Интервју са библиотекаром манастира св. Катарине на Синају, архимандритом Јустином Синаитским, о историји и мисији манастира, о «Лествици» св. Јована Лествичника, о страху од смрти.
Свештеник Антониј Борисов: Оче, хвала Вам што сте одвојили време за овај интервју. Волео бих да почнем са питањем везаним за Ваше предавање. Започели сте Вашу студију са неким идејама о «Лествици» св. Јована Лествичника, игумана Синаитског манастира. Ова књига већ вековима помаже многим хришћанима. Како исправно разумети ову књигу? И можете ли нам рећи нешто о посебној традицији проучавања «Лествице» у Вашем манастиру?
Архимандрит Јустин Синаитски: Св. Јован је дошао на Синај када је имао 16 година. Са 19 година примио је монашки постриг на врху планине. Када му се упокојио духовни отац, повукао се у пећину, у којој се подвизавао сам, а ми до данас знамо где се она налази. У таквом подвигу живео је 40 година. Постао је игуман Синаитског манастира када је већ био у годинама. Дакле, ради се о некоме ко је цео свој живот провео на Синају.
Постоје многе књиге, које су написане на Синају и које су биле инспирација хришћанима кроз векове, а најважнија од њих јесте «Лествица.» Ова књига настала је у важном моменту; настала је у веку када је Синај, нашавши се ван Византиског царства, постао део исламског света. Све мудрости пустињских отаца, који су живели до тог времена, сажете су у њој.
Св. Јован у једном делу своје књиге пише: «Био сам приморан да ово овако представим, иако нисам желео.» Ове речи указују на то да је «Лествица» настала сарадњом са другима, чије је мишљење превагнуло над његовим.
Генијалност овог дела је што је настало из практичног искуства и практичних запажања. Дакле, иако је књига била написана за монахе који су живели у монашким заједницама, – и ја бих рекао да она наставља да буде водич монасима у манастирима - ову књигу до данашњих дана читају и цене и хришћани у браку, они који имају породице. «Лествицу» читају у сваком православном манастиру, током светог поста, у припреми за Страсну седмицу, а често је животописана и на зидовима трпезарије.
Људска природа се никада не мења. Технологија се брзо мења, али људска природа не. Дакле, савете које је св. Јован дао у 6. и 7. веку о смирењу, о миру са другима, о љубави према Богу – све оно што је важило у 6. веку, важи и данас.
Свештеник Антониј Борисов: Манастир Синај је један од најпознатијих манастира у православном свету. Каква је данашња ситуација у Вашем манастиру? Колико у манастиру имате монаха и које су националности?
-Манастир св. Катарине јесте најстарији манастир на свету. Хришћанско и монашко присуство у овом манастиру датира још од краја 3. и почетка 4. века, а за 1.700 година његовог постојања, никада није био рушен или ненасељен.
То је био сиромашни манастир. Велики манастири у Цариграду били су царске задужбине са предивним ризницама и бројним монасима, који су достизали висок степен светости. А Синај је увек био далеко. У поређењу са другим местима ходочашћа, до њега је било веома тешко стићи. У 18. и 19. веку, од Суеске најближе луке до манастира путовало се камилама 10 дана. Дакле, стићи до Синаја био је велики подвиг. За особу која је ходочастила тамо мислило се да поседује велику ревност, да има средстава, времена и стрпљења када се усудила да крене на тако тежак пут. Касније, аутомобили су омогућили да се до манастира стиже за један, два дана. А онда су крајем 60-их, почетком 70-их година саграђени аутопутеви. Схватате ли да су све ове промене од недавно? Пут до Синаја постао је лак пре 40 година. Дакле, ако би данас кренули на Синај, видели би аутопутеве, продавнице, хотеле, ресторане који су саграђени због посетилаца – тако је од недавно.
Некада је било тешко доћи до хране и воде. Живело се у изолацији, у великој тишини, и монаси су духовно напредовали. Данас није проблем обезбедити храну и воду, али је постао изазов сачувати древну традиционалну баштину, духовно наслеђе, када се толико тога око манастира променило.
Манастирско братство чине 23 монаха. То је мала монашка заједница у поређењу са великим маанстирима у Атини, у поређењу са великим манастирима, овде, у Русији. Али, манастир св. Катарине је одувек био најмањи манастир, на крају света. Двадесет три монаха није много, али пре 40 година било их је само седморица. Чувени грчки писац Казанцакис посетио је Синај. И тада је изјавио: «Ови старци ће умрети и нестаће тада и древна баштина, која је овде постојала вековима.» Али, ми сада имамо више монаха него тада.
Постоји правило да монах мора бити грчког порекла, да би ступио у наш манастир, јер у 4. веку само су Грци могли да бораве у манастиру, и монасима је стало да очувају ту традицију. Али, иако је у манастиру кроз историју било највише Грка, живели су у њему и монаси других националности. Изузетак од тог правила постоји и данас, јер у манастиру живи један монах из Енглеске и ја.
Манастир је место ходочашћа за хришћане из целог света; мислим да имамо посебну везу са Русијом. Имамо изванредну колекцију рукописа на старословенском, глагољици; ови рукописи сведоче да су ходочасници, хришћани из Русије, вековима долазили на ово место. Имамо сребрни кивот са моштима св. Катарине, који је манастиру даривала Софија, сестра Петра Великог. Имамо велики свећњак који је манастиру даривала царица Јелисавета. Чувамо многе дарове руских владара, руских архијереја, руских ходочасника.
Данас, манастир највише посећују Руси, јер постоји директан лет из Москве до Шарм-ел-Шеика, а Руси тамо одлазе на одмор. Током зиме дневно имамо око 300 до 400, понекад 500 руских ходочасника. Манастир је објавио многе публикације на руском, а и Бедуини из ове области уче руски, како би своје производе могли да продају посетиоцима. Многи долазе не знајући ништа о нашем манастиру, сазнају да су руски приложници даривали манастир, постају одушевљени што је манастир део њихове културне баштине. И видимо преображај у њима – неки, који су у манастир дошли као туристи, одлазе као ходочасници.
Какав је режим, распоред богослужења у Синајском манастиру? Како монаси Вашег манастира живе из дана у дан?
-Речено је у Псалмима: «Седам пута на дан хвалим Те» и због тога у манастиру канонски служимо седам служби и Свету Литургију. На Синају служимо заједно. У 4 сата ујутро имамо Полуноћницу, Јутарње и Божанствену Литургију, која радним данима завршава око 7:30, а празницима и недељом око 8:30 или 9:00. Када кренемо у цркву ујутро у 4 часа, звезде су још увек на небу, а на крају литругије сунце је већ одавно изгрејало. Тако ми, током службе, доживљавамо прелазак из таме у светлост. У подне читамо Час трећи и Час шести, а у 4 поподне Час девети, Вечерње и Повечерје. Дакле, у овом временском термину обављамо пуно канонско правило.
Манастир је за посетиоце отворен од 9 до 12 часова и свако ко дође може да посети цркву, може да посети музеј, да види место Несагориве купине. У зимском периода понекад хиљаду људи дневно дође да види цркву и буде велика гужва. Лето је, поређења ради, мирно. После подневне службе имамо један оброк где сви обедујемо заједно; читамо Житија светих и списе св. Отаца. Подне је време за одмор, када исчекујемо вечерње службе. Онда опет свако обавља своје послушање и онда поново мир током вечери и ноћи, и припреме за јутарње службе. Тако се смењује индивидуална молитва са заједничком као и време рада са временом одмора.
Ваш манастир се данас налази на територији са веома тешком политичком ситуацијом, окружен је муслиманима. Како монаси живе у оваквом окружењу? Да ли сукоби имају утицај на манастир?
До 7. века цело полуострво било је хришћанско, постојао је Епископ синајски, који је био потписник на неким ранијим црквеним саборима. Доласком ислама, хришћани су или одлазили из ових крајева или примали исламску веру. Дакле, био је то крај хришћанског присуства на Синају у периоду 7. и 8. века, изузев за манастир, као и цркве и капле, које су биле у вези са манастиром.
Од 7. века, доласком ислама, манастир је постао центар за монахе, који су у њему живели и за ходочаснике, али он више није био центар великог броја хришћана који су некада живели на том подручју. Бедуини, који раде за манастир и који живе у близини манастира, потичу још од Бедуина-ратника из 6. века, који су градили манастир, тако да су они повезани са нашим манастиром још од тог времена. Антрополози кажу да су они најстарија, посебна етничка група на Блиском истоку, као Самарићани, тако да имају своју сопствену историју. Називају их «планинским народом», што је у вези са планином Синај.
У давним временима, било је само неколико монаха који су живели у манастиру и неколико Бедуина у области, и они су много помагали једни другима. Бедуини су помагали манасима у њиховим бројним обавезама при манастиру, а монаси су пекли хлеб и давали Бедуинима у замену. То је била изузетна симбиоза, и она је и данас посебно значајна, када монаси хришћани говоре грчким, а Бедуини муслимани говоре арапским језиком. Међусобно се разликујемо по култури, религији и језику - свим оним стварима које би могле бити узрок сукоба. Али, уместо сукоба, међу нама влада мир и подршка. Архиепископ је изјавио да је један од највећих проблема, са којим се суочава читав свет, напетост која влада између муслимана и хришћана. На Синају живе ватрени хришћани и ревносни муслимани, који су ипак пронашли начин да живе у хармонији и поштовању. Мир је могућ, и он постаја наша нада за свет у целини.
У Вашој студији говорите о снажној вези између молитве и смрти. Али поставља се питање: Ако се човек толико плаши смрти да заборавља на своје спасење, а страх постаје као зид, који заклања рај од човека, како савременом хришћанину објаснити да тај страх ипак може да послужи спасењу?
-У «Лествици» св. Јована постоји шеста лествица која говори «О сећању на смрт» и он каже нешто што је мене збуњивало: «Христос се плаши смрти, али не дрхти од смрти,» показујући овим Његову двојну природу. Много пута св. Јован каже нешто, али он то не проширује, не објашњава. Он је писао за људе који су живели у блиском контакту једни са другима, који су делили исте погледе на живот. Зато су могли да га разумеју. Али зато, многе од ових ствари су за нас збуњујуће и требало би их објаснити. Тако сам ја почео да читам списе других Отаца, како бих разумео «Лествицу» јасније, јер како можемо рећи да се Христос плашио смрти?
Св. Максим је ово тако лепо објаснио. Он је напоменуо да је Христос имао савршену Божанску природу, али је такође имао и савршену човекову природу. Он се плашио смрти као човек, Он је преживео у себи сва искушења, све сукобе и страхове које ми преживљавамо као људи , али без греха. Али победом над њима, Он нам је пружио наду и утеху. Дакле, страх од смрти , који је наследни део наше људске природе, не треба да постоји, јер Христос је победио смрт. Смрт хришћанинова је време сна; то је прелазак из света искушења и невоља у наду вечнога живота. Дакле, то је прелазак у живот.
Кроз историју хришћанске цркве показало се да су понекад теолошке дискусије бивале разлог сукоба. Савремени теолози се некада не осећају одговорним за књиге које пишу, за своје теолошке ставове. Како да савремени теолози схвате да су одговорни за оно што кажу? И да ли неке данашње теолошке идеје и ставови узрокују социјалне и политичке сукобе?
-Познајем Запад као неко ко је тамо одрастао. Данас на Западу можете срести академике који веома добро познају Стари и Нови завет. Они могу да говоре о текстовима из Библије са великим ауторитетом, али, немају вере у себи. Понекад чак презиру верујуће људе, иако су веома вешти у говору и анализирању. Ово је подела коју је Православна црква избегла. Био сам заиста импресиониран на отварању конференције, када је Његова Светост Патријарх Кирил говорио о овом проблему, када је изјавио да теолози који пишу монографије о историји, анализирају и износе запажања о светим Оцима, о ранохришћанским текстовима, о Светом Писму, морају да имају одговорност, да живе хришћанским животом, да не скрену са пута као они на Западу. Теолози би требало да буду они који и сами одржавају живот молитве и посвећености.
Свети Оци често говоре да сваки хришћанин, био он теолог или не, мора да иде «царским путем.» Али понекад ми хоћемо да будемо либерални, а понекад конзервативни. Који је главни проблем модерне теологије, модерних теолога, како да остану на том «царском путу»? Како да са њега не скренемо ни левно ни десно.
-Теологија има веома важно место. Тако да не би требало да омаловажавамо ово академско поље. Теолог је онај који се моли, који познаје Бога, а изнад свега онај који је доживео Бога. Ми никада не треба да размишљамо о овоме као о чисто академском искуству, већ треба да се сетимо наслеђа које су нам оставили Оци и наших потреба, не да се само упознајемо са тим наслеђем у академском смислу, већ да будемо отеловљење тог учења. Мислим да је то посебно важно у нашем времену.
Једном је у наш манастир дошао један посетилац и рекао : «Свако може да чита књиге; ја сам дошао да видим живи пример.» Те речи су нам биле подсетник да морамо да живимо оно што Црква учи.
Није то само догматика која привлачи људе хришћанству. То су измењени животи, то су светлосни примери хришћанске побожности, који представљају Христа у свету. То је нешто што никада не смемо заборавити у нашој посвећености као хришћани; морамо да будемо упознати не само са учењем, већ морамо да будемо светао пример посвећености, да живимо по том учењу.
Последње питање: многи данашњи теолози и научници говоре о кризи у свету. Многи од њих говоре о религијској кризи. Ова криза је веома јака и део је секуларног друштва. Шта у оваквим условима Православна црква може да понуди друштву које не зна за Бога, и које понекад мисли да му Бог уопште није потребан?
-Обележја нашег времена јесу секуларизам, конзумеризам и тежња ка личном стицању и уживањима, без осврта на друге људе. Ово је доба информационе технологије која омогућава да се лако повежемо се са људима широм света. Али уместо да се искористи на добро, интернет је једно изоловано искуство и ми се још више удаљавамо од људи, не само од оних који су далеко, већ и од оних у нашој близини.
Многи људи не осећају непријатељство према Цркви, али они доживљавају Цркву као нешто што им није потребно. Међутим, у човеку постоји урођено сећање на Бога, чежња за Богом - то је део његове природе. Можемо ми да нађемо замену и задовољство на многе друге начине, али не можемо да пронађемо тај бескрајни мир и истинску радост, док не спознамо Бога, јер једино Бог даје мир, који превазилази сва разумевања.
За Цркву је то искушење, да себе прилагођава свету и да тиме угрожава своје сопствено наслеђе. Наравно да треба да комуницирамо са светом, да допремо до света, али свет очекује од Цркве да задржи своју интегритет и своје сведочење. Због свега тога свет се враћа Цркви. Ово даје одговор на све изазове савременог света; Црква не треба да се мења, Црква треба да сведочи оно што је сведочила вековима, пружајући човеку наду, утеху и радост.
Оче, хвала Вам много за овај интервју. Ваше идеје су заиста велике и за нас веома битне. Хвала Вам.
-Хвала и Вама.
Свештеник Антониј Борисов
Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
8. октобар 2012 год.
извор: www.bogoslov.ru
manastir-lepavina.org
Свештеник Антониј Борисов: Оче, хвала Вам што сте одвојили време за овај интервју. Волео бих да почнем са питањем везаним за Ваше предавање. Започели сте Вашу студију са неким идејама о «Лествици» св. Јована Лествичника, игумана Синаитског манастира. Ова књига већ вековима помаже многим хришћанима. Како исправно разумети ову књигу? И можете ли нам рећи нешто о посебној традицији проучавања «Лествице» у Вашем манастиру?
Архимандрит Јустин Синаитски: Св. Јован је дошао на Синај када је имао 16 година. Са 19 година примио је монашки постриг на врху планине. Када му се упокојио духовни отац, повукао се у пећину, у којој се подвизавао сам, а ми до данас знамо где се она налази. У таквом подвигу живео је 40 година. Постао је игуман Синаитског манастира када је већ био у годинама. Дакле, ради се о некоме ко је цео свој живот провео на Синају.
Постоје многе књиге, које су написане на Синају и које су биле инспирација хришћанима кроз векове, а најважнија од њих јесте «Лествица.» Ова књига настала је у важном моменту; настала је у веку када је Синај, нашавши се ван Византиског царства, постао део исламског света. Све мудрости пустињских отаца, који су живели до тог времена, сажете су у њој.
Св. Јован у једном делу своје књиге пише: «Био сам приморан да ово овако представим, иако нисам желео.» Ове речи указују на то да је «Лествица» настала сарадњом са другима, чије је мишљење превагнуло над његовим.
Генијалност овог дела је што је настало из практичног искуства и практичних запажања. Дакле, иако је књига била написана за монахе који су живели у монашким заједницама, – и ја бих рекао да она наставља да буде водич монасима у манастирима - ову књигу до данашњих дана читају и цене и хришћани у браку, они који имају породице. «Лествицу» читају у сваком православном манастиру, током светог поста, у припреми за Страсну седмицу, а често је животописана и на зидовима трпезарије.
Људска природа се никада не мења. Технологија се брзо мења, али људска природа не. Дакле, савете које је св. Јован дао у 6. и 7. веку о смирењу, о миру са другима, о љубави према Богу – све оно што је важило у 6. веку, важи и данас.
-Манастир св. Катарине јесте најстарији манастир на свету. Хришћанско и монашко присуство у овом манастиру датира још од краја 3. и почетка 4. века, а за 1.700 година његовог постојања, никада није био рушен или ненасељен.
То је био сиромашни манастир. Велики манастири у Цариграду били су царске задужбине са предивним ризницама и бројним монасима, који су достизали висок степен светости. А Синај је увек био далеко. У поређењу са другим местима ходочашћа, до њега је било веома тешко стићи. У 18. и 19. веку, од Суеске најближе луке до манастира путовало се камилама 10 дана. Дакле, стићи до Синаја био је велики подвиг. За особу која је ходочастила тамо мислило се да поседује велику ревност, да има средстава, времена и стрпљења када се усудила да крене на тако тежак пут. Касније, аутомобили су омогућили да се до манастира стиже за један, два дана. А онда су крајем 60-их, почетком 70-их година саграђени аутопутеви. Схватате ли да су све ове промене од недавно? Пут до Синаја постао је лак пре 40 година. Дакле, ако би данас кренули на Синај, видели би аутопутеве, продавнице, хотеле, ресторане који су саграђени због посетилаца – тако је од недавно.
Некада је било тешко доћи до хране и воде. Живело се у изолацији, у великој тишини, и монаси су духовно напредовали. Данас није проблем обезбедити храну и воду, али је постао изазов сачувати древну традиционалну баштину, духовно наслеђе, када се толико тога око манастира променило.
Манастирско братство чине 23 монаха. То је мала монашка заједница у поређењу са великим маанстирима у Атини, у поређењу са великим манастирима, овде, у Русији. Али, манастир св. Катарине је одувек био најмањи манастир, на крају света. Двадесет три монаха није много, али пре 40 година било их је само седморица. Чувени грчки писац Казанцакис посетио је Синај. И тада је изјавио: «Ови старци ће умрети и нестаће тада и древна баштина, која је овде постојала вековима.» Али, ми сада имамо више монаха него тада.
Постоји правило да монах мора бити грчког порекла, да би ступио у наш манастир, јер у 4. веку само су Грци могли да бораве у манастиру, и монасима је стало да очувају ту традицију. Али, иако је у манастиру кроз историју било највише Грка, живели су у њему и монаси других националности. Изузетак од тог правила постоји и данас, јер у манастиру живи један монах из Енглеске и ја.
Манастир је место ходочашћа за хришћане из целог света; мислим да имамо посебну везу са Русијом. Имамо изванредну колекцију рукописа на старословенском, глагољици; ови рукописи сведоче да су ходочасници, хришћани из Русије, вековима долазили на ово место. Имамо сребрни кивот са моштима св. Катарине, који је манастиру даривала Софија, сестра Петра Великог. Имамо велики свећњак који је манастиру даривала царица Јелисавета. Чувамо многе дарове руских владара, руских архијереја, руских ходочасника.
Данас, манастир највише посећују Руси, јер постоји директан лет из Москве до Шарм-ел-Шеика, а Руси тамо одлазе на одмор. Током зиме дневно имамо око 300 до 400, понекад 500 руских ходочасника. Манастир је објавио многе публикације на руском, а и Бедуини из ове области уче руски, како би своје производе могли да продају посетиоцима. Многи долазе не знајући ништа о нашем манастиру, сазнају да су руски приложници даривали манастир, постају одушевљени што је манастир део њихове културне баштине. И видимо преображај у њима – неки, који су у манастир дошли као туристи, одлазе као ходочасници.
Какав је режим, распоред богослужења у Синајском манастиру? Како монаси Вашег манастира живе из дана у дан?
-Речено је у Псалмима: «Седам пута на дан хвалим Те» и због тога у манастиру канонски служимо седам служби и Свету Литургију. На Синају служимо заједно. У 4 сата ујутро имамо Полуноћницу, Јутарње и Божанствену Литургију, која радним данима завршава око 7:30, а празницима и недељом око 8:30 или 9:00. Када кренемо у цркву ујутро у 4 часа, звезде су још увек на небу, а на крају литругије сунце је већ одавно изгрејало. Тако ми, током службе, доживљавамо прелазак из таме у светлост. У подне читамо Час трећи и Час шести, а у 4 поподне Час девети, Вечерње и Повечерје. Дакле, у овом временском термину обављамо пуно канонско правило.
Манастир је за посетиоце отворен од 9 до 12 часова и свако ко дође може да посети цркву, може да посети музеј, да види место Несагориве купине. У зимском периода понекад хиљаду људи дневно дође да види цркву и буде велика гужва. Лето је, поређења ради, мирно. После подневне службе имамо један оброк где сви обедујемо заједно; читамо Житија светих и списе св. Отаца. Подне је време за одмор, када исчекујемо вечерње службе. Онда опет свако обавља своје послушање и онда поново мир током вечери и ноћи, и припреме за јутарње службе. Тако се смењује индивидуална молитва са заједничком као и време рада са временом одмора.
Ваш манастир се данас налази на територији са веома тешком политичком ситуацијом, окружен је муслиманима. Како монаси живе у оваквом окружењу? Да ли сукоби имају утицај на манастир?
До 7. века цело полуострво било је хришћанско, постојао је Епископ синајски, који је био потписник на неким ранијим црквеним саборима. Доласком ислама, хришћани су или одлазили из ових крајева или примали исламску веру. Дакле, био је то крај хришћанског присуства на Синају у периоду 7. и 8. века, изузев за манастир, као и цркве и капле, које су биле у вези са манастиром.
Од 7. века, доласком ислама, манастир је постао центар за монахе, који су у њему живели и за ходочаснике, али он више није био центар великог броја хришћана који су некада живели на том подручју. Бедуини, који раде за манастир и који живе у близини манастира, потичу још од Бедуина-ратника из 6. века, који су градили манастир, тако да су они повезани са нашим манастиром још од тог времена. Антрополози кажу да су они најстарија, посебна етничка група на Блиском истоку, као Самарићани, тако да имају своју сопствену историју. Називају их «планинским народом», што је у вези са планином Синај.
У давним временима, било је само неколико монаха који су живели у манастиру и неколико Бедуина у области, и они су много помагали једни другима. Бедуини су помагали манасима у њиховим бројним обавезама при манастиру, а монаси су пекли хлеб и давали Бедуинима у замену. То је била изузетна симбиоза, и она је и данас посебно значајна, када монаси хришћани говоре грчким, а Бедуини муслимани говоре арапским језиком. Међусобно се разликујемо по култури, религији и језику - свим оним стварима које би могле бити узрок сукоба. Али, уместо сукоба, међу нама влада мир и подршка. Архиепископ је изјавио да је један од највећих проблема, са којим се суочава читав свет, напетост која влада између муслимана и хришћана. На Синају живе ватрени хришћани и ревносни муслимани, који су ипак пронашли начин да живе у хармонији и поштовању. Мир је могућ, и он постаја наша нада за свет у целини.
У Вашој студији говорите о снажној вези између молитве и смрти. Али поставља се питање: Ако се човек толико плаши смрти да заборавља на своје спасење, а страх постаје као зид, који заклања рај од човека, како савременом хришћанину објаснити да тај страх ипак може да послужи спасењу?
-У «Лествици» св. Јована постоји шеста лествица која говори «О сећању на смрт» и он каже нешто што је мене збуњивало: «Христос се плаши смрти, али не дрхти од смрти,» показујући овим Његову двојну природу. Много пута св. Јован каже нешто, али он то не проширује, не објашњава. Он је писао за људе који су живели у блиском контакту једни са другима, који су делили исте погледе на живот. Зато су могли да га разумеју. Али зато, многе од ових ствари су за нас збуњујуће и требало би их објаснити. Тако сам ја почео да читам списе других Отаца, како бих разумео «Лествицу» јасније, јер како можемо рећи да се Христос плашио смрти?
Св. Максим је ово тако лепо објаснио. Он је напоменуо да је Христос имао савршену Божанску природу, али је такође имао и савршену човекову природу. Он се плашио смрти као човек, Он је преживео у себи сва искушења, све сукобе и страхове које ми преживљавамо као људи , али без греха. Али победом над њима, Он нам је пружио наду и утеху. Дакле, страх од смрти , који је наследни део наше људске природе, не треба да постоји, јер Христос је победио смрт. Смрт хришћанинова је време сна; то је прелазак из света искушења и невоља у наду вечнога живота. Дакле, то је прелазак у живот.
Кроз историју хришћанске цркве показало се да су понекад теолошке дискусије бивале разлог сукоба. Савремени теолози се некада не осећају одговорним за књиге које пишу, за своје теолошке ставове. Како да савремени теолози схвате да су одговорни за оно што кажу? И да ли неке данашње теолошке идеје и ставови узрокују социјалне и политичке сукобе?
-Познајем Запад као неко ко је тамо одрастао. Данас на Западу можете срести академике који веома добро познају Стари и Нови завет. Они могу да говоре о текстовима из Библије са великим ауторитетом, али, немају вере у себи. Понекад чак презиру верујуће људе, иако су веома вешти у говору и анализирању. Ово је подела коју је Православна црква избегла. Био сам заиста импресиониран на отварању конференције, када је Његова Светост Патријарх Кирил говорио о овом проблему, када је изјавио да теолози који пишу монографије о историји, анализирају и износе запажања о светим Оцима, о ранохришћанским текстовима, о Светом Писму, морају да имају одговорност, да живе хришћанским животом, да не скрену са пута као они на Западу. Теолози би требало да буду они који и сами одржавају живот молитве и посвећености.
Свети Оци често говоре да сваки хришћанин, био он теолог или не, мора да иде «царским путем.» Али понекад ми хоћемо да будемо либерални, а понекад конзервативни. Који је главни проблем модерне теологије, модерних теолога, како да остану на том «царском путу»? Како да са њега не скренемо ни левно ни десно.
-Теологија има веома важно место. Тако да не би требало да омаловажавамо ово академско поље. Теолог је онај који се моли, који познаје Бога, а изнад свега онај који је доживео Бога. Ми никада не треба да размишљамо о овоме као о чисто академском искуству, већ треба да се сетимо наслеђа које су нам оставили Оци и наших потреба, не да се само упознајемо са тим наслеђем у академском смислу, већ да будемо отеловљење тог учења. Мислим да је то посебно важно у нашем времену.
Једном је у наш манастир дошао један посетилац и рекао : «Свако може да чита књиге; ја сам дошао да видим живи пример.» Те речи су нам биле подсетник да морамо да живимо оно што Црква учи.
Није то само догматика која привлачи људе хришћанству. То су измењени животи, то су светлосни примери хришћанске побожности, који представљају Христа у свету. То је нешто што никада не смемо заборавити у нашој посвећености као хришћани; морамо да будемо упознати не само са учењем, већ морамо да будемо светао пример посвећености, да живимо по том учењу.
Последње питање: многи данашњи теолози и научници говоре о кризи у свету. Многи од њих говоре о религијској кризи. Ова криза је веома јака и део је секуларног друштва. Шта у оваквим условима Православна црква може да понуди друштву које не зна за Бога, и које понекад мисли да му Бог уопште није потребан?
-Обележја нашег времена јесу секуларизам, конзумеризам и тежња ка личном стицању и уживањима, без осврта на друге људе. Ово је доба информационе технологије која омогућава да се лако повежемо се са људима широм света. Али уместо да се искористи на добро, интернет је једно изоловано искуство и ми се још више удаљавамо од људи, не само од оних који су далеко, већ и од оних у нашој близини.
Многи људи не осећају непријатељство према Цркви, али они доживљавају Цркву као нешто што им није потребно. Међутим, у човеку постоји урођено сећање на Бога, чежња за Богом - то је део његове природе. Можемо ми да нађемо замену и задовољство на многе друге начине, али не можемо да пронађемо тај бескрајни мир и истинску радост, док не спознамо Бога, јер једино Бог даје мир, који превазилази сва разумевања.
За Цркву је то искушење, да себе прилагођава свету и да тиме угрожава своје сопствено наслеђе. Наравно да треба да комуницирамо са светом, да допремо до света, али свет очекује од Цркве да задржи своју интегритет и своје сведочење. Због свега тога свет се враћа Цркви. Ово даје одговор на све изазове савременог света; Црква не треба да се мења, Црква треба да сведочи оно што је сведочила вековима, пружајући човеку наду, утеху и радост.
Оче, хвала Вам много за овај интервју. Ваше идеје су заиста велике и за нас веома битне. Хвала Вам.
-Хвала и Вама.
Свештеник Антониј Борисов
Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
8. октобар 2012 год.
извор: www.bogoslov.ru
manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар