (звезда) Даница у срцима вашим (2. Пет. 1, 19). Ово је тајна.

   Данас једни друге поздрављамо речима: Христос васкрсе! У тим речима је светлост наше вере, радост наше наде, снага наше љубави. На овај поздрав земаљска и небеска Црква одговарају : Ваистину васкрсе Христос!

Архимандрит Рафаил (Карелин), ВЕЛИКИ ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ, Манастир Успења Пресвете Богородице - Подмаине, 2012.