Говорити о Цркви и друштву као о два различита и против положна појма је потпуно неприродно и неприхватљиво. Чланови Цркве су чланови друштва, а сама Црква представља заједницу верујућих људи који долазе из друштва и чине само друштво. Док са своје стране Црква као главни задатак своје мисије види управо у очувању истинских вредности у друштву, акцентирајући своју пажњу на човека, дотле само друштво или боље речено савремене теденције друштвенога живота веома се непарведно и сурово односе према свакоме човеку, а посебно према вернику. Савремени стандарди друштвеног живота обраћају пажњу искључиво на спољашњу страну нашега живота, захтевајући од нас професионалност, високи степен образовања и спремност ка безусловном извршавању постављених задатака. Такав однос друштва према човеку, несумњиво води ка његовој деградацији јер занемарује оно што је најважније за човека, његов унутрашњи свет и његове вечне потребе такве као што су брачно породични живот, међу људски односи, односи човека према средини у којој живи.
Једна од негативних карактеристика савременога живота изражена је у стремљењу да се друштвени живот заједнице организује искључиво једнотипским категоријама. Такав приступ обавезује човека, да се решавајући овај или онај проблем не обраћа се самоме себи или Богу, већ општим правилима која су резултат сваремене научно-техничке цивилизације. Иако је сваки човек индивидуалан, а тим самим и свака животна ситуација, ипак да се мисли једнотипским категоријама, доводи то тога, да људи излазе из различитих ситуација траже по устаљеним шемама, које воде ка још већој заблуди и личностној деградацији. Излаз из ове ситуације дарује нам Правослвна религија, јер њеним посредовањем, човек као разумно и духовно биће улази у односе са самим Богом, од кога једино може правилно да се научи како постати уметником и лекаром свога сопственога живота.
Православна Црква нам сведочи да је сваки дан је Божији дар и у сваком дану ми верници постајемо сведоци непрестанога божанскога старања о нама. Бог је целокупну природу ставио у функцију људи. Тешко је понекад и замислити колико је велико и разнообразно богатство природе које је дато људима ради лагодног живљења Међутим навикнувши се на непрестано изобиље плодова земаљских, на благопријатне временске услове, једном речју на лагодан живот, човек је савршено заборавио на Бога који му је све то изобилно даровао. Заборав Бога као извора доброчинства, постао је основни узрок нарушене хармоније у овоземаљском поретку. Савремено човечанство данас уопште не доживљава благопријатност живота као дар од Бога, већ као нешто што долази само од себе или још парадоскалније као нешто што долази по сопственоме труду. А да заиста није тако, односно да је улога човека врло мала сведоче нам различите животне ситуације. Може ли на пример, човек земљорадник у жељи да сачува своју летину, зауставити претерано падање кише уз сву напредну технологију која данас постоји? Наравно да неможе, јер киша пада и зауставља се само онда када Творац то одлучи. Или, постане ли изузетно богат човек свестан своје немоћи и сиромаштва када га изненада посети смртоносна и неизлечива болест? Несумњиво да без обзира на сву своју материјалну моћ, он тада почиње да схвата колико је он беспомоћан у свакоме погледу.
Онога тренутка када се свет торжествено одрекао од Бога, почео је процес људскога самоуништавања. Иако је казна Божија много пута посећивала род људски због упорности у греху, она никада није имала задатак да потпуности уништи постојање људи. Главни циљ се састојао у намери да се кроз страдање човечанство исцели и врати на спасоносне путеве живљења. Људска историја сведочи нам о многобројним катастрофама које су са собом повлачиле милионске људске жртве. Њихове појаве биле су изазаване искључиво једним узроком – превеликом количином греха. Одсутство добра и живот у греху несумњиво навлачи на људе пропаст како на личном тако и на глобалном нивоу. И то што свет није престао да постоји, односно није био уништен у једној од таквих катастрофа, говори нам само о величини љубави Божије која ради неколико праведника спремна да заустави људска страдања. Старозаветна библијска прича нам сведочи да Содом и Гомор, без обзира на страшни грех у коме су живели, неби били спаљени да је у њима Бог нашао макар петорицу праведника. Тако се и свет одражао и одржава до данас искључиво присутством праведника, који су у различитим временима умилостивљавали Бога и својом праведношћу спасавали милионе других.
Човечанству данас не прети нека спољашња опасност која може да угрози његову самобитност и егзистенцију. Земљотреси, поплаве, природне катастрофе јесу само појединачне реакције на човеков негативан однос према Богу, природи и самоме себи. Иако такве појединачне појаве несумњиво вуку за собом и људске жртве ипак, реална опасност за уништењем света лежи у самоме човеку, односно у његовом грешном понашању. Лекције прошлости на жалост нису ничему научиле човека и због тога су страдања људи постала све чешћа и масовнија. Човечанство је почело да се уништава само од себе, односно да се уништава и изнутра. Дарови божији који су били предназначени да људима олакшају живот на Земљи, били су злоупотребљени у свакоме погледу. Технолошка открића која су довела до прогресивнога развоја друштва, на крају су се испоставила као велика опасност и штетност за људе. Све оно што нам данас наизглед олакшава живот, у својој суштини га много више чини комликованијим и тежим. Измисливши динамит човек је могао заиста да допринесе себи велику корист у процесу даљег освајања света. Међутим динамит је био злоупотребљен, па је однео и дан данас односи милионе људских живота. Апсолутно исти случај је и са храном. Уместо да користи храну као дар Божији, који је насуштно важан ради живљења и физичкога развоја, човек је почео да прерађује храну и тим путем створио прехрамбени отров, који га трује, доводи до болести и одводи у рану смрт. Лепо упакован прехрамбени производ, изузетно укусан због отровних састојака, данас уопште у људима не изаазива мисао колико је он штетан за здравље, Жеља за ужитком и слашћу, помрачује ум,јер човек ту не види отров, иако зна како и на који начин је добијен производ. Ту се открива сва парадоксалност савременога живота и технолошких достигнућа, јер лукавим путем доводе човека да зарад сласти трује и убија самога себе. Нећемо нимало погрешти ако кажемо да се савремени човек уподобио самоме скоту, или чак постао и гори по своме начину живота од саме животиње. Вечина људи данас свој круг активности своди искључиво на физиолошке потребе, те се непрестана жеља да се укусно поједе, попије и задовоњи потреба тела претвара у непрестану борбу којој се никада не види крај.
Хришћанство без обзира на све притиске никада није безусловно ишло у корак са равојем човечанства. Истине вере, утемељене на Јеванђелском учењу Исуса Христа неизменљиво су чуване у Цркви кроз сву историју људскога постојања. Јеванђелска начела сведочила су свету истину о човјеку, његовоме пореклу и назначењу. Хришћанство је на тај начин од свога настанка па кроз целу историју постојања, било живи образац истинскога и непогрешивога живота, то јесте живота који није био злоупотребљен и покварен грехом. Хришћанство је одиграло кључну улогу спасењу света и човека, јер је кроз Цркву сачувало изворни однос са Богом. Другим речима речено хришћанска цивилизација није дозволила да свет као дар Божији пропадне због злоупотребе слободне воље човекове. Ту мисију хришанство и данас са поносом чини, јер је таква воља Божија који жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Због тога је хришћанство врло често било на удару и под притиском различитих идеолошких праваца, јер је указивало на грех као на изопаченост и повреду истине.
Изазови савременога живота постали су застрашујући! Савремени свет данас се не само директно противи јеванђелским принципима, него чини огромне напоре да би људе одвојио од вере и Бога. Светски поредак ствара услове у којима се хришћанство предствља као апсурд или старомодна идеологија прошлости. И не само то, идеолошка борба против хришћанства присутна је у свим сегментима друштвенога живота, јер је једино Црква остала искрени пријатељ човеков који га штити од негативних утицаја савремености. Агресивни однос према човеку резултат је несхватања саме природе човека. Данашњи свет налази се под све вечим утицајем тоталитаризма, који у потпуности пренебрегава духовност као најбитнију компоненту човекове личности. Због тога се само православна религија уистину занима људима, њиховим душама, савешћу и спасењем. Само је Православље способно да човека квалитетно и успешно води кроз целокупан његов живот – породични, лични, друштвени и најважније духовни. Кроз хришћанство ми спознајемо искрену радост живљења, јер нам Црква помаже да препознамо вечне вредности и презремо јефтине и пролазне.
Свето Писмо открива нам јасну чињеницу да ,,свако дрво које не рађа сече се и у огањ баца,,. И не само дрво, него све што изгуби свој смисао, функцију и назначење подвргава се уништењу. И сам човек ако је бесплодан, односни ако не доноси прави истински род, осуђује себе на пропаст као крајњи резултат. Истина горка, тешка, али апсолутно реална коју нико не може да побије. Јер човек је по својој природи плодоносно биће, јер у души свакога од нас Бог као Творац сеје клицу и семе искрене вере. Семе које треба да израсте у горостасно дрво и донесе плодове достојне вечнога живота. На тај начин Бог очекује од нас да са једне стране не дозволимо да то семе пропадне и иструли због корова овоземаљскога греха. А с друге стране да се непрестано бринемо и трудимо око њега, како би из њега израсло дрво вечнога живота које би обогатило своје гране спасоносним плодовима искрене вере, покајања, врлина и правилног начина живљења. Међутим до чега је данас дошао савремени човек и човечанство уопште. Уништивши семе небеско, божанско, он је почео да сеје семе овоземаљско које доноси плодове трулежног и пропадљивога карактера. Семе које порађа плодове телеснога задовољства у страстима, телесним похотама и побудама које као крајњи циљ одводе у пропаст.
Човек је ван сваке сумње психофизичко биће, састављен не само од тела него и од бесмртне и вечне душе. Он предстваља целину у којој је сједињено небеско и земаљско. Али је душа много претежнија од тела о чему нам сведочи и Спаситељ - тешко ономе човјеку који читав свет задобије а души својој науди? (Мк.8,36-37) Ако је болесна душа, онда је болесна и цела личност човекова. Док тело може да буде болесно, али душа у њему може бити апсолутно здрава. Проблем савремености се састоји управо у томе што је душа као главни покретач тела потпуно занемарена. Све се чини ради тела, које може бити у потпуности здраво и задовољно само онда када душевне силе обитавају у блаженом стању јединства са Богом. Христос поучава, зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих (Мт. 6. 25-26).
Свештеник Миладин Митровић
извор: www.pravoslavie.ru
22,11.2015.
 |
| фото: www.pravoslavie.ru |
Онога тренутка када се свет торжествено одрекао од Бога, почео је процес људскога самоуништавања. Иако је казна Божија много пута посећивала род људски због упорности у греху, она никада није имала задатак да потпуности уништи постојање људи. Главни циљ се састојао у намери да се кроз страдање човечанство исцели и врати на спасоносне путеве живљења. Људска историја сведочи нам о многобројним катастрофама које су са собом повлачиле милионске људске жртве. Њихове појаве биле су изазаване искључиво једним узроком – превеликом количином греха. Одсутство добра и живот у греху несумњиво навлачи на људе пропаст како на личном тако и на глобалном нивоу. И то што свет није престао да постоји, односно није био уништен у једној од таквих катастрофа, говори нам само о величини љубави Божије која ради неколико праведника спремна да заустави људска страдања. Старозаветна библијска прича нам сведочи да Содом и Гомор, без обзира на страшни грех у коме су живели, неби били спаљени да је у њима Бог нашао макар петорицу праведника. Тако се и свет одражао и одржава до данас искључиво присутством праведника, који су у различитим временима умилостивљавали Бога и својом праведношћу спасавали милионе других.
Човечанству данас не прети нека спољашња опасност која може да угрози његову самобитност и егзистенцију. Земљотреси, поплаве, природне катастрофе јесу само појединачне реакције на човеков негативан однос према Богу, природи и самоме себи. Иако такве појединачне појаве несумњиво вуку за собом и људске жртве ипак, реална опасност за уништењем света лежи у самоме човеку, односно у његовом грешном понашању. Лекције прошлости на жалост нису ничему научиле човека и због тога су страдања људи постала све чешћа и масовнија. Човечанство је почело да се уништава само од себе, односно да се уништава и изнутра. Дарови божији који су били предназначени да људима олакшају живот на Земљи, били су злоупотребљени у свакоме погледу. Технолошка открића која су довела до прогресивнога развоја друштва, на крају су се испоставила као велика опасност и штетност за људе. Све оно што нам данас наизглед олакшава живот, у својој суштини га много више чини комликованијим и тежим. Измисливши динамит човек је могао заиста да допринесе себи велику корист у процесу даљег освајања света. Међутим динамит је био злоупотребљен, па је однео и дан данас односи милионе људских живота. Апсолутно исти случај је и са храном. Уместо да користи храну као дар Божији, који је насуштно важан ради живљења и физичкога развоја, човек је почео да прерађује храну и тим путем створио прехрамбени отров, који га трује, доводи до болести и одводи у рану смрт. Лепо упакован прехрамбени производ, изузетно укусан због отровних састојака, данас уопште у људима не изаазива мисао колико је он штетан за здравље, Жеља за ужитком и слашћу, помрачује ум,јер човек ту не види отров, иако зна како и на који начин је добијен производ. Ту се открива сва парадоксалност савременога живота и технолошких достигнућа, јер лукавим путем доводе човека да зарад сласти трује и убија самога себе. Нећемо нимало погрешти ако кажемо да се савремени човек уподобио самоме скоту, или чак постао и гори по своме начину живота од саме животиње. Вечина људи данас свој круг активности своди искључиво на физиолошке потребе, те се непрестана жеља да се укусно поједе, попије и задовоњи потреба тела претвара у непрестану борбу којој се никада не види крај.
Хришћанство без обзира на све притиске никада није безусловно ишло у корак са равојем човечанства. Истине вере, утемељене на Јеванђелском учењу Исуса Христа неизменљиво су чуване у Цркви кроз сву историју људскога постојања. Јеванђелска начела сведочила су свету истину о човјеку, његовоме пореклу и назначењу. Хришћанство је на тај начин од свога настанка па кроз целу историју постојања, било живи образац истинскога и непогрешивога живота, то јесте живота који није био злоупотребљен и покварен грехом. Хришћанство је одиграло кључну улогу спасењу света и човека, јер је кроз Цркву сачувало изворни однос са Богом. Другим речима речено хришћанска цивилизација није дозволила да свет као дар Божији пропадне због злоупотребе слободне воље човекове. Ту мисију хришанство и данас са поносом чини, јер је таква воља Божија који жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Због тога је хришћанство врло често било на удару и под притиском различитих идеолошких праваца, јер је указивало на грех као на изопаченост и повреду истине.
Изазови савременога живота постали су застрашујући! Савремени свет данас се не само директно противи јеванђелским принципима, него чини огромне напоре да би људе одвојио од вере и Бога. Светски поредак ствара услове у којима се хришћанство предствља као апсурд или старомодна идеологија прошлости. И не само то, идеолошка борба против хришћанства присутна је у свим сегментима друштвенога живота, јер је једино Црква остала искрени пријатељ човеков који га штити од негативних утицаја савремености. Агресивни однос према човеку резултат је несхватања саме природе човека. Данашњи свет налази се под све вечим утицајем тоталитаризма, који у потпуности пренебрегава духовност као најбитнију компоненту човекове личности. Због тога се само православна религија уистину занима људима, њиховим душама, савешћу и спасењем. Само је Православље способно да човека квалитетно и успешно води кроз целокупан његов живот – породични, лични, друштвени и најважније духовни. Кроз хришћанство ми спознајемо искрену радост живљења, јер нам Црква помаже да препознамо вечне вредности и презремо јефтине и пролазне.
Свето Писмо открива нам јасну чињеницу да ,,свако дрво које не рађа сече се и у огањ баца,,. И не само дрво, него све што изгуби свој смисао, функцију и назначење подвргава се уништењу. И сам човек ако је бесплодан, односни ако не доноси прави истински род, осуђује себе на пропаст као крајњи резултат. Истина горка, тешка, али апсолутно реална коју нико не може да побије. Јер човек је по својој природи плодоносно биће, јер у души свакога од нас Бог као Творац сеје клицу и семе искрене вере. Семе које треба да израсте у горостасно дрво и донесе плодове достојне вечнога живота. На тај начин Бог очекује од нас да са једне стране не дозволимо да то семе пропадне и иструли због корова овоземаљскога греха. А с друге стране да се непрестано бринемо и трудимо око њега, како би из њега израсло дрво вечнога живота које би обогатило своје гране спасоносним плодовима искрене вере, покајања, врлина и правилног начина живљења. Међутим до чега је данас дошао савремени човек и човечанство уопште. Уништивши семе небеско, божанско, он је почео да сеје семе овоземаљско које доноси плодове трулежног и пропадљивога карактера. Семе које порађа плодове телеснога задовољства у страстима, телесним похотама и побудама које као крајњи циљ одводе у пропаст.
Човек је ван сваке сумње психофизичко биће, састављен не само од тела него и од бесмртне и вечне душе. Он предстваља целину у којој је сједињено небеско и земаљско. Али је душа много претежнија од тела о чему нам сведочи и Спаситељ - тешко ономе човјеку који читав свет задобије а души својој науди? (Мк.8,36-37) Ако је болесна душа, онда је болесна и цела личност човекова. Док тело може да буде болесно, али душа у њему може бити апсолутно здрава. Проблем савремености се састоји управо у томе што је душа као главни покретач тела потпуно занемарена. Све се чини ради тела, које може бити у потпуности здраво и задовољно само онда када душевне силе обитавају у блаженом стању јединства са Богом. Христос поучава, зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих (Мт. 6. 25-26).
Свештеник Миладин Митровић
извор: www.pravoslavie.ru
22,11.2015.
Нема коментара:
Постави коментар