ВЕЛИКА СЛИКАРКА И МИСИОНАРКА

Поводом 142 године од рођења Надежде Петровић

Манастири на њеним сликама, нарочито четири верзије Грачанице потврђују њено уверење: "Сви можемо изгинути, али наше споменике морамо сачувати", рекла је сликајући у Призрену, граду цара Душана.

   

   Дан рођења  велике српске сликарке Надеже Петровић - 12. октобар, тачније 142. године од рођења ове храбре жене, врсне сликарке, покретача ликовних манифестација, оснивача ликовних удружења, и "мајке, болничарке српских ратника", ове године је обележено бројним изложбама, реситалима, написима у нашим медијима, али и на насловној страни највећег светског интернет - претраживача Гугл. И то врло интересантним "дудлом".

   Професорка сликарства која је студирала у Минхену и Паризу, (прва самостална изложба већ 1900. године) чији се поједини радови ( "Ресник", "Аутопортрет", "Нотр Дам", "Булоњска шума"), стављају у раван врхунских европских мајстора тога времена, саоснивач Кола српских сестара (заједно са Браниславом Нушићем), рођена је 12. октобра 1883. године у Чачку, у породици у којој су две сетре такође постале сликарке, једна музичар, а њен најмлађи брат Растко, писац.

   Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду, а годину дана касније започела је рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.

Сликарство Надежде Петровић уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Сачувано је око 200 Надеждиних дела. Током балканских ратова и Првог светског рата бавила се и фотографијом, као прва жена ратни фотограф.

   Године 1903, 26. августа, као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинданског устанка, оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Надежда је са Милицом Добрић крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило.
   Као добровољна болничарка учествовала је у Првом балканском рату. Са српском војском је поново 1913, и 1914. године. У Надеждином сликарском опусу, тај период називају Ратни период. Тада настају слике: "Призрен", "Две сељанке", "Девојка у народној ношњи", "Грачаница", "Косовски божури", "Скопље", "Везиров мост"...и последња слика "Ваљевска болница". Оно што није могла ни својом изузетном храброшћу и пожртвованошћу да савлада је - болест. Разарајућа епидемија пегавог тифуса, окончала је Надеждин живот у Ваљеву, на месту ратне болничарке, 3. априла 1915. године. Жена чија су дела донела на свет, снажан, оригиналан израз и изванредно богатство боја, завршила је свој живот жртвујући се за друге, у мраком, тугом, болом и страхом обојеним данима, у каљузи и међу непрегледним шаторима болесних рањеника.

   М.Р.
   ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1167, 1. новембар 2015.