I
Тиховањем благим, тројством у три прста,
Са молитвом умном, што душу разлиста,
Испосник постајем, скрушен испред крста,
Док Савина сјајка златорезом блиста!
На Атосу скривен од трулежних зала,
Бдијем у тишини светогорског храма,
Лакопера душа маслином процвала,
И пронашла небно уточиште сама!
Ослушкујем трептај хиландарских звона,
Светом Гором тражим сену Симеона.
По камену још су уклесане стопе,
Српских великана божанскога реда,
Свевидно ме око у блаженству гледа,
И душа се к`њима светлонита пропе!
II
Када љуте бољке крвотоке сатру,
И спознаја света нагризе год ткива,
Пред кандилом молим за духовну ватру,
Свете Горе пламти заискреност жива!
Самилост призивам опчињен лепотом,
Свих Светих Отаца, нимбуса и жезла,
И од те красоте узвинем се потом,
Ослобођен патње, јер бездном ишчезла!
Одувек се враћам дичном Хиландару,
Да излечим невид у хришћанском зару,
И огледнем лице над пучином морском,
Где се раскриљују светосавске двери,
Иза којих вечност по Сави се мери,
Док умивам очи молитвицом хорском!
Саша Мићковић
извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs
 |
| Манастир Хиландар, Ваведење, 2014. фото: Доситеј Хиландарац |
Хвала!
ОдговориИзбриши