У годишњици почетка Великог отаџбинског рата Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил дао је ексклузивни интервју за РИА «Новости»
— Ваша Светости, Ви сте рођени после рата, али се вероватно сећате послератних осећања људи који су га преживели. Шта сте најбоље запамтили, трагично, страшно или надахњујуће?
— Наравно, као и код сваког човека из моје генерације сећање чува мноштво сличних успомена. Али сад бих желео да кажем нешто што је заједничко за све и што је изузетно важно. Више пута сам се питао: шта је покретало совјетске војнике који су својим подвизима, пожртовањем и строгошћу према себи изазивали дубоко чуђење не само противника, већ и савезника? Имам само један одговор: то је била вера у правду руског човека. Наши војници су веровали у Русију, у небеску Русију, у светост своје домовине и земље. И за то су били спремни не само да претрпе патње и да пролију крв, већ и да положе свој живот
То је била дубока, често и несвесна вера у то да руски пут и руска култура имају право на живот и да нису драгоцени само за носиоце ове традиције. Руски војник, који је полагао свој живот у овом страшном рату, осећао је да наш народ има шта да каже целом свету. И да ће, ако овај народ буде уништен и поробљен, то довести до још веће катастрофе него што је сам рат.
И данас треба чешће да се запитамо: а да ли ми имамо за шта да положимо живот? У чему може да се састоји наша посланица свету? Или смо само у стању да трошимо туђе производе, новитете високих технологија и да уживамо у доконој разоноди? Да ли данас верујемо у своју духовну, културну и националну вредност? Да ли смо способни на подвиг који превазилази границе битака у просторима медија? Шта ми данашњи можемо да кажемо онима који су положили своје животе ради наших живота? То нису неважна питања. Од одговора на њих зависи наша будућност.
— Совјетско друштво се назива атеистичким. Да ли се може тврдити да су страшни догађаји у току четири године Великог отаџбинског рата допринели препороду вере у земљи и порасту религиозности? Како се у целини с духовне тачке гледишта могу тумачити Други светски рат и велика победа која је освојена у мају 1945. године?
— Победа у Великом отаџбинском рату није само победа совјетског оружја, војне технологије и умећа командира, већ је пре свега победа снаге руског духа. У савременој свести дух се често доживљава као нешто ефемерно, нереално, што се практично не може измерити и што је као такво непостојеће. Уједно овај скоро неухватиљиви дух представља средиште људске личности, оно што је главно и највредније у човеку. Не смемо заборавити да се рат десио у тренутку трагичног рушења духовних смерница руског човека; и не треба да се стидимо да у ратним недаћама видимо природан наставак изузетно дубоке духовне кризе друштва.
Историја је увек била и биће простор за бескрајне идеолошке шпекулације, посебно кад говоримо о популарној историји, а не о професионалној, која се заснива на ахривским изворима и која је пре свега доступна стручном кругу. У последњим деценијама су заиста отворени многи архивски извори који су на одређени начин променили нашу представу о томе шта се дешавало с нашом земљом у ХХ веку, укључујући и године Великог отаџбинског рата. Али то не сме и не може да нас подстиче на писање другачије историје. Истина је максимално једноставна и очигледна: кугу фашизма је својим подвигом зауставио управо руски народ, који су подржали братски народи, који су постали блиски много пре стварања СССР. И у томе се састоји вечна заслуга наших отаца за цео свет. А све остало су појединости и детаљи који могу представљати извесну корекцију, али нимало не мењају саму суштину наше велике победе.
Историја не познаје кондиционал, али памти чињенице. Најважнија од њих, која је постала фактор наше победе, јесте то што је 1943. године, у јеку рата, совјетско руководство донело одлуку о ослобађању свештенослужитеља из затвора, о отварању храмова и обнављању делатности манастира и школских богословских установа. До почетка рата Црква је пролила много крви, убијено је на десетине хиљада верника и клира, јавном исмевању су подвргаване светиње, било је много случајева крађе светиња и светогрђа. И поред тога, Црква је нашла у себи снаге да се не усредсређује на сопствену невољу, већ да заиста хришћански заволи свог дојучерашњег непријатеља, како је себе без имало стида називало совјетско државно уређење.
Црква је прикупила преко 150 милиона рубаља и предала држави за оснивање тенковских јединица и авионских дивизија, за обезбеђење позадине и помоћ рањеницима. Ово је у то време био велики новац; верници су давали буквално последње што су имали држави, која је до јуче стрељала свештенике и минирала Божије храмове. Чињеница да је пружена ова помоћ је најбољи показатељ да се снага духа није ковала само на првим борбеним линијама, већ и у молитвеној тишини храмова који су раније били подвргнути руглу, као и захваљујући раду и подвизима обичних руских људи, који су остали верни Христу.
— Да ли се слажете с мишљењем које је уврежено у православној средини, да је победа остварена захваљујући томе што су се за Русију пред Богом заступали истакнути подвижници ХХ века?
— За мене нема и не може бити сумње у делотворност молитве. Не треба заборавити да је практично цело одрасло сталновништво земље било васпитано у традицији Православља, наравно, у већој или мањој мери. Али сви су знали да се моле. И на првој борбеној линији, кад се поставља питање живота и смрти, идеолошки лажни сјај брзо отпада: у рату нема атеиста. Од првих дана рата по свим храмовима и манастирима биле су послате посебне молитве за даровање победе руској војсци и ове молитве су се узносиле свакодневно. Имамо неоспорна сведочанства о великим подвизима које су преузимали на себе монаси и клир, па и обични мирјани, ради молитве за победу.
Обичном народу је било јасно: рат који се десио био је логична казна за грех богоодступништва. Опијеност због наводног ослобођења од окова царизма и религије била је заиста масовна. Али они који су сачували трезвен поглед на свет су схватали: последице су неизбежне. Зато су и молитве пре свега биле покајничке; немамо статистику колики се проценат дојучерашњих одступника и новопечених атеиста вратио Богу и покајао, али би очигледно, да се то није десило, храмови који су отворени 1943. године, били празни.
Све што је речено уопште не значи да је наш народ победу задобио на чудесан начин – у површном схватању чуда као нечега што се дешава на натприродан начин и што нимало не зависи од напора самог човека. Молитва је многима уливала сигурност, давала им је снагу, омогућавала им је да победе онда кад наизглед ни о каквој победи није могло бити ни речи. Молитва је давала снагу онима који су жртвовали своје животе на бојном пољу и онима који су даноноћно радили у позадини.
— Против фашизма су се Руси, Украјинци, Белоруси и људи десетина других националности борили раме уз раме, без обзира на то што је у историји њихових односа било различитих страница. Шта се сад дешава – да ли је украјинска криза коначно поделила Русију и Украјину учинивши њихово становништво међусобно непријатељски расположеним? Или мировни напори политичара, УПЦ МП и како се обично каже, људи добре воље, још могу бити крунисани успехом?
— Ситуација је, безусловно, крајње тешка. Вероватно смо се први пут за последњих 25 година срели с овако трагичним догађајима који су изазвали раскол у друштву и породицама, међу пријатељима и рођацима. Али у мржњи нема истине. И нема будућности. Зато су сад тако важни сви мировни напори за престанак међусобне борбе на многострадалној украјинској земљи, тако је неопходна стална тежња ка миру, молитва за мир, који – како бисмо желели да верујемо – нема алтернативу.
Народи историјске Русије не могу без бола и саосећања да гледају оно што се дешава у Украјини. За хиљаду година много тога смо преживели заједно. И сећамо се да је православна вера помагала и спасавала чак и у најтежим ситуацијама. Верујем да нас Господ ни сад неће оставити по Својој милости. Цела Црква се свакодневно моли, и ја се стално молим – за то да непријатељство у украјинској земљи престане, да се људи окрену изгубљеном миру и јединству. Поново ћу рећи да је главна, а можда и једина миротворна снага у Украјини данас – Украјинска Православна Црква, која чини све што је могуће ради успостављања дуго очекиваног мира.
Још једном бих желео да се обратим свој нашој пастви с молбом за неуморне молитве за мир у Украјини. Позивам вас, драга браћо и сестре, да се усрдно и непрестано молите. Верујемо у снагу молитве, верујемо у њену делотворност по заповести Господњој. Не треба човек да мисли: «Шта ја могу? Шта могу да промене моје слабе речи?» Можемо много: да се искрено обратимо Богу. И наша молитва ће бити услишена.
— Да ли је данас могуће трагично понављање историје у новој завојници – Трећи светски рат, имајући у виду напету међународну ситуацију, видљив сукоб Запада и Русије, освајачке планове «Исламске државе», прогоне хришћана на Блиском истоку и у Африци? Шта данас треба предузети како би се избегли ратови, учврстио мир и обновила атмосфера добронамерности и поверења?
— Нећу сад говорити о одговорности политичара и дипломата – њен значај је јасан и тешко га је оценити. Скренућу пажњу на само једну околност: сфера политике се често карактерише као умеће могућег. Ова фраза обично значи да политичар постоји у реалном свету, а све демагошке лепе жеље и неоствариве декларације се налазе, како се данас обично каже, по дефиницији ван политичке сфере. Ипак мислим да у овим речима треба видети и додатни смисао: политички инструментаријум је ограничен, поред све своје ширине.
Сфера деловања Цркве је за политичара сфера немогућег. У смислу да Црква пре свега има везе са стањем људског срца, чија промена управо и представља тежњу верујућег човека. Али у том случају управо Црква у земаљској перспективи представља мостић између могућег и немогућег у овом животу. У контексту вашег питања – у максималном смислу средство које зауставља рат, или напротив, приближава катастрофу – није нуклеарно или друго оружје. То је пре свега управо стање човековог срца у којем почиње зло, које се излива у свет у масовним страдањима људи из околине. Или у којем се, напротив, дејством благодати Божије и наше воље зачиње добро, које преображава стварност око нас по принципима љубави. Престанак рата није могућ у свету мржње и нељубави. Црква се моли управо за победу добра над злом у срцу конкретног човека, ово поље је главно у њеном узвишеном служењу Богу и људима. Што чистија буду наша срца, што више љубави будемо имали једни према другима, тим лакше ће се остваривати и умеће могућег и тим ближа ће бити перспектива мира о којој сте поставили питање.
Философ Владимир Соловјов призвање државе није видео у томе да се земаљски живот претвори у рај, већ да се спречи његово претварање у пакао. А задатак Цркве је да људска срца траже «живот будућег века», рајски живот. Што више људи буду тежили рају, тим мање ће земља личити на пакао. Зато је Црква, као што сам рекао, сила која повезује умеће могућег с умећем немогућег. Немогућег за људе. Али како је Господ рекао, оно што није могуће људима, могуће је Богу (Лк. 18, 27).
— Шта је патриотизам за Вас, да ли се он испољава само у рату? И како данас оцењујете ниво патриотизма становника Русије који припадају различитим генерацијама?
— За мене патриотизам није само љубав према земљи у којој се човек родио, према народу у којем је растао и био васпитан. Јер, како је добро показала наша историја, народ може да изда и земљу, и сопствену душу. Патриотизам је пре свега верност Божанској замисли о твојој земљи и о твом народу. Ради тога човеку није жао ни душу да положи, зато што се самим тим утврђује истина Божија на земљи. А да би човек схватио ову замисао, заиста треба да веома воли свој народ – али поштено, без предрасуда; да га воли и да зна своју историју, да живи у складу с вредностима које одређују дух народа.
Не знам шта је «ниво патриотизма» и како се мери. Али верујем да патриотизам није могућ без искрене љубави. Љубави према својој домовини, према својој Цркви и њеним светињама, љубави, по речима песника, према родним згариштима и гробовима отаца. Посматрајући младу генерацију не могу да кажем да су сад сви до једног космополити, далеки од патриотских расположења. Напротив: данас стасава генерација младих који нису били сведоци страшних злочина атеистичке државе против сопственог народа и масовног истребљења људских душа. То не може да се не одрази на ниво поверења према држави као таквој. У протеклим годинама је већина оних који су желели да виде у складу с чим и како живе људи у другим земљама, имала могућност да се упозна – и прилично детаљно – с другим цивилизацијама. И многи су се уверили: треба да живимо у Русији, треба да сматрамо драгоценим оно што имамо, што смо добили захваљујући веру и труду наших предака.
Имајући у виду процесе који се данас могу запазити не само у западној Европи, већ и у другим земљама, духовно-морална клима у Русији стиче потпуно другу тежину и значај. Треба да престанемо да се поредимо с другима; не треба никога сустизати и престизати. Ми имамо свој живот и треба да га проживимо тако да нас не буде срамота ни пред потомцима, ни пред нашим прецима. Вероватно је то прави патриотизам.
— Шта бисте пожелели становништву на постсовјетским просторима, ветеранима, омладини, сународницима у другим земљама и уопште свим становницима планете у години 70. годишњице завршетка Другог светског рата?
— Наравно, пре свега то су љубав и пажња према самим ветеранима, искрена брига о њима и њиховим потребама. Али не само то. Однос према ветеранима не треба да буде усмерен увек... директно према њима! Каже се да родитељи своју децу, по правилу, воле много више и јаче него што деца воле родитеље. Не знам колико је то тачно, али ми се чини да је важно да већ одрасла деца пренесу очинску љубав следећем нараштају, унуцима својих родитеља. Зато се бринемо за ветеране и за нашу децу, за то да воле истину, да буду честити и искрени у својој оданости домовини. У томе се огледа наша и њихова верност труду и служењу отаца.
Разговор водила Олга Липич
Патријархия.ру
Патријарх Московски и целе Русије Кирил
Са руског Марина Тодић
извор: Православие.ру
— Ваша Светости, Ви сте рођени после рата, али се вероватно сећате послератних осећања људи који су га преживели. Шта сте најбоље запамтили, трагично, страшно или надахњујуће?
— Наравно, као и код сваког човека из моје генерације сећање чува мноштво сличних успомена. Али сад бих желео да кажем нешто што је заједничко за све и што је изузетно важно. Више пута сам се питао: шта је покретало совјетске војнике који су својим подвизима, пожртовањем и строгошћу према себи изазивали дубоко чуђење не само противника, већ и савезника? Имам само један одговор: то је била вера у правду руског човека. Наши војници су веровали у Русију, у небеску Русију, у светост своје домовине и земље. И за то су били спремни не само да претрпе патње и да пролију крв, већ и да положе свој живот
То је била дубока, често и несвесна вера у то да руски пут и руска култура имају право на живот и да нису драгоцени само за носиоце ове традиције. Руски војник, који је полагао свој живот у овом страшном рату, осећао је да наш народ има шта да каже целом свету. И да ће, ако овај народ буде уништен и поробљен, то довести до још веће катастрофе него што је сам рат.
И данас треба чешће да се запитамо: а да ли ми имамо за шта да положимо живот? У чему може да се састоји наша посланица свету? Или смо само у стању да трошимо туђе производе, новитете високих технологија и да уживамо у доконој разоноди? Да ли данас верујемо у своју духовну, културну и националну вредност? Да ли смо способни на подвиг који превазилази границе битака у просторима медија? Шта ми данашњи можемо да кажемо онима који су положили своје животе ради наших живота? То нису неважна питања. Од одговора на њих зависи наша будућност.
— Совјетско друштво се назива атеистичким. Да ли се може тврдити да су страшни догађаји у току четири године Великог отаџбинског рата допринели препороду вере у земљи и порасту религиозности? Како се у целини с духовне тачке гледишта могу тумачити Други светски рат и велика победа која је освојена у мају 1945. године?
— Победа у Великом отаџбинском рату није само победа совјетског оружја, војне технологије и умећа командира, већ је пре свега победа снаге руског духа. У савременој свести дух се често доживљава као нешто ефемерно, нереално, што се практично не може измерити и што је као такво непостојеће. Уједно овај скоро неухватиљиви дух представља средиште људске личности, оно што је главно и највредније у човеку. Не смемо заборавити да се рат десио у тренутку трагичног рушења духовних смерница руског човека; и не треба да се стидимо да у ратним недаћама видимо природан наставак изузетно дубоке духовне кризе друштва.
Историја је увек била и биће простор за бескрајне идеолошке шпекулације, посебно кад говоримо о популарној историји, а не о професионалној, која се заснива на ахривским изворима и која је пре свега доступна стручном кругу. У последњим деценијама су заиста отворени многи архивски извори који су на одређени начин променили нашу представу о томе шта се дешавало с нашом земљом у ХХ веку, укључујући и године Великог отаџбинског рата. Али то не сме и не може да нас подстиче на писање другачије историје. Истина је максимално једноставна и очигледна: кугу фашизма је својим подвигом зауставио управо руски народ, који су подржали братски народи, који су постали блиски много пре стварања СССР. И у томе се састоји вечна заслуга наших отаца за цео свет. А све остало су појединости и детаљи који могу представљати извесну корекцију, али нимало не мењају саму суштину наше велике победе.
Историја не познаје кондиционал, али памти чињенице. Најважнија од њих, која је постала фактор наше победе, јесте то што је 1943. године, у јеку рата, совјетско руководство донело одлуку о ослобађању свештенослужитеља из затвора, о отварању храмова и обнављању делатности манастира и школских богословских установа. До почетка рата Црква је пролила много крви, убијено је на десетине хиљада верника и клира, јавном исмевању су подвргаване светиње, било је много случајева крађе светиња и светогрђа. И поред тога, Црква је нашла у себи снаге да се не усредсређује на сопствену невољу, већ да заиста хришћански заволи свог дојучерашњег непријатеља, како је себе без имало стида називало совјетско државно уређење.
Црква је прикупила преко 150 милиона рубаља и предала држави за оснивање тенковских јединица и авионских дивизија, за обезбеђење позадине и помоћ рањеницима. Ово је у то време био велики новац; верници су давали буквално последње што су имали држави, која је до јуче стрељала свештенике и минирала Божије храмове. Чињеница да је пружена ова помоћ је најбољи показатељ да се снага духа није ковала само на првим борбеним линијама, већ и у молитвеној тишини храмова који су раније били подвргнути руглу, као и захваљујући раду и подвизима обичних руских људи, који су остали верни Христу.
— Да ли се слажете с мишљењем које је уврежено у православној средини, да је победа остварена захваљујући томе што су се за Русију пред Богом заступали истакнути подвижници ХХ века?
— За мене нема и не може бити сумње у делотворност молитве. Не треба заборавити да је практично цело одрасло сталновништво земље било васпитано у традицији Православља, наравно, у већој или мањој мери. Али сви су знали да се моле. И на првој борбеној линији, кад се поставља питање живота и смрти, идеолошки лажни сјај брзо отпада: у рату нема атеиста. Од првих дана рата по свим храмовима и манастирима биле су послате посебне молитве за даровање победе руској војсци и ове молитве су се узносиле свакодневно. Имамо неоспорна сведочанства о великим подвизима које су преузимали на себе монаси и клир, па и обични мирјани, ради молитве за победу.
Обичном народу је било јасно: рат који се десио био је логична казна за грех богоодступништва. Опијеност због наводног ослобођења од окова царизма и религије била је заиста масовна. Али они који су сачували трезвен поглед на свет су схватали: последице су неизбежне. Зато су и молитве пре свега биле покајничке; немамо статистику колики се проценат дојучерашњих одступника и новопечених атеиста вратио Богу и покајао, али би очигледно, да се то није десило, храмови који су отворени 1943. године, били празни.
Све што је речено уопште не значи да је наш народ победу задобио на чудесан начин – у површном схватању чуда као нечега што се дешава на натприродан начин и што нимало не зависи од напора самог човека. Молитва је многима уливала сигурност, давала им је снагу, омогућавала им је да победе онда кад наизглед ни о каквој победи није могло бити ни речи. Молитва је давала снагу онима који су жртвовали своје животе на бојном пољу и онима који су даноноћно радили у позадини.
— Против фашизма су се Руси, Украјинци, Белоруси и људи десетина других националности борили раме уз раме, без обзира на то што је у историји њихових односа било различитих страница. Шта се сад дешава – да ли је украјинска криза коначно поделила Русију и Украјину учинивши њихово становништво међусобно непријатељски расположеним? Или мировни напори политичара, УПЦ МП и како се обично каже, људи добре воље, још могу бити крунисани успехом?
— Ситуација је, безусловно, крајње тешка. Вероватно смо се први пут за последњих 25 година срели с овако трагичним догађајима који су изазвали раскол у друштву и породицама, међу пријатељима и рођацима. Али у мржњи нема истине. И нема будућности. Зато су сад тако важни сви мировни напори за престанак међусобне борбе на многострадалној украјинској земљи, тако је неопходна стална тежња ка миру, молитва за мир, који – како бисмо желели да верујемо – нема алтернативу.
Народи историјске Русије не могу без бола и саосећања да гледају оно што се дешава у Украјини. За хиљаду година много тога смо преживели заједно. И сећамо се да је православна вера помагала и спасавала чак и у најтежим ситуацијама. Верујем да нас Господ ни сад неће оставити по Својој милости. Цела Црква се свакодневно моли, и ја се стално молим – за то да непријатељство у украјинској земљи престане, да се људи окрену изгубљеном миру и јединству. Поново ћу рећи да је главна, а можда и једина миротворна снага у Украјини данас – Украјинска Православна Црква, која чини све што је могуће ради успостављања дуго очекиваног мира.
Још једном бих желео да се обратим свој нашој пастви с молбом за неуморне молитве за мир у Украјини. Позивам вас, драга браћо и сестре, да се усрдно и непрестано молите. Верујемо у снагу молитве, верујемо у њену делотворност по заповести Господњој. Не треба човек да мисли: «Шта ја могу? Шта могу да промене моје слабе речи?» Можемо много: да се искрено обратимо Богу. И наша молитва ће бити услишена.
— Да ли је данас могуће трагично понављање историје у новој завојници – Трећи светски рат, имајући у виду напету међународну ситуацију, видљив сукоб Запада и Русије, освајачке планове «Исламске државе», прогоне хришћана на Блиском истоку и у Африци? Шта данас треба предузети како би се избегли ратови, учврстио мир и обновила атмосфера добронамерности и поверења?
— Нећу сад говорити о одговорности политичара и дипломата – њен значај је јасан и тешко га је оценити. Скренућу пажњу на само једну околност: сфера политике се често карактерише као умеће могућег. Ова фраза обично значи да политичар постоји у реалном свету, а све демагошке лепе жеље и неоствариве декларације се налазе, како се данас обично каже, по дефиницији ван политичке сфере. Ипак мислим да у овим речима треба видети и додатни смисао: политички инструментаријум је ограничен, поред све своје ширине.
Сфера деловања Цркве је за политичара сфера немогућег. У смислу да Црква пре свега има везе са стањем људског срца, чија промена управо и представља тежњу верујућег човека. Али у том случају управо Црква у земаљској перспективи представља мостић између могућег и немогућег у овом животу. У контексту вашег питања – у максималном смислу средство које зауставља рат, или напротив, приближава катастрофу – није нуклеарно или друго оружје. То је пре свега управо стање човековог срца у којем почиње зло, које се излива у свет у масовним страдањима људи из околине. Или у којем се, напротив, дејством благодати Божије и наше воље зачиње добро, које преображава стварност око нас по принципима љубави. Престанак рата није могућ у свету мржње и нељубави. Црква се моли управо за победу добра над злом у срцу конкретног човека, ово поље је главно у њеном узвишеном служењу Богу и људима. Што чистија буду наша срца, што више љубави будемо имали једни према другима, тим лакше ће се остваривати и умеће могућег и тим ближа ће бити перспектива мира о којој сте поставили питање.
Философ Владимир Соловјов призвање државе није видео у томе да се земаљски живот претвори у рај, већ да се спречи његово претварање у пакао. А задатак Цркве је да људска срца траже «живот будућег века», рајски живот. Што више људи буду тежили рају, тим мање ће земља личити на пакао. Зато је Црква, као што сам рекао, сила која повезује умеће могућег с умећем немогућег. Немогућег за људе. Али како је Господ рекао, оно што није могуће људима, могуће је Богу (Лк. 18, 27).
— Шта је патриотизам за Вас, да ли се он испољава само у рату? И како данас оцењујете ниво патриотизма становника Русије који припадају различитим генерацијама?
— За мене патриотизам није само љубав према земљи у којој се човек родио, према народу у којем је растао и био васпитан. Јер, како је добро показала наша историја, народ може да изда и земљу, и сопствену душу. Патриотизам је пре свега верност Божанској замисли о твојој земљи и о твом народу. Ради тога човеку није жао ни душу да положи, зато што се самим тим утврђује истина Божија на земљи. А да би човек схватио ову замисао, заиста треба да веома воли свој народ – али поштено, без предрасуда; да га воли и да зна своју историју, да живи у складу с вредностима које одређују дух народа.
Не знам шта је «ниво патриотизма» и како се мери. Али верујем да патриотизам није могућ без искрене љубави. Љубави према својој домовини, према својој Цркви и њеним светињама, љубави, по речима песника, према родним згариштима и гробовима отаца. Посматрајући младу генерацију не могу да кажем да су сад сви до једног космополити, далеки од патриотских расположења. Напротив: данас стасава генерација младих који нису били сведоци страшних злочина атеистичке државе против сопственог народа и масовног истребљења људских душа. То не може да се не одрази на ниво поверења према држави као таквој. У протеклим годинама је већина оних који су желели да виде у складу с чим и како живе људи у другим земљама, имала могућност да се упозна – и прилично детаљно – с другим цивилизацијама. И многи су се уверили: треба да живимо у Русији, треба да сматрамо драгоценим оно што имамо, што смо добили захваљујући веру и труду наших предака.
Имајући у виду процесе који се данас могу запазити не само у западној Европи, већ и у другим земљама, духовно-морална клима у Русији стиче потпуно другу тежину и значај. Треба да престанемо да се поредимо с другима; не треба никога сустизати и престизати. Ми имамо свој живот и треба да га проживимо тако да нас не буде срамота ни пред потомцима, ни пред нашим прецима. Вероватно је то прави патриотизам.
— Шта бисте пожелели становништву на постсовјетским просторима, ветеранима, омладини, сународницима у другим земљама и уопште свим становницима планете у години 70. годишњице завршетка Другог светског рата?
— Наравно, пре свега то су љубав и пажња према самим ветеранима, искрена брига о њима и њиховим потребама. Али не само то. Однос према ветеранима не треба да буде усмерен увек... директно према њима! Каже се да родитељи своју децу, по правилу, воле много више и јаче него што деца воле родитеље. Не знам колико је то тачно, али ми се чини да је важно да већ одрасла деца пренесу очинску љубав следећем нараштају, унуцима својих родитеља. Зато се бринемо за ветеране и за нашу децу, за то да воле истину, да буду честити и искрени у својој оданости домовини. У томе се огледа наша и њихова верност труду и служењу отаца.
Разговор водила Олга Липич
Патријархия.ру
Патријарх Московски и целе Русије Кирил
Са руског Марина Тодић
извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар