Јуче нас је прича о Блудном сину призвала да се са беспућа вратимо на добар пут. Сада нас свети апостол Јован побуђује ка истом, уверавајући нас да ћемо бити слични Господу кад се буде јавио. Може ли се нешто упоредити са таквим достојанством?! Претпостављам да и ти, слушајући ово, тражиш и желиш да постигнеш тај циљ. Заиста је то добра и од свега потребнија намера! Не одлажи да се прихватиш онога чиме се то и постиже. Читај даље: И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.3,3). Има ли код тебе нешто што треба да се очисти? Наравно, наћи ће се, и то не нешто мало. Зато пожури, јер где је Господ, ништа нечисто не може да уђе. Немој се уплашити тежине посла. Јер, сам Господ ће ти бити помоћник у свему. Само ти имај усрдну жељу и обрати се Господу за потребну помоћ. Твом усрђу ће се придодати Његова благодатна сила, и све ће поћи лако и успешно. Као што нема греха који побеђује милосрђе Божије, тако нема ни било какве нечистоте душе која би се могла одупрети сили благодати. Нека са твоје стране само постоји одбојност према нечистоти, ревносно усрђе ка њеном одстрањењу и прибегавање ка Господу са вером.
Свиђају ми се људи који се не плаше да старе. То су паметни људи и ратници. Без тренинга, без липосукција, али с мислима у очима, с унуцима, с конкретним пословима у рукама. Такви се можда неће плашити ни да умру. Премда смрт долази без позива, каприциозна је и може да уплаши свакога. Али свеједно, ако човек дочекује старост без хистерије, то значи да има нешто у души.
Хиландар – У Хиландару је свечано прослављен празник Преподобног Симеона Мироточивог. Уз празник Ваведења Пресвете Богородице, Светог Саве и иконе Богородице Тројеручице, празник светог Симеона спада у четири славе (панигира) које прославља хиландарско братство.
За празник Преподобног Симеона почасни гост и началствујући на богослужењу, био је игуман светогорског манастира Дионисијата архимандрит Петар.
За десном певницом појали су протопсалт Протатског храма, старац Јаков и појци хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“. За левом певницом су били хиландарски монаси, јереј Александар Павловић и појци хора Преподобни Симеон Мироточиви.
Након свеноћног бдења и Свете Литургије, Високопреподобни архимандрит Петар је за славском трпезом изговорио веома надахнуту беседу:
ХИЛАНДАРСКА СЛАВА СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ, 2016. година ПОЗДРАВНО СЛОВО ДИОНИСИЈАТСКОГ ИГУМАНА АРХИМАНДРИТА ПЕТРА ”Преподобни Оче, ниси дао сна очима својим, нити веђама својим да задремају, све док ниси душу и тело од страсти избавио”, ”а онда си свима узвикнуо: Заволите Бога, и наћи ћете вечну милост; ништа не претпостављајте Његовој љубави”. Ове очинске речи и овај подстицај ка светости Светога Симеона чули смо данас, и оне одјекују у дубини наших срца, код свакога према мери у којој их он може примити, Високопреподобни Свети Игумане и љубљени у Христу, Оци и браћо. Свети Симеон нам упућује овај подстицај не празним речима, него својим живим примером позива нас да подражавамо његов живот. Јер је он, по заповести Господњој, заволео Бога свом душом, срцем и мишљу, и ближњега свог као себе самог. Заволео је Христа више од свих земаљских блага и добара, која лопови поткопавају и краду а рђа квари, како се наводи у Јеванђељу. Чак се царске круне гнушао, а царску част и власт за трице је сматрао, као и божански Павле, само да Христа задобије. Тако је постао добар трговац, како се лепо изразио Свети Андреј Критски, који мења земаљско за небеско, пропадљиво и привремено за непропадљиво и вечно. Смирио је себе поставши послушан до смрти, подражавајући тако Владику Христа. Као други Давид, јер је био исто владар као и он, квасио је сваку ноћ одар свој, и сузама својим натапао постељу своју. Сејао је са божанском тугом, а сада жање на небесима вечну радост. ”Јер који сеју са сузама, с радошћу ће жњети”. Царевима и народима, монасима и мирјанима, постао је пример, као Апостол Павле, промене живота, и образац за подражавање у свему, и у речима и у делима. Показавши велико трпљење, одбацио је лењост, уживања и удобности земаљског царовања, и обукао се у расу смирења ‑ ту одећу истинске философије. А Бог трпљења и утехе подарио му је небеску утеху и мир још у овом привременом животу, а сада, када су се облаци размакли, Он му је дао да лицем у лице гледа и јасно види Свету Тројицу. Свету Тројицу, која га је надахнула и побудила његов освећени пород, Светога Саву, да оснују овај Свети Манастир, као трајни печат њихових трудова и напора. Овај Манастир који је са много укуса и богонадахнутом лепотом изграђен и украшен. Манастир који проповеда славу Божију и осликава лепоту Царства небеског, који привлачи к себи не само Оце који се у њему подвизавају, него и све оне који са побожношћу долазе у њега.
Браћо и Оци, сваки човек од дана његовог зачећа, креће се и живи унутар одређеног просторног и временског оквира. Овај простор и ово време су ограничени, и могу се описати и мерити. А човек у Христу, од дана његовог Крштења, опремљен оружјем правде кроз дарове Духа Светога, које добија у Светим тајнама Крштења и Миропомазања, труди се да освети простор и време у којима се креће и живи, и насупрот оном првом, ”укида простор и време”. Свети Симеон се трудио и подвизавао, и буквално је осветио место и време у којем је живео и кретао се. Тако је постигао циљ ради кога га је Бог створио, и оправдао част коју му је Благодат указала, да буде створен по слици и подобију Божијем. Постао је више владар над страстима, него земаљски Владар. Стекао је ”ум који господари над погубним страстима”, како наводи химнограф, покорио је тело духу, и тако задобио ”слободу којом нас је Христос ослободио”. Од његовог благословеног присуства осветило се ово место, и благослов овај и Благодат преносе се до данас, и преносиће се до краја свих векова. У потрази за овом Благодаћу коју је имао Свети Симеон, дошли смо данас и ми смирени овде ‑ да је нађемо, поштовани Игумане, драги оци и браћо. Да окусимо од ове Благодати и благослова, који исијавају из празног, но светињом пуног гроба, желимо и ми данас. Гроба, који је празан као и гроб Спаситеља Христа, јер нема у њему светог тела Преподобног, али има, међутим, стално у себи силу Духа Светога, као што су имале и Свете Мошти његове. Мошти, чија је карактеристика да се одликују ретким даром миротечења. Иако је допустио Бог, из само Њему познатих разлога, да ово бесцен-благо видљиво оде од нас, међутим Благодат и благослов његов на тајанствен начин су остали међу нама. Ово је утеха за братство ове Свете Обитељи, али не само за њих него и за сваког поклоника Светог гроба Преподобног; а такође и остали предмети које је Свети поседовао и додиривао, примали су у себе Благодат и благослов; међу њима је и мозаична Икона Пресвете Богородице, коју је имао стално у својој келији и коју је ставио на груди у часу одласка свог из овог света.
Захваљујемо Богу који је узрок свега лепог и доброг, и који је удостојио нас смирене да као поклоници Благодати која је дата Светом Симеону, дођемо овде, данас када се слави свети спомен његов. Захваљујемо Светоме који нас је са много нежности и очинске снисходљивости примио у свој загрљај, превиђајући мноштво наших грехова и слабости, као и велику разлику у начину живота која постоји између нас и Њега; који је, смело нас заступајући, утешио наше душе небеском утехом. Топло захваљујемо међутим и Вама, поштовани и Свети Игумане овог Светог Општежића, због позива којим смо врло почаствовани, као и на свему што сте с братском љубављу чинили за нас. Овај Ваш чин, Поштовани Оче, ојачава већ ионако јаке везе између наших Светих Манастира. Као што је познато, наш блаженопочивши Старац Харалампије, се много година заједно са својом братијом подвизавао у хиландарској Келији Светог Николаја ”Буразери”, и имао је одличне везе са њему надређеним Манастиром Хиландаром; поштовао је веома Светог Симеона и Саву, и давао је њихова имена братији. Смирено се молим из дубине душе, да Господ заступништвом Светог Симеона, подари Вама, Геронда, много година живота и Игуманства, да Вас удостоји многих дарова, као и дара расуђивања, да бисте водили поверену Вам од Бога братију путем Христовог спасења.
Замолимо сви Светога, браћо и Оци, да се моли непрекидно Господу да стекнемо истинско и потпуно покајање, јер оно више од свега приличи нашем монашком образу. Још га замолимо да ”преостало време нашег живота, у миру и покајању проведемо ”, да не напустимо подвиг у овом Светом Месту, на које су нас Господ и Богомајка удостојили да обитавамо; него угледајући се на Његов свети живот, добру битку као и он да водимо, да бисмо учесници Небескога Царства постали у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава, и част, и поклоњење, у векове. Амин. (Текст беседе на грчком: Προσφώνησις Πανηγ Αγιου Συμεων Χιλανδαρι 14-2-2016)
Фотографије: монах Милутин Хиландарац
Из житија:
Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
Тропар (глас 3):
Просветивши се Божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима. Свој народ си упутио ка светлости Богопознања, свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
„Радуј се Симеоне Свети“, музички запис са ЦД-а „Српског византијског хора“ хороначалника Игора Зиројевића у издању Светог манастира Хиландара, 2015.: извор: www.hilandar.org
У парохијском дому храма Светог Саве одржана је трибина на тему „Православље у стваралаштву Зорице Кубуровић“. На ову тему говориле су песникиња Јања Тодоровић, Радмила Мишев, новинар и песац, др Зорица Кубуровић, док је модератор и домаћин трибине био свештеник Далибор Стојадиновић. Програм су извођењем употпунили чланови Оперског студија Народног Позоришта, а овај догађај је за вас забележио Милош Јевтић.
Бескрајна љубав Божја према људима показује се у превеликом стрпљењу, у превеликом праштању и у превеликој радости. Таква љубав може се уподобити на земљи само љубави материнској. Ко има веће стрпљење према ма ком живом створу на земљи него мајка према своме детету? Чије праштање надмаша мајчино праштање? Које очи плачу тако од радости над поправљеним грешником као очи мајке над поправљеним дететом својим? Материнску љубав на земљи, од кад земља постоји, надмашио је само Господ Исус Христос Својом љубављу према роду људском. Његово стрпљење ишло је до страшних мука на крсту; Његово праштање изливало се из срца и уста Његових чак и са самога Крста; Његова радост према покајаним била је једина радост, која је озаривала мученичку Му душу кроз цео живот на земљи. Само љубав божанска надмаша љубав материнску. Само нас Бог воли више него мајка; само Он више има стрпљења према нама него мајка; само нам Он прашта више него мајка, и само се Он радује нашој поправци више него мајка.
Милошћу Божјом и извољењем Светога Духа и ове године 26. фебруара сакупили смо се да торжествено прославимо спомен преподобнога оца нашега и учитеља Симеона Мироточивог.
Родоначалника свете лозе Немаињића, владара и државотворца од кога су се суседи плашили, искоренитеља јеретичких учења, искреног хришћанина који је у потпуности и до краја следовао своме Наставнику, нежног оца, доброг супруга, правичнога и милостивог Господара свога народа, ктитора Студенице, Хиландара и других манастира и цркава. Из Његове утробе заиста су потекле воде живота, Свети Сава и преподобни Симон монах.
Свеноћно бдење уочи празника служио је јеромонах Виталије Милошевић, уз молитвено учешће свештенства, часног монаштва и верног народа. Појао је хор на челу са господином Николом Попмихајловом.
Свету Архијерејску Литургију је служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су: архимандрит Тихон Ракићевић, настојатељ ове свете обитељи, секретар Епархије жичке архимандрит Дамјан Цветковић, Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, гости из западне Украјне свештеници московске патријаршије, јеромонах Доситеј са Свете Горе, свештенство Епархије жичке, захумско-херцеговачке и крушевачке.
Владика Јустин се у беседи осврнуо на величину личности и подвиг светог оца нашега Симеона. Описао је његово обраћање своме народу који је, по речима светога Саве, поучио да живе у страху Божијем, у љубави према Богу и ближњем, у поштовању пастира и монаха који се за њих моле.
После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, као и чин панагије по светогорском обичају.
Јереј Александар Бојовић, парох студенички
Објављено у новинама Православље бр. 1173 (стр. 18, 19) и бр. 1174 (стр. 11–13) од 1. и 15. фебруара 2016. године.
Завјештања Стефана Немање није написао Немања. То је савремено књижевно дело чији је аутор писац Миле Медић.
Долазак празника Светог Симеона Мироточивог најавио је нови, 253. број «Светигоре» – образника за веру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Овај број поред ауторских текстова, интервјуа, превода, саопштења, сабрао је и репортаже везане за јануарске празнике – Бадњи дан, Божић, Богојављење, Савиндан.
Једно је она дрвена олистала Што чудесан доноси плод На свако зрно Два дечија ока Друго је, лоза живописана Виђење благочестивих Зографа и молитвеника Којој корен Симеон А небо којем извија Христос
Александар Марић, Обручавање светлости, Књижевни клуб, Краљево, 2015.
Требиње, 4. фебруара 2016. - Прва панел-дискусија Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“, из области теологије и живота Цркве, под називом „Академска теологија: проблем одређења и њеног места у Цркви“, одржана је првог дана скупа.
Уз модерирање доцента др Марка Вилотића, своја гледишта на наведену тему разменили су епископ захумско-херцеговачки и приморски др Григорије Дурић, протопрезвитер ставрофор професор др Владан Перишић и академик професор др Владимир Премец.
АЛИЛУЈА О како бих опевао и како бих прославио и достојно похвалио Спаситеља свог. Како руке бих подигао ка небеским висинама, које речи пронашао и Њему принео. Прљав од греха и зла, страстима везан за тло, вечности чујем глас- отргни се, ти можеш то! Алилуја! Светлост Христова сја у тами греха и безнађа ко звезда водиља. Алилуја! Светлост Христова сја и свету што чека смрт и крај даје вечни сјај. Љубав је када те светлост испуни и када срце небески ритам ухвати. О Боже, немам је, научи ме волети да бих Те духом радости знао славити. Прљав од греха и зла...
Биће глад – рекао је Пророк, оплакујући Јерусалим – али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8, 11). Глад, то је стање лишености и уједно потребе за најнеопходнијом храном. Али постоји и глад која је гора и трагичнија од ове глади, а то је – кад човек који бива лишен онога што је неопходно за спасење не осећа ужас несреће, не осећа чак ни потребу за спасењем. Гладан човек обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли где нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко да погачу од проса или мекиња или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре- док је гладовао- патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има потребу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу куша хлеб духовног живота спасоносну реч; њега не може да не нађе онај ко га до краја упорно тражи. Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се – рекао је Господ.
Требиње, 5. фебруара 2016. - Трећа панел-дискусија, Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“, чија тема је из области односа теологије и друштва, под називом „Учешће Цркве у раду са затвореним лицима – могућност или обавеза“, одржана је другог дана скупа.
Модератор ове панел-дискусије био је професор др Предраг Драгутиновић, а учесници: Његово Блаженство архиепископ охридски др Јован Вранишковски, господин Милош Јанковић, представник независног органа Републике Србије који заступа и штити права лица лишених слободе и презвитер Глигорије Марковић. Непосредно пре саме дискусије, учесници у њој одржали су радионицу у Казнено-поправном заводу Требиње, представљајући лицима затвореним у овој установи своја искуства у раду са затвореницима у београдским затворима. Нарочито се интересујући за ову тематику, дискусију, која је потом уследила у Културном центру Требиње, између осталих, пратили су и поједини директори затворских установа из Републике Српске.
Лети смо, као што то обично бива, одлазили у село, код баке. Живели смо у кућици направљеној од глине и дрвета, скоро потпуно лишени свега онога што се назива цивилизацијом. Вечери смо проводили уз светлост керозинске лампе слушајући бајке. Како богат нам је тада изгледао свет пун тајни и лепоте! Као да сам живео у неком другом времену, био део друге историје, отворене за вечност. Сад времена има све мање.
ПСАЛТИР СА ДЕВЕТ БИБЛИЈСКИХ ПЕСАМА, Превео Владика Атанасије (Јевтић), Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, Братство Св. Симеона Мироточивог, Васкрс, 2000.
Страх Божији приводи почетку светог и богоугодног живота. Он је, такође, и његов верни чувар, уколико човек, следећи његовом наговору, положи почетак. Томе нас учи данашњи Апостол, подсећајући нас на страшне пресуде и казне Божије, које су се јавиле на онима који се не покоравају Његовој вољи. Не поштеди анђеле, говори, који сагрешише (2.Пт.2,4). А били су чисти и обитавали су на пресветлом месту. Но, чим су сагрешили, свргнути су у преисподњи мрак. Зар ће нас поштедети, ако пођемо против Његове воље?! Безакоње се намножило у време Ноја. Бог је на њих навео потоп и све погубио, изузев осам душа Нојеве породице. И није погледао на то што их је било много. Зар ће Он над тобом једним да се премишља да ли да те погуби или не, уколико не будеш слушао Његов глас?! Дуго је Господ попуштао Содому и Гомору. Но, они су, уместо да се уразуме, журили до самог врха злоће и због тога су, неочекивано, били поражени огњем, који је праобраз вечног огња који очекује нечастиве. Ни ти не можеш заобићи тај огањ ако пођеш истим путем. Сећајући се свега тога, седи усамљен, и то нарочито у ноћној тишини и тами, разгоревајући страх Божији и бојећи се греха, будући да ти се кроз њега прикрада пламен вечнога огња.
Један од најдрагоценијих завета који је српском народу
оставио Патријарх Павле (1914-2009) јесте да „Будемо људи“. Тај аманет тешко је
остварити „у полутами кича, скамењеног духа, себељубне опседнутости и
хедонизма, духовног и моралног посртања, губитка вредносних орјентира који у
пустињи сваког нихилизма нагризају српски народ“, каже др Славко Каравидић, у
беседи прочитаној на представљању књиге „Вујански крст Патријарха Павла“
одржаној у Чачку 19. фебруара 2016. године, наводећи као резензент, да „духовни
сурогати загађују ум и душу, а да грех поробљава ум“. Књига мр Слободана М.
Радуловића о 44. Патријарху Српске православне цркве нашла се с разлогом у
избору за промоцију Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у оквиру 17.
изложбе чачанског издаваштва, јер представља својеврсну завичајну хронику.
Световни и духовни живот Патријарха Павла аутор прати од
доласка младог теолога Гојка Стојчевића у манастир Вујан 1944. године, затим
полагања монашког завета у кабларском манастиру Благовештење, избором за
владику, па Патријарха, и упокојења 2009. године. Слободан Радуловић
истовремено описује људе и догађаје из даље и ближе прошлости који су били
савременици омиљеног Патријарха, где важно место заузима чачански крај и
архимандрити Сава Студенички (Сава Милошевић из Доње Трепче), Јован
Радосављевић, Георгије Добросављевић (Доња Трепча), Јован Никитовић (Горња
Трепча), игуман Василије Домановић (Соколићи) и многи други подвижници.
I Тиховањем благим, тројством у три прста, Са молитвом умном, што душу разлиста, Испосник постајем, скрушен испред крста, Док Савина сјајка златорезом блиста! На Атосу скривен од трулежних зала, Бдијем у тишини светогорског храма, Лакопера душа маслином процвала, И пронашла небно уточиште сама! Ослушкујем трептај хиландарских звона, Светом Гором тражим сену Симеона. По камену још су уклесане стопе, Српских великана божанскога реда, Свевидно ме око у блаженству гледа, И душа се к`њима светлонита пропе! II Када љуте бољке крвотоке сатру, И спознаја света нагризе год ткива, Пред кандилом молим за духовну ватру, Свете Горе пламти заискреност жива! Самилост призивам опчињен лепотом, Свих Светих Отаца, нимбуса и жезла, И од те красоте узвинем се потом, Ослобођен патње, јер бездном ишчезла! Одувек се враћам дичном Хиландару, Да излечим невид у хришћанском зару, И огледнем лице над пучином морском, Где се раскриљују светосавске двери, Иза којих вечност по Сави се мери, Док умивам очи молитвицом хорском!
Празник је пројава добрих дела, побожно расположење душе и исправан живот. Ако то имаш, онда увек можеш да празнујеш.
Св. Јован Златоусти
Празник не служи зато да бисмо се владали непристојно и умножавали своје грехе, него да бисмо очистили и оне које имамо.
Св. Јован Златоусти
Један је дан у седмици који се назива Господњим - јер је посвећен Господу, Који је тога дана васкрсао из мртвих и тиме најавио и потврдио свеопште васкрсење из мртвих - и то је свети дан (Изл20, 10-11) у који се немој прихватати никаквог светског посла, осим неопходног, и свима који су под тобом и са тобом омогући мир како би сте заједно прослављали Онога Који је вас стекао Својом смрћу и Који је Својим васкрсењем саваскрсао нашу природу.
Манастир Вазнесење, 21. фебруар, 2016.
Св. Григорије Палама
Ако у празничне дане треба остављати светске послове и занимања, онда се тим пре треба чувати дела који нису дозвољена ни обичним данима. За празнике телу треба дати неку олакшицу...И празник по нечему треба да се разликује од обичних дана. Нека празнује и тело, не само дух.
Св. Теофан Затворник
Празник није испразност, него празновање, то јест радосно ликовање духа због свести о великим милостима Божијим.
Св. Теофан Затворник
Сав живот Цркве - то је непрекидно служење Богу. Зато је сваки дан у Цркви - празник, јер сваки дан је богослужење и успомена на свете.
Пр. Јустин Ћелијски
Ко празнује чистим срцем, тај празнује с анђелима.
1. Свети великомученик Теодор Стратилат. Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун).
Манастир Ставроникита, Света Гора,1546.
2. Свети пророк Захарија. Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповицем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа.
3. Свети Сава II, архиепископ српски. Син краља Стефана Првовенчаног а синовац светог Саве И. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи.
„Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“ Лк. 89 (18:10-14)
Са митрополитом бориспољским и броварским Антонијем (Паканић) беседили смо о разлозима одласка у манастир, о љубави према молитви. Разговарали смо и о чврстој вољи, као и о подвижницима древних времена.
Владико, поделите са нама своје искуство: зашто сте решили да примите монашки чин?
На моје духовно васпитање утицао је женски манастир посвећен Вазнесењу Господњем, на периферији мог родног села Чумајево: тамо су за време хрушчовских гоњења превезли монахиње скоро из читавог Закарпатја. Њихов молитвени дух и дубока вера били су попут кандила у мојој души запаливши жељу да будем свештеник. (Узгред буди речено, из нашег села је потекло много свештенослужитеља). Нисам имао посебну жељу: шта по професији да будем. Сећам се тренутка када сам дефинитивно схватио да желим бити свештеник. Догодило се то за време богослужења на коме је први пут у нашем храму служио Мукачевски и Ужгородски Сава. Тада сам похађао пети разред. После сам неколико година служио као ипођакон код њега, без обзира што до Мукачева има више од 100 км. Из тог разлога сам често био одсутан на часовима. Моју маму су позивали на разговоре код директора. Међутим, она ме није укоравала јер је схватала да сам чврсто и озбиљно изабрао пут до црквеног олтара. Мајка се ноћима тихо молила да се околности уреде и све прође добро. А лик епископа Саве-строгог монаха, богослова и доброг архијереја-одиграо је одлучујућу улогу у избору школе-богословије у Тројице-Сергијевој лаври коју је и он завршио.
Разговор са јерејем Жељком Гардовићем, аутором документарног филма о аутизму - "САМИ"
Шта је аутизам? - Аутизам је развојни поремећај кога карактеришу проблеми у социјалном функцонисању - у односима са другима, способношћу да се успостави социјална интеракција, затим значајна оштећења вербалне и невербалне комуникације и појаве стереотипног понашања.
Са Владиком рашко-призренским г. Теодосијем о покушају тзв. државе Косово да буде примљена у УНЕСКО, о положају наших светиња и нашег народа на Косову и Метохији за Радио Светигору разговарала је Оливера Балабан. У овом броју Светигоре преносимо први дио тог разговора.
У центру свјетске медијске пажње налазило се доскора питање пријема Косова у УНЕСКО. Да се подсјетимо да је у листу свјетске баштине УНЕСКО прво уписан манастир Високи Дечани 2004, а након тога су уписани Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородице Љевишке. Убрзо након тога, 2006, због нестабилне безбједоносне ситуације и опасности од човјека ове четири светиње су уписане у листу свјетске баштине у опасности, у коју се споменик уписује ако му пријети опасност од природе или од човјека. Од кога то војници КФОР-а чувају српске светиње и ко је „човјек“ који представља опасност за свјетску културну баштину?
У центру Светог Теосевија за хришћанску духовност у Оксфорду 14. фебруара 2016. године одржана је промоција монографије "Хришћанско наслеђе Косова и Метохије".
On February 14, St Theosevia Centre for Christian Spirituality in Oxford hosted a promotion of a truly splendid production—monograph on The Christian Heritage of Kosovo and Metohija. Metropolitan Kallistos of Diokleia, Bishop Maxim of Western America and Prof. Olivera Popovic from Oxford University spoke about this volume.
Bishop Maxim gave a clear and helpful introduction to the book and to its purpose describing it as “a work of love”. The book itself is very beautifully prepared, and most of the articles are very moving, bearing witness to the sufferings of the Serbian people but also to their desire for peace and the finding of a way ahead which conserves the spiritual tradition of the Church and acknowledges the long history of Kosovo as the cradle of the Serbian Orthodox Church.
Metropolitan Kallistos welcomed everybody at the launching of this, as he said, “fascinating volume with many learned and informative articles but also colored illustrations of very high standard.” He recalled visits that he made to Kosovo (first in 1970 and in 2014). Although the history of Serbia from the 14th century is a history of martyrdom, the heritage has not been destroyed and he expressed his belief that the Serbian will continue to be faithful to its heritage, that the memory of Kosovo will continue to flourish. With reference to the testimony of the book, which according to him is “a definitive book on the Christian heritage of Kosovo and Metohija”, Metropolitan said that we need to remember that beauty is a quality of God and of Christian life. And there is much that is beautiful to which the book bears witness.
Metropolitan Kallistos presented the book to the Bodleian Library, the main research library of the University of Oxford and one of the oldest libraries in Europe.
Десетогодишњица од упокојења архимандрита Пајсија(Танасијевића)
Свету Литургију је служио Епископ врањски Пахомије, уз саслужење архимандрита Методија Хиландарца, архимандрита Јована (Радосављевића), јеромонаха јежевичког Германа, савиначког Партенија и суковачког Пајсија, као и свештенослужитеља и монаха Српске Цркве, након чега је служен парастос.
По завршетку парастоса је организован разговор на тему ''Сећања на архимандрита Пајсија'', где се први обратио Епископ Пахомије, а након њега учешћа су узели: архимандрит Методије Хиландарац, архимандрит Јован (Радосављевић), археограф Владан Тријић и проф. др Сунчица Денић.
Поводом десетогодишњице од упокојења архимандрита Пајсија приређена је и промоција књиге ''На божанској страни''. Издавач књиге је манастир светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском...
Молитвеном сећању је присуствовало монаштво манастира Хиландара, Гргетега, Мрзенице, Вазнесења Господњег, Јежевице, Савинца, Миљкова и Сукова, а прочитано је и писмо игумана манастира Симонопетра са Свете Горе, оца Јелисеја....
Дана 15. фебруара на празник Сретења Господњег слави се Светски дан православне омладине. Каква је улога омладине у парохији? Чиме она да се бави? И да ли треба да се бави, можда је довољно већ то што не изостаје са служби и што се моли?... И зашто многи млади људи осећају да им нешто недостаје у животу? А с друге стране, многи нецрквени људи самопрегороно, јеванђељски служе ближњем. Како их привући Цркви? О томе разговарамо с протојерем Андрејем Ткачовом.
Време и простор као примарне категорије човековог боравка у свету су поимане као историја и неухватљива садашњост; у хришћанском контексту, устројитељ такве структуре је нико други до Творац. Кључни моменат у успостављању света какав спознајемо јесте да га је Бог начинио речју својом – „Рече Бог…“ (1.Мојс 1, 1). Ово истичемо не без разлога! Кључна умна човекова способност јесте језик (или боље кажемо језици).
Првих пар листова Светог Писма нас поучава да је нико друго него човек успео да наруши рајски поредак света и то никако другачије до неискреним говором, лажју. Дакле, није акценат у кршењу забране узимања плодова са Дрвета познања, већ у човековој нескладности наспрам Бога. Прва лаж довела је до прекида до тада искрене комуникације и учинала да живот мимо Бога буде неподношљиво тежак – осуђен на смрт. Чак и прича о Вавилонској кули (1.Мојс 11, 1-9) нам говори да је човек отишао и корак даље од лажи, показујући се својом гордошћу као непријатељ Бога, а све у жељи да мимо Бога надвлада своју краткотрајност боравка на земљи. Писац ових светописамских редова нам даје занимљив моменат – људи међу собом више нису говорили једним, истим језиком од тада. Тиме је комуникација и разумевање отежана не само између Бога и човека, него и између самих људи. Остаје отворено питање – како надвладати неразумевање?
Почетком ове године Издавачко-инормативна установа „Светигора” покренула је у оквиру раније започете едиције „Српска културна и духовна баштина” коло „Свети Немањићи”. У овом колу биће објављено осам књига.
Како истиче протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор „Светигоре”, едиција „Српска културна и духовна баштина” започета је прије неколико година, са циљем да се 2013. године прослави јубилеј 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог. Односно, наглашава протојереј-ставрофор Никчевић, да „укажемо на ‘почетак почетка‘ наших духовник, културних и националних стремљења”
