Translate
31. јул 2015.
30. јул 2015.
Новица Тадић, ТРИДЕСЕТ РЕЧЕНИЦА
1.
Људи су ближи демонима него анђелима.
Дух грабежи овладава светом.
Шири се идеологија успеха.
Све је већа жудња за стицањем.
Машина меље машину.
Дисхармонија је свуда.
Земља се напунила злом.
Уздижу се нови идоли.
Техника царује и кладе ваља.
Од најбољег, ево, направише бабу ћубасту.
2.
Тражимо задовољство у поседовању ствари, у новим облицима забаве.
Пораст материјалног благостања није увећао и духовне снаге.
Губи се природност, непосредност и сваки спонтанитет.
Све је на свету поремећено и како не треба.
Гори смо од духова који су пали, који су одозго допутовали.
Уче нас да тражимо утеху у ономе што је ограничено,
У лажном познавању ствари и лажној мудрости.
Било где да одеш, на зло си место дошао.
Где се продају шрафови, штофови и фрижидери, купићеш и књигу песама.
Где су људи расејани и разбијени, зацари зло.
Секташ звони на врата - купује твоју душу.
3.
За нама је цео један век таме, ратова, страдања и неслободе.
Одстранили смо од себе благодат Божију,
и свету пуноћу заменили ругобом и празнином.
Црвена, богомрзна идеја процвета и ових дана; разбокори се.
Раскалашна деца порасту и почине неваљалства.
Грех нас је разбио; ми смо пали у јаму дисхармоније.
Зле су наше мисли и зле су наше жеље.
Научи да живиш од хлеба што ти је од јуче на столу остао.
Тугуј сам; у скровитим местима обитавај.
Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.
Све су наша пажња и добро настројење.
Жички духовни сабор, Преображење, 2008.
Празник иконе Тројеручице у Хиландару
Хиландар – Прослава празника иконе Пресвете Богородице Тројеручице (25. јул по новом, грегоријанском или 12. јул по старом, јулијанском календару) у свештеној обитељи хиландарској, одржана је молитвено и литургијски, у складу са манастирским типиком и гостопримством које се увек пројављује када дође време великих празника и манастирских слава. Свеноћном бдењу, светој литургији и за славском трпезом присуствовао је велики број гостију из других светогорских манастира, као и поклоника коју су за ту прилику приспели у Хиландар.
29. јул 2015.
Благо Свете Горе
Године 1997. Солун је био културна престоница Европе и у њему је одржан читав низ манифестација светског значаја. Најзначајнија манифестација је поставка велике изложбе "Благо Свете Горе" у Византијском музеју. Изложба је била отворена од јуна 1997. до априла 1998. год. Свакодневно, испред музеја, мноштво људи и деце, стрпљиво је чекало да види ову несвакидашњу поставку. Према незваничним подацима, светогорским светињама дневно се поклањало преко 3000 посетилаца.
На изложби је представљено православно благо, скривено у светогорским манастирима скоро хиљаду година. Више од 1500 предмета изложено је на увид у свом пуном сјају и вредности. Сама поставка урађена је до перфекције, уз савршено осветљење експоната послаганих хронолошким редом и по областима живота и рада у манастирима.
Мозаична Богородица Одигитрија, XIII век |
БИТНО ЈЕ БИТИ НА БРОДУ
Светогорски бисери
Неког монаха је мучило то што би га на бденијима савладао сан. На крају, по наговору ђавола, одлучио је да напусти манастир, саопштивши то игуману. Овај га је позвао на разговор и казао му следеће: "Ти си на броду који је кренуо из Пиреје ка Цариграду. С обзиром да је пут дуг, разумљиво је да мораш да се одмориш. Наравно, веће је све време путовања провести на молитви, али је природно и да човек одспава. Свеједно, молио се или спавао, тек брод је стигао у Цариград, и ти си постигао циљ. Тако је и у манастиру: спавао или молио се битно је да останеш у обитељи - лађи која путује ка вечности." Поучен и утешен, монах је остао у манастиру, не очајавајући више ако би се сан поново савладао на бденијима.
Јеромонах Никодим (Богосављевић)
СВЕТИГОРА, бр. 168, август 2006.
Певница у Хиландару. Византијско нотно писмо - неуме, које су се користиле и у време Светог Саве |
28. јул 2015.
Тројица
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног, тј из суштине Оца, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносуштног оцу, кроз Кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса, и оваплотио се, и очовечио се, и страдао, и васкрсао у трећи дан, и вазнео се на небеса, и Који седи с десне стране Оца, и Који ће опет доћи да суди живима и мртвима. И у Духа Светога. А оне који говоре: "Било је (време) када нје било (Сина)", и да је Он створен из небића, или који говоре да је Он из друге ипостаси или суштине, или (који називају) Сина Божијег измењивим или променљивим, анатемише (одлучује) Католичанска и Апостолска Црква.
Символ вере Никејског Сабора
Андреј Рубљов, Света Тројица |
Безвољност
Пријатељи моји, да ли вам се стварно свиђа да вас називају "облачно небо", мрачно, ненасмејано и нерасположено? Ово су карактеристике људи којима недостаје осмех, енергичност, оптимизам и добро расположење. Слика једног таквог човека је неблагодатна и заморна. Мучи оне са којима живи и дружи и оне које воли.
27. јул 2015.
О ИСКУШЕЊУ
"И не уведи нас у искушење", Господе. Да ли нас Господ овим учи да се молимо да уопште не будемо кушани? Не, јер речено је: "Сваку радост имајте, браћо моја када бивате кушани" (Јаковљ. 1, 2). Пасти у искушење може да значи и утопити се у искушењу. Јер је искушење слично некој реци, преко које је тешко прећи. Зато неки, не утопивши се у реци искушења, препливају исту као искусни пливачи, не предајући јој се. А други нису такви, већ улазе у реку искушења и утопе се.
Као, на пример, Јуда, који је упао у искушење среброљубља, и није препливао пучину (тог искушења), већ се удавио и телесно и духовно. Петар је, пак, упао у искушење одрицања од Христа, али упавши у њега није се удавио у њему, већ је храбро препливао пучину и избавио се од искушења. Ево како други човек (псалмопевац Давид) који је дошао до савршенства Светих благодари за избављење од искушења: "Ти си вас окушао Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу, метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео у одмор" (Пс. 66, 1012). Видиш ли са каквом смелошћу говоре они који су победили искушења и који нису посустали. Речено је: "Извео си нас у одмор". Ући у душевни мир (одмор) значи избавити се од искушења.
ОКРЕПЉЕЊЕ ЗА СВЕТОГОРСКЕ ХОДОЧАСНИКЕ |
Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ДУХОВДАНУ
ПОНЕДЕЉАК
Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења - пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство - смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.
Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења - пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство - смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.
26. јул 2015.
САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА
24. јул 2015.
Бог
Тешко докучива тајна...Она стално одлази напред и скрива се од оног који се, како се чинило, већ приближио њеном познању. И ипак се Бог, Који се налази далеко од човека, креће близу њега. О, неизрецивог чуда! "Ја сам Бог Који се приближавам", говри Господ, "иако Својим бићем узмичем вашим чулима". И заиста је тако. Јер под којим именом се Нестворени може приближити ономе којег је Он створио? И опет, Он нас окружује Својом свемоћи...све време нас прати, стално нам чини добро, управља нама, присутан је поред нас, све нас подједнако грлећи. Због овога је и Мојсије, уверен да човек својом мудрошћу не може познати Бога, узвикнуо: "Покажи ми Себе" (2. Мојс. 23, 13). И покушао је он да уђе у мрак облака где је грмео глас Божији, тј. трудио се да схвати најдубље и непојмљиве идеке бића. Али Бог није ни у облаку, нити на неком другом месту. Он је изван простора, не подлеже границама времена, није обухваћен својствима ствари...Иако се назива Његовим престолом, небо Га ипак не може обухватити; Он тамо само почива, задовољан делом руку Својих.
Климент Александријски
Манастир Григоријат |
Епископ Григорије, Црква - заједница верних
Много смо пута до сада говорили о ономе, што свако од нас свакако зна и из сопственог, најдубљег искуства: о томе да је човек биће заједнице. То значи да је он биће створено да буде у односу, да припада некоме и нечему, и да само тада и само тако он уистину јесте жив. И мада постоји много видова заједништва, много заједница које људи повезују на разне начине и из разних разлога, свака је од њих несавршена, свака је, као чисто људска творевина, подложна пролазности и ограничена трајањем људског века. Једина, пак, заједница на земљи која је "осуђена" на вечно постојање, и то из разлога што у њој обитава Једини Вечни кроз Кога су, и у чије Име су сви њени чланови сабрани, јесте Црква Божија, та вечно жива заједница верних.
23. јул 2015.
Свети владика Николај, О заслужном архимандриту Севастијану Дабовићу
ПРВОМ СРПСКОМ МИСИОНАРУ У СЕВЕРНОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ
За време анексије Босне, свратио сам једно вече код покојног Чеде Мијатовића у Лондону, који је тада становао у Редклиф Гарденс. Ту ми беше представљен овај наш велики мисионар и духовник, кога сам пре тога познавао само преко његових писаних књига и беседа.
Велики хришћански мисионар!
За време анексије Босне, свратио сам једно вече код покојног Чеде Мијатовића у Лондону, који је тада становао у Редклиф Гарденс. Ту ми беше представљен овај наш велики мисионар и духовник, кога сам пре тога познавао само преко његових писаних књига и беседа.
Велики хришћански мисионар!
УЧЕШЋЕ ДЕЦЕ У ЛИТУРГИЈИ
Неколико уводних примедби
Реч црква, еклисиа, означава да смо сви позвани да се саберемо, без изузетка и свако на свој начин. Јер наше присуство на литургији представља активно учешће, као што нас на то сваке недеље подсећа текст литургије. Средишњи део литургије јесте евхаристија где у причешћу, опет сви заједно благодаримо Богу...
Место детета у хришћанском Откровењу
Почела бих истицањем битног места деце у хришћанској вери. У Евангелију уочавамо повлашћени и посебни однос који везује Христа и децу: оваплотивши се Христос је био дете. Тројица евангелиста, Матеј, Марко и Лука казују да је Исус сматрао децу за равноправне саговорнике, када захтева од својих ученика да их пусте да долазе Њему јер "таквих је Царство Божије" (Лк. 18, 16). Напослетку, управо деца ће га славити током Његовог уласка у Јерусалим.
У самој основи, оваплоћењем Сина, наш однос са Богом постаје однос усиновљења: у својим молитвама ми се обраћамо Богу као своме Оцу и позвани смо на усиновљење, као што каже Свети Апостол Павле: "...примисте Духа усиновљења којим вичемо Ава Оче!" (Рим. 8, 14).
Супротно општем мишљењу, деца су наш пример, или другим речима, ми смо позвани да се повратимо и да духовно будемо као деца, што не искључује стицање психолошке зрелости.
У православним парохијама деца долазе у великом броју да би присуствовала литургији, јер учествују у евхаристији од самог крштења и понекад су једини који се причешћују. Закључак је једноставан: Црква без деце одумире, она је лишена једног свог дела. Али с друге стране децу понекад није лако издржати, она сметају одраслима, често су бучна, понекад се досађују и занимају сасвим другим стварима, у тој мери да се питамо не би ли се сви осећали боље, ако би се она играла напољу.
Како да им се помогне да заузму место по својој мери у црквеној заједници, да осмисле богату садржајем, али никако лаку литургију, да се оријентишу у служби, чија дужина може да заклони структуру?
Манастир Вазнесење |
22. јул 2015.
Православни духовни центар „Владика Николај Велимировић“
Православни духовни центар „Владика Николај Велимировић“ се налази у парку Светог Саве код храма Свете Тројице у Краљеву. Смештен је у згради која је сазидана далеке 1832. године, у време владавине Кнеза Милоша Обреновића, а саградио ју је господар Васа, по коме је кућа носила име. Забележено је да је једно време ту била школа.
Света Гора - наследство Богородице
Када се Владичица Богородица приказала првом атонском пустињаку, Светом Петру (655-681), а затим након четири-пет векова и игуману Велике Лавре Николају, и једном и другом је рекла: "Боравак ваш и починак ваш по Божијој вољи нигде другде неће бити до на Гори Атонској, коју ми је дао Син мој и Бог моја, и она је моје наследство. и они који на њу желе да се повуку од светских брига и смутњи, нека дођу и нека раде у врту овом, нека узгајају врлину, чистоту срца и непорочност душе, и од сада па надаље сви ће је звати 'Света Гора'. Она ће се одсад звати и мојим перивојем."
21. јул 2015.
Слово о христоликој љубави
ИЗ СВЕТОГОРСКОГ СТАРЕЧНИКА (избор)
Када је свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата светом Атанасију за изградњу манастира.
Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!
"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."
Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињујући милост Божију да му опрости његова прегрешења.
Када је свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата светом Атанасију за изградњу манастира.
Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!
"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."
Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињујући милост Божију да му опрости његова прегрешења.
Манастир Ватопед |
МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ
У издању Манастира светог архангела Михаила на Михољској Превлаци објављена књига ђаконице Оливере Балабан под називом „Мајке хришћанке“. Текстови и разговори сабрани у овој књизи, вођени су и писани за потребе емисије „Мајке хришћанке“ која се емитовала на таласима Радија Светигоре током 2009. и 2010. године. Из приче у причу, од свете Анастасије, мајке светог Саве, преко Георгине, мајке Николе Тесле, до Милеве Радовић, мајке Митрополита Амфилохија, стиче се утисак да су све ове дивне мајке и жене, хришћанке, биле у некаквом блиском сродству. Као да међу њима не постоји ни протекло време, ни простор, ни нација. Постоји само љубав према Богу и материнство. И то је оно што их чини блиским, сличним. То је оно што их одређује, што освештава њихове покрете и што на нас оставља утисак њихове међусобне сличности.
ВЕЧЕРАЈТЕ ЗАЈЕДНО
На Дан породице може се рећи много патетичних речи. А ја ћу се ограничити овим једним саветом-жељом: пријатељи, вечерајте заједно – цела породица.
Наглашавам: заједно – за заједничким столом, а не поред телевизора.
Наравно, ништа не зближава људе као њихово заједничко учествовање у црквеним тајнама и молитви. Али то је већ, да тако кажем, виша математика.
А у нашим условима апостасије треба почети од најједноставнијег – од заједничке породичне трпезе, која може да зближи најрођеније, који су разједињени као никад раније.
Све донедавно обичну средњестатистичку породицу је «уједињавао» телевизор, али сад свако има свој лични. Осим тога, имамо огроман број разноразних «виџета», и «гаџета», у које човек урања у потпуности, заборављајући на све на свету, укључујући и своје ближње.
Једна млада, лепа и паметна особа ми је недавно с горчином испричала (не на исповести) о томе како се распао њен брак. Све је било банално до крајњих граница, није било никаквих драма с преварама или агресивним алкохолизмом. Једноставно, дуго времена је општила с леђима свог младог супруга који је био загњурен у компјутер и то јој је досадило...
– Чак се нисмо поштено ни посвађали. И дан-данас га с времена на време назовем и неко време мирно разговарамо – све док ми узбуђеним гласом не каже: «Е, ћао – почиње ми битка...» - рекла је.
И премда наведени пример говори о очигледној патологији – игроманији, он ипак, како ми се чини, указује на општу тенденцију, која је карактеристична за савремену породицу, или тачније, оно што је од ње остало.
Наглашавам: заједно – за заједничким столом, а не поред телевизора.
Наравно, ништа не зближава људе као њихово заједничко учествовање у црквеним тајнама и молитви. Али то је већ, да тако кажем, виша математика.
А у нашим условима апостасије треба почети од најједноставнијег – од заједничке породичне трпезе, која може да зближи најрођеније, који су разједињени као никад раније.
Све донедавно обичну средњестатистичку породицу је «уједињавао» телевизор, али сад свако има свој лични. Осим тога, имамо огроман број разноразних «виџета», и «гаџета», у које човек урања у потпуности, заборављајући на све на свету, укључујући и своје ближње.
Једна млада, лепа и паметна особа ми је недавно с горчином испричала (не на исповести) о томе како се распао њен брак. Све је било банално до крајњих граница, није било никаквих драма с преварама или агресивним алкохолизмом. Једноставно, дуго времена је општила с леђима свог младог супруга који је био загњурен у компјутер и то јој је досадило...
– Чак се нисмо поштено ни посвађали. И дан-данас га с времена на време назовем и неко време мирно разговарамо – све док ми узбуђеним гласом не каже: «Е, ћао – почиње ми битка...» - рекла је.
И премда наведени пример говори о очигледној патологији – игроманији, он ипак, како ми се чини, указује на општу тенденцију, која је карактеристична за савремену породицу, или тачније, оно што је од ње остало.
20. јул 2015.
Отац Оливер Суботић, Мисионарење и освајање унутрашњих простора
Колико је важно мисионарење, на које начине се оно врши, шта подразумева, које теме интересују верни народ, само су неке од тема на које је данас беседио презвитер др Оливер Суботић, парох храма Вазнесења Господњег у Жаркову. Отац Оливер је главни и одговорни уредник листа "Православни мисионар", члан Мисионарског одељења и управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, па су слушаоци имали прилику да се детаљније упознају са радом ових институција. "Црква је увек била и биће савремена, али не и модерна" истикао је отац Оливер.
Храм Вазнесења Господњег, Жарково преузми везу Радија Слово љубве: Емисија "Реч пастира" |
ТРАГАЊЕ ЗА ВЕРОМ
Ево тајне: постоје душе које су познале Господа, постоје душе које Га нису познале, али верују, а има и таквих које не само да Га нису познале, него и не верују...Неверовање бива од гордости. Горд човек својим умом и науком жели све да позна, али му не успева да позна Бога, због тога што се Бог открива само смиреним душама...И на небу и на земљи, Господ се познаје само Духом Светим...И код незнабожаца душа је осећала да Бог постоји, иако нису знали како да поштују истинитог Бога. Али Дух Свети је научио Свете Пророке, затим апостоле, затим Свете Оце и наше епископе, и тако је права вера дошла до нас...О, људи, створења Божија, познајте Творца! Он нас воли. Познајте љубав Христову и живите у миру...Обратите се Њему, сви народи земље, и узнесите своје молитве Богу; и молитва целе земље полетеће према небу као предивни тихи облак осветљен сунцем...Познајте, народи, да смо створени ради славе Божије на небу, и не привезујте се за земљу, јер је Бог наш Отац, Који нас воли као милу децу.
Преподобни Силуан Атонски
Пријавите се на:
Постови (Atom)