ПРОМИШЉАЊЕ ПОСТА

  Почео је Божићни пост. Ако неко жели да мало озбиљније промисли зашто и како пости или не пости, може да му помогне један жив прошлогодишњи текст:
   "Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд). Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању.    Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке. На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела које себи могу да приуште.
    Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.
   Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.
   Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васкрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима. Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?
Поврх тога, нарочито је важно истаћи да је у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу. Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нису нужно знамење побожности, већ такође могу бити и разлог за осуду (довољно је подсетити се Христових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47)" - "Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени."

   извор: ђакон Ненад Илић

Божићни пост - у сусрет Богомладенцу

Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави.

 (Прва песма Божићног канона)
                                 
   Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ
   Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти.Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе,духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде.Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли  да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
   Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељуПраотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј  нас.На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.

   Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа

   Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира)
   Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија - јер ону коју  превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)

   Бранислав Илић, теолог
   објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар 2016. године
   извор: www.spc.rs

"Святый Боже"

Киевский камерный хор "Кредо", Г. Свиридов "Святый Боже"

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.
   
Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
   Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
   Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.
   Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
   Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
   Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.
   Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
   Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.
   Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
   Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Ива Бендеља
   27.11.2017.
   извор: www.pravoslavie.ru

Хор сестер Свято Елисаветинского Монастыря, Как по Божией горе

Божићни пост

   Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
                                                                 
   Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.
   Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
   Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

   Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.
   Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".
   Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".
   Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".

   Свети Фотије патријарх Цариградски каже:

"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
   Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

   извор: www.spc.rs

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 25. по Духовдану, 26.11.2017.

Свети Јован Златоуст, О погубности гатања

И да зна сва­ки од вас др­жа­ти са­суд свој у све­то­сти и у ча­сти, а не у стра­сти по­хот­ној, као и не­зна­бо­шци ко­ји не по­зна­ју Бо­га (1. Сол 4, 4–5).

   Ово сло­во на­ме­ње­но је, пре свих, они­ма ко­ји су па­ли у пре­ве­ли­ки не­мар. А ако су та­кве оп­ту­жбе упу­ћи­ва­не Ју­де­ји­ма, ка­кав би­смо опро­штај и ка­кво оправ­да­ње мо­гли да оче­ку­је­мо ми ко­ји, на­кон то­ли­ке бла­го­да­ти ко­ју при­ми­смо, за­вр­ша­ва­мо у ис­тој ду­хов­ној бе­ди као и они?
                                                      
   Мно­ги и да­нас стра­да­ју од ове бо­ле­сти и ра­за­ра­ју сво­је жи­во­те. Они ко­ји се ода­до­ше ба­вље­њу га­тар­ским бе­сми­сли­ца­ма, осим што се су­ко­бе са Бо­гом, до­би­ја­ју као пла­ту не­по­треб­не жа­ло­сти и уда­ља­ва­ју се од под­ви­га вр­ли­не. Ти­ме је ђа­во убе­дио оне нај­не­ра­суд­ни­је да не за­ви­се од њих са­мих де­ла вр­ли­не или гре­ха, ни­ти да су удо­сто­је­ни ика­кве сло­бод­не во­ље, на­сто­је­ћи да та­ко по­стиг­не две ства­ри, ко­је су ујед­но и нај­по­губ­ни­је: и да их од­го­во­ри од ула­га­ња тру­да у сти­ца­ње вр­ли­не и да их ли­ши пре­дра­го­це­но­га да­ра сло­бо­де.
   Ову стра­хот­ну бо­лест наш не­на­вид­ник уво­ди у чо­ве­ка не­ки пут кроз вра­ча­ње, не­ка­да кроз га­та­ње по зна­ко­ви­ма, кроз су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, кроз зло уче­ње о суд­би­ни и на мно­ге дру­ге на­чи­не, до­во­де­ћи све у пот­пу­но ра­строј­ство. (На Иса­и­ју, ПГ 56, 35).

   Свети Јован Златоуст
   извор: eparhija-zicka.rs 

Духовни живот у хришћанском схватању-Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев)

Говор пред учитељима средњих школа г. Волоколамска
Из књиге „Ви сте светлост свету“

   Пре него (почнем да) говорим о духовном животу, желео бих да појасним појам „духовност“. Данас много слушамо о духовности. О њој говоре људи најразличитијих професија и погледа на свет, различитог животног искуства, уносећи у то схватање најразличитије садржаје. По православном, хришћанском схватању духовност је пре свега повезана са схватањем о Светом Духу. Духовност – то је способност да се живи тако да читав живот буде проткан присуством Светог Духа, да би Свети Дух деловао у човеку. Тако је духовност пре свега религиозни појам. Ван религије, овај појам је лишен смисла.
                               

Свети владика Николај, Свети Јован Златоуст/Беседа о темељу и о камену крајеуголном

1. Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран, по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.

извор:  TROPOS CHOIR

Манастир Жича

17.10.2014.

                         
2. Св. муч. Антонин, Никифор, Герман и Манета. Прва тројица видевши један пут, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога.

3. Преп. муч. Дамаскин. Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Св. Гору, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице.

Црква слави светога Јована,
Златоуста Богом дарована,
Христовога великог војника,
Што је цркви и понос и дика.
Дубокога и срца и ума,
А на речи харфа златоструна,
Он порони у дубине тајни,
И улови бисер звездосјајни;
Он се диже небу у висине,
И објасни божанске истине;
Историји сагледа дужину,
Сву је даде Божијему Сину,
Он нам откри греховне ужасе,
И врлине што човека красе;
Показа нам најмилије тајне,
И све сласти Раја милобајне.
Јеванђелист, тумач Јеванђеља,
И носилац духовног весеља,
К’о апостол ревнова за Христа.
Ни уз какву неправду не приста;
К’о мученик он прими мучење,-
Мучење је залог за спасење –
Христов слуга показа се прави,
Зато црква Златоуста слави.


   РАСУЂИВАЊЕ

Казна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда, – награда какву само Бог може дати. Аделтије, епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу, по смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола, заједно са Херувимима и Серафимима.“


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света (Постања 1.), и то:

1. како Бог у почетку створи небо и земљу;
2. како земља би без вида и устројства;
3. како се Дух Божји носаше над водом.


   Беседа о темељу и о камену крајеуголном

Назидани на темељу апостола и
пророка, гдје је камен од угла сам Исус
Христос. (Еф. 2, 20)

   Темељ апостола и пророка то је, браћо, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен, који везује пророке и апостоле, и држи их уједно, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему, налазе смисао у Њему, окрећу се око Њега, надахњавају се Њиме, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека, у једно бесмртно тело, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања, тицало се то појединог човека, или породице, или народа, или свуколиког рода човечјег, или садашњости, или прошлости, или будућности, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању, као што је Он глава у телу цркве Божје.
   О Господе Исусе Христе, стено спасења нашега, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Хор сестер Алексеево Акатова монастыря, "Молитва Оптинских Старцев"

                                        

Божићни пост: Вратити устремљеност ка Богу

28. новембра почиње Божићни пост. О смислу поста смо писали више пута, али како показује искуство, верујући људи и даље имају питања о посту. Јер, неки православни хришћани посте по први пут, а код неких се питања појављују захваљујући искуству поста које је човек стекао. На питања о Божићном посту одговара митрополит Сартовски и Вољски Лонгин.

— Владико, да ли Божићни пост има нека посебна својства?
                               
   — Божићни пост је дуг, али је мање строг од Великог: у одређене дане Божићног поста дозвољено је да се једе риба. А у свему осталом је то исти пост као и други, зато што је у њему главно да се човек припреми за велики празник, у овом случају за Христово Рођење. А у чему се може састојати ова припрема? У томе да се човек потруди да очисти своју савест, да поправи свој живот, да се унутрашње и спољашње сабере.
   Циљ Божићног поста, као и сваког другог, јесте да се човек заустави у свакодневној трци свог живота и да размисли о Богу. Јер, како живимо? Чак и ако смо верујући људи, хришћани и идемо у цркву, ипак помало скрећемо с нашег пута под наизглед врло оправданим изговорима. Црква зна за то и због тога је установила периоде поста који човеку помажу да се поврати и да крене правилним путем.
   Пост је време кад захваљујући уздржању од неких врста хране, од разоноде, од прекомерне вреве и злих дела покушавамо да вратимо својој души исправно устроство – њену устремљеност ка Богу. Ако смо свесни овог циља и ако га постављамо себи, наш пост ће бити користан. Тада неће бити толико важно колико строго смо постили, иако наравно, треба поштовати телесни пост. И то треба чинити у складу са својим здрављем, јер како је речено у Древном патерику, ми нисмо убице тела, већ страсти. Постом не убијамо тело, већ страсти. Заиста, опште је познато да човек који пости, који пази на себе, лакше излази на крај са својим недостацима. Зато пост није само уздржање у храни. Црква увек говори о томе, али је људи не чују увек. Обично нас поново и изнова питају о најситнијим детаљима «гастрономског» поста. Али, ради се о томе да чак и ако ништа не будемо јели, али притом водимо расејани начин живота који је за нас толико карактеристичан, овакав пост неће имати смисла.

Свети Јован Златоусти, О СВЕШТЕНСТВУ, Беседа друга

   1. Могао бих још многим примерима потврдити да је дозвољено употребљавати препреденост за добро, те да би је, заправо, требало називати похвалном оштроумношћу. Међутим, пошто је ради доказа довољно речено, било би досадно и излишно даље говорити о томе. На теби је, пак, да кажеш да ли сам својик поступком служио твојој користи.

Свети владика Николај, Св. Јован Милостиви / Беседа о томе како туђинци постадоше чељад у дому

1. Св. Јован Милостиви. Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург.
                                         
2. Св. пророк Ахија. Из Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11, 29).
                                                       
3. Преп. Нил Синајски. Био најпре префект у престоници, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. године у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва“.
                                                      
4. Преп. Нил Мироточиви. Родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу.
                                 
Свети Нил Синајски монасима збори:
– Исусово име у срцу говори!
Срце своје вежбај у незлобивости,
Тело у чистоти и уздржљивости.
Ако си увређен, претрпи увреду,
Тако ће увређач осетит’ позледу.
Плачи за грешником и кад напредује:
Он у сусрет правди вечитој путује.
Ако трпиш беде, оне теби служе,
Та беде су трње, на ком расту руже.
Кад се Богу молиш, пријатност не проси,
Но проси што души користи доноси.
Смрти се не плаши, ал’ чекај смрт тела;
Пре стида од људи стиди с’ од ангела.
Клони с’ искушења и сам га не тражи,
Но кад само дође, јунак се покажи;
Ко се благим Христом често причешћује,
Христос к’о у храму у њему станује,
Са људима мало и ретко говори
А са Богом често, и све чешће збори.
Тако Нил Синајски монахе учаше,
И све речи своје делом сведочаше.


   РАСУЂИВАЊЕ

   Многим светим људима и женама откривено је раније, кад ће умрети и променити животом. То је велики дар неба. Но не чекајући овај дар ми недостојни треба сваки дан покајањем да се готовимо за исход. Од људи се може и побећи а од Бога никад. Када св. Јован Милостиви бегаше од Персијанаца из Мисира, јави му се на лађи неки светао муж са златним скиптром у руци и рече му: „Цар царева призива те к Себи“. Јован разумеде ове речи и поче се приготовљавати за смрт, која ускоро и наступи. Св. краљу Стефану Дечанском јављао се чешће омиљени му светитељ Николај, па му се он јавио и пред смрт и рекао му: „Стефане, приготови се за свој исход, скоро ћеш предстати Господу“. По милосрђу ова два светитеља били су врло слични. Од неизмерног блага, којим је Јован располагао као патријарх при цркви Александриској, он је на самрти имао само трећину једног динара, и то је наредио да се да сиромасима. А када Дечански беше у манастиру Пантократору у Цариграду, посла му тајом неки милостиви великаш српски знатну суму новаца: „благодарим добром господину за љубав“, одговори Стефан доносиоцу, „но учиниће ми већу радост, ако новац, намењен мени, буде он раздавао сиромасима“.


   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам храброст апостола Павла (Дела Ап. 28.), и то:

1. како он две године сеђаше у оковима у Риму;
2. како слободно проповедаше Јеванђеље незнабошцима и Јеврејима не бојећи се никога;
3. како га од проповедања Христа не може одвратити ни оков, ни тамница, ни сама смрт.


   Беседа о томе како туђинци посташе чељад у дому

   Тако дакле више нијесте туђи и
   дошљаци него сажитељи светитеља и
   домаћи Богу. (Еф. 2, 19)

   Пре доласка Христа Господа изгледало је, да су само Јевреји блиски Богу а незнабошци даљни. У самој ствари и Јевреји и незнабошци подједнако су били удаљени од Бога и од истинског богопоштовања. Тада дође Он, Христос Спаситељ, и благовести мир вама, даљнима и блискима, и још кроз то приведе обоје, тј и Јевреје и незнабошце, у једноме духу ка Оцу. У новој твари, или новом човеку, или цркви Божјој, један је дух; и свак ко ступа у цркву Божју прима тога духа, тако да ма колико да се повећава број чланова цркве, увек остаје исти један дух Божји; и ма колико народа и племена и раса да ступе у цркву Божју, дух се не мења, но остаје вазда за вазда један и исти дух. Ето зашто ви незнабошци нисте туђи и дошљаци у цркви, ко као и сви остали чланови цркве сажитељи светитеља и домаћи Богу. Јер црква је на светости заснована, и њен камен темељац јесте Светац над светцима, и према плану сви чланови њени треба да су свети. Светима се називају и сви они, који живеше пре Христа но очекиваше Христа и надаше се у Њ, као и они који живеше после Христа признавајући Христа као Господа Сина Божјег, као Спаситеља, Искупитеља, Васркрситеља и Судију. Грех дели и отуђује од Бога. Но кроз Христа Господа деоба и отуђеност ишчезе, и сви верни били они пређашњи Јевреји или незнабошци посташе домаћи Богу. Све због и кроз Господа Исуса Христа. О браћо моја, Господ Христос нам је даровао нешто више и драгоценије од овог живота – даровао нам је мир и пријатељство с Богом. А ово је веће и драгоценије од живота у отуђености од Бога.
   О Господе Исусе Христе, Миротворче и Миродавче, одржи нас до краја у миру с Богом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Манастир Високи Дечани прославио своју ктиторску славу - Свети Краљ Стефан Дечански

извор: Архимандрит Сава Дечанац

ПСАЛАМ 119.

Хор Богословије Светог Саве, Београд

Песма степеница (за пењање ка Храму)

(Поклонички Псалми 119-133).(МТ: Псалам 120)

Ка Господу, кад ме снађе невоља,

завапих, и услиша ме.

Господе, избави душу моју од уста неправедних,

и од језика лажљивога.

Шта ће ти се дати и шта ће ти се додати

према језику подмукломе?

Стреле моћнога су наоштрене,

као угљевље пустињско.

Авај мени! Јер се боравак мој продужи,

настаних се у насељима Кидарским.

Дуго (ту) борављаше душа моја.

Са мрзитељима мира бејах миран;

када им говорих, нападаху ме залуду.

   Књига Псалама обухвата оно што је најкорисније у свим осталим књигама. Она пророкује о будућности, подсећа на (историјске) догађаје, даје законе за живот, указује на то, како би требало да деламо. Једном речју, она је заједничка ризница добрих учења, која свакоме обезбеђује оно што му погодује, сагласно његовој сопственој ревности. Она зацељује застареле душевне ране, недавно рањеном даје брзо исцелење, васпоставља болесно а неповређено подржава. Уопштено, ова књига, колико год је то могуће, искорењује страсти, које у човековом животу на разне начине господаре његовом душом. Поред тога, она ствара неку складну утеху и насладу, које помисли чине целомудреним.
   Псалам је тишина душе и раздавање мира. Он умирује пометеност помисли, умекшава раздражљивост душе и уцеломудрује неуздржање. Псалам је посредник пријатељства, сједињење међу далеким, помирење непријатеља. Псалмопојање нам даје једно од највећих добара, љубав, сједињујући људе у један заједнички хор. Псалам је уточиште од демона, ступање под заштиту ангела, оружје у ноћним страховима, починак од дневног труда, сигурност за младенце, украс у цветном узрасту, утеха старцима, најдоличнији украс женама. Псалам насељава пустиње, уцеломудрује тргове.
   Из Псалама се учимо величини одважности, достојанству целомудрености, савршенству разборитости, начину покајања, мери трпљења и сваком другом добру.

   Св. Василије Велики

ЦРКВА И ДЕВИЈАНТНИ ТИПОВИ ЛАЖНЕ ПОБОЖНОСТИ

о. Александар Јовановић, Црква Вазнесења Господњег, Жарково, Београд

објављено: 16.9.2017.

Свети владика Николај, Беседа о Творцу новог човека/ Свети мученик Стефан Дечански

1. Св. вел. мученик Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.

2. Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год., примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

3. Св. муч. Виктор и Стефанида. Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен, а Стефанида растргнута, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.

4. Св. муч. Викентије ђакон. Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

5. Преп. Теодор Студит. Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.

6. Св. Урошица кнез Српски. Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
Муке и гоњења поднесе хришћански,
И кад се чињаше од свију побеђен
Он победник беше, силан, неповређен.
Свог оца победи дугом трпљивошћу,
А Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
А Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше –
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
А небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
Од небеске силе он бејаше силан,
Од Христа му беше и сила и слава,
Од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
Зато све душмане на крају победи.
Помоли се за нас, о чудесни краље,
Да нам Бог спасење и милост пошаље.


   РАСУЂИВАЊЕ

  Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.


   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:

1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;
2. како и многе друге у том месту тако исцели.



   Беседа о Творцу новог човека

   Да оба сазида собом у једног новог
   човека творећи мир. (Еф. 2, 15)

Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.
О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Епископ жички господин Јустин успешно одбранио докторску тезу

   Дана 23. новембра 2017. године, на Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи, Епископ жички господин Јустин успешно је одбранио докторску дисертацију на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу“ пред комисијом у саставу проф. др Мирко Томасовић, председник комисије; проф. др Љубивоје Стојановић, ментор; доцент др Јасна Богдановић Чурић са Академије ликовних уметности, Универзитета у Источном Сарајеву (одељење психологије); проф. др Дарко Ђого и доц. др Ненад Тупеша.
                                           
   Чланови комисије су у докторској дисертацији Епископа жичког господина Јустина истакли као веома успешан мултидисциплинарни приступ овој комплексној и од суштинског значаја теми, о чему говори и импозантан број наслова коришћених у основној литератури (преко 270 наслова). Комисија је такође оценила, као посебну вредност овог рада, препознавање актуелног тренутка и потребе наше свете Цркве да на савремена искушења одговори синтезом познавања светоотачког искуства покајања и исповести као најделотворнијег лека и применом сазнања савремене психологије. Након двоипочасовне квалитетне критичке дискусије и анализе, једногласном одлуком комисија је потврдила успешност одбране, што представља врхунац кандидатовог готово тридесетогодишњег труда на постизању ове академске титуле.

   Из канцеларије Епископа жичког
   извор: eparhija-zicka.rs

ПРОБАЈ ДА ВОЛИШ НЕПРИЈАТЕЉЕ, И ИМАЋЕШ МИРАН САН

   Када спознаш своју грешку, моли Бога: “Господе, Ти си ме ставио на проверу – и открила се сва моја беда. Дао си ми могућност да покажем своју љубав, али ја то нисам учинио. Дозволи ми да угледам ко сам, и како сам испрва био замишљен“.
                                 
  Дао ми је Господ термометар да измерим топлоту свог срца, и ја сам угледао да је хладно. У чему се то испољава? Када су моји непријатељи лоше говорили о мени, гневио сам се, када су ми чинили зло, био сам зао. Нисам добротом одговарао. Где је моја љубав?
   Замислите се, колико смо далеки од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља? То је немогуће.
   Али, заправо, ова заповест неће бити толико тешка, ако на све будемо гледали Божанским очима. Само једно подсећање да ћемо једном умрети и да ћемо бити покривени травом, спушта нас са неба на земљу, то јест, само та једна мисао. Када размишљаш о томе, тада схваташ да нас све везује смрт. Са закашњењем ћеш поставити питање: „Зашто нисам волео?“
   Није важно да ли те конкрентна особа воли или не, једноставно твоје је да њу волиш. Знаш ли шта ће се десити са тобом, уколико победиш себе и заволиш? Посветићеш се! Сигурно нећеш пострадати! Покушај да волиш непријатеље своје, и имаћеш миран сан.
   Једном приликом се, једном човеку, који није желео да прихвати виши закон љубави, обратио његов духовник: „Пробај да не волиш, пробај да мрзиш, а онда ми реци да ли спаваш ноћу!“ „Ако ти буде скакао притисак, или падао шећер, не питај ме зашто је то“.
   Разлог наше мржње и неразумевања скривен је у дубини душе. Ако бисмо почели да копамо у себи, и очистили се, онда бисмо схватили шта је права љубав. Из тога следи, да само тако можемо бити спашени – љубављу!
   Моћићеш да се спасиш само онда, када стално будеш мислио на љубав. Али како? Овако: рећићеш људима, са којима си у расправи, да је дружење са њима прелепо, да је путовати са њима право задовољство, да су то добри људи и да ти је драго, што су поред тебе! Тада, чиме год да се бавиш, било да седиш за воланом или си код куће, увек ћеш чути глас љубави упућен свим тим људима. Ово увек имај на уму, настави да се мењаш, да се не би изгубио у овом свету.

   Архимандрит Андреј (Конанос)
   Са руског Ива Бендеља
   извор: pravoslavie.ru

"Слава и ныне, Единородный Сыне"

извор:  Библиотека регента. Церковный хор.

Хор Московского подворья Троице-Сергиевой лавры

"Слава и ныне, Единородный Сыне" обработка Киевского распева диакона С. Трубачева

Спаски женски манастир. Костомарово
фото: Православие.РС

Храм или Црква

   Свето богослужење се врши у специјалној грађевини која је посвећена Богу и намењена да служи богослужбеним потребама Цркве, које одређују начин изградње те грађевине, распоред њеног простора, њено намештање и украшавање. Начином изградње, уметношћу, стиловима, развојем храма и свега онога што је са њим у вези бави се посебна наука – хришћанска археологија. Пошто се у храму сабирају верујући који чине Цркву Христову, храм се још назива и „црквом“. Ова реч потиче од грчког κυριακον (кириакон), што значи „дом Господњи“, домус Деи. Тај назив позајмљен је из Светог Писма Старог Завета (Пост. 28,17,19,22). А од грчке речи κυριακον, променом слова „κ“ у „ц“ и ,, υ“ у „е“, настала је (словенска) реч „церков“ (црква), која означава дом или храм Господњи.

Манастир Вазнесење 

Свети Кирило Јерусалимски, ПРВA ПРЕДКРШТЕЊСКА КАТИХЕЗА

   1. Ученици Новога Завета и причасници Тајни Христових! сада звањем, а убрзо и благодаћу, начините себи „ново срце и нов дух” (Језек. 18, 31), како би се узрадовали житељи небески. Јер уколико ће, по речи Јеванђеља, „бити већа радост на небу за једнога грешника који се каје” (Лк. 15, 7), неће ли спасење толиког мноштва душа још веће ликовање на небесима изазвати Ступивши на пут блажени и благи, са страхом Божијим ходите поприштем благочестивости; јер Јединородни Син Божији, Који је вазда готов на избављење ваше, овде предстоји, говорећи: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити” (Мт. 11, 29). Ви који сте обремењени преступима и спутани узама грехова својих, почујте глас Пророка који вапије: „Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију Мојих” (Ис. 1, 16), да би вам Анђелски чин закликтао: „Благо ономе којему је опроштена кривица, којему је гријех покривен” (Пс. 32, 1). Ви који сте сада упалили светиљке вере ваше, чувајте их неугасивим у рукама својим, како би Онај Који је некада на свесветој Голготи отворио разбојнику рај због вере његове и вас удостојио да брачну песму запевате.
  
   2. Ако је неко овде слуга греха, такав нека се вером припреми за слободу и поновно рађање за синовство Божије; и, збацивши са себе срамно ропство греховно, нека ступи на блажено служење Господу, да би се удостојио наследити царство небеско сведочењем: „да ви одбаците ранији начин живота старога човека, који пропада у жељама варљивим” (Ефес. 4, 22–24), да бисте се обукли „у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога Који га је саздао” (Кол. 3, 10). Вером стекните залогу Духа Светога, како бисте могли бити примљени у вечна обиталишта. Приступите тајанственом примању печата, како бисте били познати Владару, и како бисте, убројавши се у свето и словесно стадо Христово, стали Њему с десне стране и наследили живот који вам је приправљен. Јер они који су још под теретом грехова остају са леве стране, будући да не приступају благодати Божијој коју Христос дарује у поновном рођењу преко крштења. А под поновним рођењем немам у виду телесно, него духовно обновљење душе. Јер се тела рађају од видљивих родитеља, а душе се изнова рађају вером, пошто „дух дише где хоће” (Јн. 3, 8). И тада, будеш ли достојан, зачућеш: „Добро, слуго добри и верни” (Мт. 25, 21), што значи да се ни најмања нечистота притворства неће наћи на савести твојој.
   3. Ако неко од оних што се овде налазе мисли да искушава благодат, тај самог себе обмањује и не зна за силу њезину. Човече, имај душу без притворства, ради Онога Који „испитује срца и утробе” (Пс. 7, 10). Јер као што они који позивају људе у војску пажљиво мотре на узраст и телесну грађу регрута, тако и Господ, одабирајући душе, испитује вољу људску. И ако је у некоме скривена притворност, таквога човека Он одбацује као неспособног за истинску војничку службу; нађе ли за кога да је достојан, томе без оклевања пружа благодат; јер „не даје светиње псима” (Мт. 7, 6), него у коме види добру савест, на тога ставља спасоносни, чудесни печат пред којим дрхте зли дуси и који је Анђелима знан, како би они први, будући одгоњени, бежали, а ови други, као своји, пратили човека. Сходно томе, они који задобијају овај духовни и спасоносни печат морају имати и властиту вољу. Јер као што је за покретање пера или мача потребан вршилац радње, тако је и за благодат неопходна вера.
   4. Ти не примаш трулежно, него духовно оружје. На крају се узводиш у духовни рај. Задобијаш ново име, које раније ниси имао. Јер раније си био оглашени, а од сада ћеш се звати верним. Биваш посађен међу маслинама духовним; пошто си од дивље маслине накалемљен на родну, од грехова на правду, од нечистоте на чистоту, калемиш се на свету лозу. И останеш
ли на томе чокоту, донећеш род многи, попут плодне гране; одвојиш ли се, бићеш огњем сажежен. Према томе, доносимо плод на доличан начин, да се не би и са нама догодило оно што се десило неплодној смокви – да нас не би Исус, када дође, и већ сада, проклео због неплодности наше, него како бисмо сви могли казати: „Ја, као маслина зелена у дому Господњем, уздам се у милост Божију без престанка и довијека” (Пс. 52, 8) – маслина не вештаствена, него духовна, светлоносна. Дело је Божије, дакле, да сади и орошава, а твоје да плод доносиш; дело је Божије да ниспошиље благодат, а твоје да је прихваташ и чуваш. Немој презирати благодат због тога што се она забадава добија, него је, задобивши је, чувај са трепетом.
   5. Садашње време јесте време исповедања. Исповедај оно што си учинио речју, делом, по ноћи и по дану; исповедај „у време погодно и у дан спасења” (2. Кор. 6, 2). Прими ризницу блага небеских. Будно мотри на испуњењезавета својих. Немој пропуштати одласке на поуке за катихумене и добро памти све што се тамо буде говорило; јер се не говори само ради тога да
би ти слушао, него да би вером уносио у душу своју печат речи које си чуо. Одбаци свако људско старање, јер се подвизаваш ради душе, а све што је од света потпуно напушташ. Оно што напушташ од мале је важности, док је оно што ти Господ дарује велико. Напусти оно што је сада и веруј у оно што ће бити. Толико си година провео у узалудним напорима ради света, па зар се током четрдесет дана нећеш препустити молитви, на корист душе своје? „Утолите и познајте да сам Ја Бог” (Пс. 46, 19), казује Писмо. Клони се празнословља; ни сам немој говорити рђаво о другоме, ни другога који рђаве речи говори немој слушати; но понајвећма за молитву приправан буди. Покажи у себи затворника осамљивањем срца твога. Очисти сасуд твој, да би већу благодат задобио. Јер се отпуштење грехова свима подједнако дарује, а заједница Духа Светога подаје се свакоме према вери његовој. Ако се мало трудиш, мало ћеш и задобити; а ако пак много чиниш, велика ти је награда. Подвизаваш се ради себе самога; стога гледај шта ти је на корист.
   6. Гневиш ли се на кога, опраштај; јер ти приступаш примању опроштаја греха, па је неопходно да и сам опростиш ономе који се о тебе огрешио. Јер како ћеш у противном казати Владару: отпусти ми многе грехе моје, када сам чак ни мала огрешења ниси опростио саслужитељу своме? Приљежно посећуј благочестива сабрања – не само сада, када од тебе то
захтевају и служитељи Цркве, него и после примања благодати. Јер ако је нека ствар добра пре но што си је задобио, зар је могуће да када је задобијеш она неће бити добра? Уколико си пре но што си посађен могао бити напајан и обрађиван са коришћу за тебе, нећеш ли то исто моћи са још већом коришћу када будеш посађен? Подвизавај се ради душе своје понајвише у дане ове. Храни је читањем Светога Писма; јер ти је Сам Владика припремио духовну вечеру. Кажи и ти скупа са псалмопојцем: „Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме. Душу моју опоравља” (Пс. 23, 1–3), како би се и Анђели скупа са вама узрадовали, и како би и Сам Христос, Велики Архијереј, примивши вашу добру вољу и представљајући све вас Оцу Своме казао: „Ево Ја и деца коју ми је дао Господ” (Ис, 8, 18; Јев. 2, 13). Нека вас све Он сачува угодним Себи. Њему нека је слава и моћ у бесконачне
векове векова. Амин.

   извор: otacmilic.com

ПЈЕСМА СРПСКОЈ СЛАВИ

Када Србин славу слави,
Он уз колач свијећу стави,
Па скрушено он уздане;
И све свети светим чином.
Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца;
Свијећа му је слика Сина,
Слика Духа — слика вина,
Пред Тројицу Србин стане,
Па скрушено он уздане;
— Царе вјечни, благослови
Сви су твоји дари ови.
Народ сложи и умножи;
Нек сви људи буду Божији,
Нек сви славе име Твоје,
Твога сина нек се боје.
Ко хљеб нек су срцем благи,
Као свијећа душом прави,
Као вино нек су јаки;
Благи, прави, јаки — здрави.
Чисти колач — вјера чиста;
Свећа — нада, што нам блиста;
А љубав је љубав красна—
Истина је и ту јасна.
Шта Ти дајем ја нејаки?
Све је ово Твоја слика,
Блиједа слика Твога лика,
Нека светац мој Те моли,
Зато њему палим свијећу.
Он до Тебе ближе стоји,
Дај нам, Боже добру срећу!
Сва је моја богомоља:
Нека буде Твоја воља!
Сваком живом Ти помози!
Па и мени не одмози. Амин.

   извор: otacmilic.com

фото: Нела Мечанин, Чачак, Ђурђиц, 2017.

Брзопомоћница, Манастир Јовање

    Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве на Каблару. До њега се може доћи од Овчар Бање, поред манастира Никоља и иза тунела скренути десно.
   Манастир се први пут помиње у турском дефтеру око 1540. године. По старом, усменом предању, каже се да су манастир подигли монаси са Свете Горе Атонске, који су побегли испред најезде пљачкаша и да је то било „пре Косова„. То исто сведочи натпис изнад цркве. Вук Караџић у списима из 1824. године приповеда, да је манастир Јовање био лавра, из које се заповедало и судило свим осталим манастирима око Каблара и Овчара. По изгледу, величини и лепоти, тадашњу цркву он ставља на прво место међу храмовима под Кабларом. Некада је овде деловала преписивачка школа, што сведочи једно рукописно јеванђеље из средњег века, које се чува у Бечу.
                      
   Манастир је много пута пљачкан и рушен. Обновљен је 1840. године али се убрзо поново претвара у рушевину, све до 1936. године када је, са благословом Пресвете Богородице и Светог владике Николаја Српског, оживео и поново почео да служи Богу и људима. „Ово је рајско место којем нема равна ни у Светој Гори атонској“ – речи су Рафаила Хиландарца, које је изговорио када је 1937. године, довео 12 монахиња из манастира Калиста у вековни, стари манастир али напуштен, запуштен и опљачкан. Упркос свим недаћама манастир је обновљен.

преузми везу:

Чудотворна икона пресвете Богородице Брзопомоћница

                   
   Изградњом хидроцентрале „Међувршје“ 1954. године, манастир Јовање је потопљен и премештен на нову локацију, са Кабларске стране на левој обали Западне Мораве, „сакривен“ у шуми, на малој заравни у подножју Јовањског брда. На брдо на коме је манастир данас, монахиње су изместиле монашко гробље, камен и стубове старе цркве. Нова црква је освећена 1959. године.
    Манастир Јовање се прочуо по помоћи и чудима која чини чудотворна икона Мајке Божије Јовањске, Брзопомоћница, која се накази у овом храму, а која је дар духовника овог манастира, Серафима Руса. Многе је исцелила, тужне развеселила а несрећне утешила.

   Вршитељ дужности настојатељице, монахиња Теодора (Попадић)
   Контакт: 032/5596 135
   извор: eparhija-zicka.rs

фото: Ђорђе Проковић, Чачак, Икона Брзопомоћница, 22.11.2017.

ЗАВРШЕНИ РАДОВИ НА ФРЕСЦИ УСПЕЊЕ

  
   МАНАСТИР СТУДЕНИЦА – СЕЗОНА 2017

ЗАВРШЕТАК КОНЗЕРВАТОРСКО-РЕСТАУРАТОРСКИХ РАДОВА НА КОМПОЗИЦИЈИ УСПЕЊЕ БОГОРОДИЦЕ

   Управо су за ову сезону завршени конзерваторско-рестаураторски радови на фрескама у Богородичиној цркви у манастиру Студеница. У предходна четири месеца обављени су целокупни заштитни радови као и потпуна обнова фреске Успење Богородице.
   Минуциозне и захтевне интервенције изведене стручним рукама екипе рестауратора, дале су нови живот овој изузетној средњовековној слици која је била тешко оштећена. У предходном периоду заустављено је њено даље пропадање а реконструкцијом делова који су уништени поново је могуће сагледати у целини.
                           
   Ову фреску до сад није било могуће сагледати због густе мреже оштећења којима је површина слике покривена. Била су груписана и разуђена, било их је и до 700 на једном метру квадратном. Због тога су учвршћени сви слојеви византијског малтера који носи слику, затим су попуњене рупе од оштећења (пломбирање) која су затим тонирана у складу са околним површинама.
   Осим тога конзервиран је и натпис који сведочи о настанку ове и околних фресака које су настале током обнове у 16.в.
   Радови су реализовани према пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе, финансирало их је Министарство културе и информисања Републике Србије, а извођач радова је фирма КОТО.
   Аутор пројекта и конзерваторски надзор мр СТОЈАНКА САМАРЏИЋ, сликар-рестауратор, саветник, Републички завод за заштиту споменика културе Београд.
                    
СТРУЧНА ЕКИПА:

ГОРДАНА ЈАКОВЉЕВ, конзерватор- рестауратор
ВЕСНА ЧАНАК, сликар-рестауратор
СУЗАНА ЗЛАТАРИЋ, конзерватор- рестауратор
МИЛИЦА АНЂЕЛИЋ, конзерватор- рестауратор
ВЛАДИМИР МАРКОСКИ, конзерватор- рестауратор
ЛУКА ДЕДИЋ, сликар
НЕНАД БОГОЈЕВИЋ , конзерватор- рестауратор
МАРИЈА ПЕШАНОВИЋ, конзерватор- рестауратор
ЈЕЛЕНА СИМИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
ДРАГАНА ВИЋЕНТИЈЕВИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
СЕЛЕНА ЈУНАЧКОВ, мастер конзерватор- рестауратор
ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
МИЛАНА ЈОВАНОВИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
АНАСТАСИЈА ЈОВАНОВИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
СТАНИЦА МЛАДЕНОВИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
МАРИЈА ВРАНИЋ, мастер конзерватор- рестауратор
ИЛИЈА АНДРИЋ, студент друге године конзервације и рестаурације ФПУД

   извор: www.manastirstudenica.rs

  

Химна Светом Нектарију Егинском

Аранђеловдан у Краљеву – крсна слава Епископа Јустина

                                   
   У Храму Светог Саве у Краљеву, у навечерје празника Светог архангела Михаила и сабора бестелесних сила, служена је празнична вечерња служба.
Заједно са свештенством и верним народом богослужењу је  присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, који је благословио петохлебницу.
                  
   Пројављујући се кроз саборност, преображавајући време и простор са свим створеним, Света Црква у престоном граду Епархије жичке је данас имала радост да прослављајући Светог архангела Михаила и сабор бестелесних сила, заједно са њима предстане Престолу Господњем. На челу заједнице часног свештенства, богољубивог монаштва и верног народа Божијег, евхаристијски принос је ка Господу узносио Епископ жички г. Јустин.
Нарочиту свечаност и радост донело је прослављање овог дана као крсне славе нашег Архијереја Јустина, као и архимандрита Дамјана (Цветковића) и протојереја-ставрофора Ненада Илића, служашчих при овом храму Божијем.
   Сабрани са разних крајева, свештенство, монаштво и верни народ, дошли су да на најаутентичнији – литургијски начин узму учешћа у радости свештеног славља.
Поздрављајући присутне, међу којима и градоначелника Краљева др Предрага Терзића, Епископ Јустин се у беседи након јеванђелског читања захвалио свима на доласку. Честитајући свечарима славу, он је на живописан начин истакао главну поуку данашњег читања: “Замислите да данас неко има моћ да чини чуда која су апостоли чинили, како би сви ценили таквог човека! А Господ каже да то није најважније, већ да будемо наследници Царства небеског.“ Усмеравајући очи и ум сабраних на долазеће Царство Христово, охрабрио је верне на путу подвига, непрестаног устајања из стања палости. Овај живот нас, изгнаника из раја, је непрестано “снисхођење Божије“. Зато је потребно да се смиравамо, увиђајући сопствену недостојност и величину љубави Божије према нама. У томе су нам незаобилазни помоћници бестелесни чинови ангелски, међу којима нарочито Свети архангел Михаило, поучио је Епископ.
              
   Молитвено појање торжественог мушког хора предвођеног протопсалатом Иваном Трајковићем и милозвучног хора предвођеног Теодором Стојковић, учинило је свештени призор подобним хоровима ангелских чинова који се прослављају.
   Усходећи приносом ка Престолу Божијем и призивјући силазак Светог Духа, сабрање је приступило Тајни над Тајнама – удеоничарењу у Телу и Крви Христовој. У радости благодарења Господу на свим даровима, освештано је славско жито и пререзан колач. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је у име своје и свих сабраних честитао Епископу славу. Подсећајући да се код Срба у овоме периоду често иде “са славе на славу“, пожелео је свима да наше духовно кретање буде и “из славе у славу“.
   Славска трпеза љубави је приређена у Епископском дому, где се уз окрепљење припремљеном храном и пићем за све присутне, чула и по која песма из духовне лире српскога народа.
У току дана у госте код Епископа су дошли и Високопреосвећена господа Митрополит дабробосански Хризостом и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као и Преосвећена господа Епископ шумадијски Јован и Епископ нишки Арсеније.
   Међу гостима били су и г. Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, градоначелник Краљева др Предраг Терзић, градоначелник Чачка  г. Милун Тодоровић, као и друге уважене званице.

   јереј Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs