Личносни карактер молитве и безличност јоге

МОЛИТВА СЕ ПРЕПОРУЧУЈЕ УМЕСТО ЈОГЕ НЕ ЗБОГ ЗАТУЦАНОГ КОНЗЕРВАТИВИЗМА, ВЕЋ ЗБОГ ЉУБАВИ ПРЕМА ЧОВЕКУ

   Сведоци смо све веће присутности јоге у медијима и на другим местима рекламног карактера. Ове године је 21. јуна обележен и Међународни дан јоге. У јавности је све више оних који се залажу за промовисање јоге као неког светског надрелигијског тренда. Наглашава се њена важност за здравље човека, као и уједињујућа улога према телу, срцу и уму. Овде ћемо покушати да прикажемо важност Молитве Исусове као блага које чува ризница Православља и препоручује га као извор многих добродетељи за човека. У помоћ ћемо позвати старца Софронија (Сахарова) који је о овоме оставио вредне записе, наглашавајући предности Молитве Исусове у односу на јогу. Његово мишљење је од посебне важности због чињенице да је пре утвђивања у православном предању једно време практиковао јогу и разне медитативне технике источњачких религија.

Манастир Вазнесење

"Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је....., у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра - Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења."

Из књиге "О молитви"

   Темељна разлика између постојања Бога и постојања човека је што је Бог нестворен, а човек створен. Човек са целокупном творевином око себе није извор сопственог постојања. Постојање је дар који смо од Бога добили и који смо дужни да одржавамо. Начин за то је живот у Богу. Црква препоручује јеванђелски позив храњења од Тела и Крви Христове, као и непрестану молитву. На том основу је засновано призивање Имена Исусовог, познатије као Молитва Исусова: Господе Исусе Христе, помилуј не грешног. Једино у Богу ми имамо сигурност вечног живота као добробитија. Окретање од Бога ка себи или осталој творевини као извору постојања доводи до идолопоклонства. У пракси то има страшне последице. Смртна бића рађају смрт. Грех Адама и Еве као окретање од Творца ка твари се и данас непрестано понавља. Без порицања вредности човека и остале твари, Црква наглашава да они праву вредност добијају кроз осмишљеност у Богу. Ту се налази потреба причешћивања у Цркви, као и молитве Исусове.. Старац Софроније пише о њој: "Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво - Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим - кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (О молитви). Тајна за разумевање важности молитве се управо налази у чињеници да се кроз њу врши призив Бога не као празне речи већ као Личности од које зависи и наше постојање. Ту постаје јасно колико се губи када се разним техникама удисаја и издисаја да предност у односу на покајни вапај ка Господу Исусу Христу. У православном монашком предању постоји сведочанство да се практиковала техника уздисаја и издисаја, али никада без призивања Имена Исусовог. У супротном, долази се до опасности упадања у прелест самообожења. Без обзира колико се усавршавали у разним техникама, ми без Бога остајемо смртна бића и ништа више од тога. Старац Софроније упозорава: "Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута" ( О молитви).

   Када се данас истичу предности јоге обично се наглашава њена важност за здравље. Православље нема ништа против бриге о здрављу, чак препоручује спорт и бављење физичким вежбама. Поред бриге о телу, не потцењујемо ни бригу о уму и срцу. Све је то благословено, али не и спасоносно уколико се не допуни сктивним животом у Цркви. Тек тада се долази до пуноће човековог достојанства. Такав човек је добар домаћин целокупне творевине, јер је сагледава као од Бога створену. Еколошка свест Православља је без конкуренције, јер за аргумент има Бога. Молитва се препоручује уместо јоге не због затуцаног конзервативизма, већ због љубави према човеку. Бог који је постао Богочовек Исус Христос је дошао у свет не да бисмо били неки happy јогини, већ удеоничари Тела и Крви Христове и молитвеници за спасење себе и целог света.

Презвитер Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 345, септембар/октобар 2015.

Тема броја: Црква у болничким установама