Пријатељи моји, да ли вам се стварно свиђа да вас називају "облачно небо", мрачно, ненасмејано и нерасположено? Ово су карактеристике људи којима недостаје осмех, енергичност, оптимизам и добро расположење. Слика једног таквог човека је неблагодатна и заморна. Мучи оне са којима живи и дружи и оне које воли.
Потражимо разлоге безвољности без страха и бола.
Потражимо објективне разлоге...можда пронађемо једну страшну увредљивост. Можда констатујемо један превелики егоизам.
Можда откријемо тежњу за признањем и једним "браво" за све што радимо, за све успехе, за све што предузмемо.
Можда постоји меланхолија коју потхрањујемо са негативним мислима. Можда нисмо ставили узде на гунђање које нас чини подложним безвољности.
Можда нисмо прилагодљиви новинама које нам доноси нови дан. Можда не можемо да се повучемо од онога што смо испланирали и желели, већ све што изненада долази ставља нас у стање панике и тера од нас осмех, добро расположење и мир.
Можда неке грешке, недостаци или искључивост. Можда...свако има своје разлоге, узроке и тежње.
Међутим, не смемо заборавити нешто, да је безвољност преносна. И замислите, ако је мајка нерасположена, каква ће атмосфера бити у кући. Какви карактери ће се створити у једном таквом окружењу, и да ли је могуће да тај дом буде мирно пристаниште, које одмара, опушта и растерећује своје чланове.
И касније - тако нерасположени, како је могуће да обављамо своје дужности у кући и на послу? Јер, ако у све што радимо не унесемо срце, тај рад не може имати лепоту. Принудни рад не изазива радост.
Браћо моја, живот је леп са свим оним што га чини, а посебно за дете Божије. Зар заиста нисмо непрекидно под погледом Његове љубави? Под погледом Бога који нас толико, толико воли? Која тешкоћа се не превазилази са Њим? Који бол се не ублажи са Њим? Којим проблемима се не можемо супротставити са Њим? Којем напретку се не корача на више без Њега?
Имамо Бога Оца, који нам је обећао да ће бити са нама у све дане живота наших.
Дакле? Да ли имамо право да будемо нерасположени? Можда би, када нам нерасположење закуца на врата требали да му се супротставимо као искушењу које треба победити? Јер чести разлози нашег нерасположења су груби разговори или подсмејавања. Деца Божија која се дотичу Његовог Крста, зраче радошћу, миром и слаткоћом, тишином да би подсећали на небо, да би подсећали на Бога радости. Даваоца мира.
Са јелинског превела Милица Јовановић
СВЕТИГОРА, бр. 168, август 2006.
Нема коментара:
Постави коментар