Тешко докучива тајна...Она стално одлази напред и скрива се од оног који се, како се чинило, већ приближио њеном познању. И ипак се Бог, Који се налази далеко од човека, креће близу њега. О, неизрецивог чуда! "Ја сам Бог Који се приближавам", говри Господ, "иако Својим бићем узмичем вашим чулима". И заиста је тако. Јер под којим именом се Нестворени може приближити ономе којег је Он створио? И опет, Он нас окружује Својом свемоћи...све време нас прати, стално нам чини добро, управља нама, присутан је поред нас, све нас подједнако грлећи. Због овога је и Мојсије, уверен да човек својом мудрошћу не може познати Бога, узвикнуо: "Покажи ми Себе" (2. Мојс. 23, 13). И покушао је он да уђе у мрак облака где је грмео глас Божији, тј. трудио се да схвати најдубље и непојмљиве идеке бића. Али Бог није ни у облаку, нити на неком другом месту. Он је изван простора, не подлеже границама времена, није обухваћен својствима ствари...Иако се назива Његовим престолом, небо Га ипак не може обухватити; Он тамо само почива, задовољан делом руку Својих.
Климент Александријски
 |
| Манастир Григоријат |
Климент Александријски
Њему, као свеопштем Узроку, доликује приписивати све особине истинског и на још приличнији начин их одрицати, с обзиром на то да је Он изнад свега...И при томе не треба сматрати да одрицање противречи потврђивању, пошто је Он у великој мери изнад и испред...и сваког одрицања и потврђивања...Божанствени Мојсије је...тек након свеколиког очишћења зачуо многогласне трубе и угледао многу светлост која је чисти сијала, и разноврсне зраке. Након овога он је напустио масу и са изабраним свештеницима достигао је врх божанског успињања. Али и овде он није разговарао са Самим Богом, и није видео Њега Самог јер је Он невидљив, него само место Где је Он стајао. Ово, како се мени чини, указује да најбожанскији и најузвишенији од предмета сагледавања представљају само некакве очекиване изржаје подножја Онога Који све превазилази, уз помоћ којих се показује присуство Онога Који се ослања на умне врхунце Својих најсветијих места. И тада се Мојсије удаљује од свега видљивог и посматраног и прониче у заиста тајанствени мрак незнања, после чега прекида разумно опажање и бива у потпуној тами и слепилу, сав ван граница свега, не припадајући ни себи ни било чему другом.
Дионисије Ареопагит
Ми, дакле, тврдимо да је Узрок свега, будући да је изнад свега, и несуштински, и неживотни, и не бесловесни, да није лишен ума и да није тело, да нема ни лика, ни изгледа, или количине, или величине; не пребива ни на каквом месту, невидљив је, не поседује чулно осећање, не схвата нити бива схваћен; Њему није својствен неред, смућење и немир који побеђују страсти материје; Он није немоћан пошто није подложан чулним болестима, нема недостатка у светлости; ни промене, ни трулежности, ни раздељења, ни лишавања, ни изливања не трпи; и ништа друго од чулнога Он не представља нити садржи. Даље узлазећи кажемо да Он није душа, нити ум; Он нема ни маште, ни мишљења, ни речи, ни разумевања; Он није ни реч ни мисао; Он је неисказив речима и несхватљив; Он није ни број, ни ред, ни величина, ни ситница, ни једнакост, ни неједнакост, ни сличност, ни разлика; Он не стоји, не креће се, не борави у покоју, нема силе нити је сила, ни светлост; Он не живи нити је живот; Он није ни суштина, ни век, ни врема; Њему није својствено умно усвајање; Он није знање, ни истина, ни царство, ни премудрост; Он није једно ни јединство, није божанскост нити доброта; Он није дух у нама познатом смислу, није синовство, ни очинство, нити било шта друго од онога што је доступно нашем или било чијем опажању; Он није нешто од небића и није нешто од бића...Савршени и једини Узрок свега је изнад сваке тврдње, и Његово је преимућство изнад сваког одрицања, будући да је савршено од свега апстрахован и свему трансцедентан.
Дионисије Ареопагит
Дакле, да Бог постоји, то је јасно. А шта је Он по суштини и природи - то је потпуно несхватљиво и непознато...Нерођен и Беспочетан, и Непромењив, и Нетрулежан...- не означава оно што Бог јесте, већ оно што Он није. А онај који жели да каже о суштини нечега треба да објасни шта оно јесте, а не шта оно није. Међутим, рећи о Богу шта је Он по суштини, није могуће. Примереније је ( о Њему ) говорити кроз одрицање свега. Јер Он није нешто од онога што постоји као Она Који не - постоји, већ као Онај Који је изнад свега што постоји, и изнад самог бића...Дакле, Божанство је бескрајно и несазнативо. И у Њему су само ове две ствари - бескрајности и несхватљивости - схватљиво. А оно што о Богу говоримо потврдно не показује Његову природу, него оно што је око природе. Ако Га назовеш добрим, или праведним, или мудрим, или било чиме другим, нећеш рећи о Божијој природи, већ о ономе што је око те природе. Такође, нешто (од онога ) што се о Богу говори потврдно има значење превасходног негирања; као што, на пример, говорећи о мраку у односу на Бога ми не подразумевамо мрак, већ оно што није светлост, него је изнад светлости; говорећи о светлости подразумевамо оно што није мрак.
Преподобни Јован Дамаскин
По Светом Писму, Бог спава (Пс. 43, 24), буди се (Дан. 9, 14), гневи се (5. Мојс. 11, 17), хода и за престо има херувиме (Ис. 37, 16)...Усклађујући са својим поимањем, ми смо и Божије назвали именима која смо узели од себе самих. Када Бог, из само Њему Самоме познатих разлога, прекида своје стварање и као да се не брине о нама, што значи да Он спава, због тога што наш сан представља сличну неактивност и небригу. Када, насупрто томе, изненада почне да чини добро, значи да се буди...Он кажњава, а ми смо од тога извели да се гневи, јер је код нас кажњавање последица гнева. Он дела час овде, час тамо, а по нашем мишљењу Он хода...Такође је свака друга Божија сила и сваки други Божији поступак код нас приказан нечим што је преузето од телесног.
Свети Григорије Богослов
Игуман Иларион (Алфејев), Тајна вере, Епархија жичка, Краљево, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар