ДА ЛИ ЈЕ СВАКИ ЧОВЕК ЛАЖ?

   Љубитељима поезије добро су познати стихови из песме Фјодора Тјучева „Силентиум!“ („Ћутање“):

Како срце да искаже себе?
Други како ће разумети тебе?
Чиме ти живиш, да ли ће схватити?
Изречена мисао лаж ће постати.

   Сјајни стихови песника-филозофа о рађању мисли у дубини срца и тешкоћама њеног оваплоћења у реч, о томе како је тешко да је други људи разумеју.
    Према схватању светитеља Григорија Ниског, та реченица може означавати ово:
  „Ко се напреже да речима искаже неизрециво, тај је заиста лажљив, не по мржњи према истини, него по немоћи речи“.
    Песник највероватније мисли на муке стваралаштва. Али поставља се питање: ако је у дубинама срца мисао чиста и истинита, а по исказивању постаје лажна, по немоћи речи, није ли аутор сувише категоричан? Јер написано је толико истинитих књига о Истини и Правди Божијој.
    Не говоримо о свесном изражавању онога што је човеку на срцу. Фјодор Тјучев је био на служби у Министарству иностраних послова и одлично је знао изреку, широко распрострањену у дипломатским круговима: „Језик је дат човеку да би сакрио своје мисли“.
    Али ово је веома слично другим речима – из псалама цара Давида. По мишљењу псалмопојца, не само мисли и речи, него је и сав човек лаж. Притом, не неки одређени грешни, него сваки који живи на земљи (види Пс. 115:2).
    Тај 115. псалам улази у Канон пред Причешће, и зато је познат многим православним хришћанима.
    „Веровах, зато (и) говорих: а ја се понизих веома. Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж. Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. (Завете моје Господу испунићу пред свим народом Његовим). Часна је пред Господом смрт преподобних Његових. О Господе, ја сам слуга Твој, ја сам слуга Твој и син слушкиње Твоје. Раскинуо си окове моје. Теби ћу принети жртву хвале, и Име Господње призваћу. Завете моје Господу испунићу пред свим народом Његовим, у дворима дома Господњег, усред Тебе, Јерусалиме.“
    Нажалост, не читамо увек пажљиво речи молитве (не пазимо) и не разумемо шта значи „сваки је човек лаж“. Уз то, мало ниже у истом псалму читамо: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“. Изгледа као противречност. Док је живео на земљи, човек је био лаж, кад је скончао – може постати преподобан, свети. Како објаснити ову очигледну противуречност?
    Често се у црквеној средини износе те речи: „Сваки је човек лаж“. Али оне почињу овако: „Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж“.
    Иступљење (на грчком – екстаза, од старогрчког ἔκστᾰσις) – пребивање ван себе, налажење изван, усхићење, виша форма молитвеног стања. Екстаза – посебно духовно стање, које свети подвижници називају „умним созерцањем“, „спознањем“, „изумљењем“, „вишим виђењем“. Иступљење се среће у Библији, кад се говори о посети Духа Светог човеку.

     „У таквом „духовном усхићењу“ подвижник се ангелоподбно узноси созерцању Свете Тројице и тајни домостроја нашег спасења. Он добија недоступну природном разуму способност созерцања истинске суштине ствари; њему се враћа првобитно (праоца Адама) просвећење и способност да види благодатну светлост“ (преподобни Григорије Синаит).
    Тако је било са светим Мојсијем, са светим Давидом, са светим апостолом Петром и светим апостолом Павлом, када се нашао на трећем небу и чуо речи неизрециве.
    Према тумачењу светих Атанасија и Василија Великих, иступљењем Давид назива овде пораз и удивљење, када је, достигавши духом својим Горње обитељи и видевши чудесну земљу живих при садејству Светог Духа, рекао јасно да је сваки човек који се налази у овом свету лажан у смислу људског блаженства, које је и Григорије Богослов назвао лажним благостањем.
    „Ставши изнад човека, презрео сам све људско. Јер иступљење значи промену. Рекавши: „Угодићу... Господу“ (Пс. 114:8), потом схвативши „да је сваки човек лаж“ (јер помисли људске обмањују), смирио сам се и подвргао себе страдањима, да не бих пао са висине свог стања“ (Светитељ Атанасије Велики).
    Ако уопштимо мисли светих отаца, Давид је Духом Светим созерцавао палу људску природу Адамових потомака – старог човека. И увидео да су људске мисли, изречене речи, поступци, срце, ум, расуђивање, разум – да је све лаж.
    А како сам цар Давид? О томе читамо код Василија Великог:
     „Пророк овде не противуречи сам себи, у чему неки софисти покушавају да га изобличе, тврдећи да, ако је сваки човек лажан, а Давид такође човек, то је очигледно и сам он лажан. А ако је лажан, онда ни њему не треба веровати у то што тврди. А истина је онаква како ми кажемо. Јер су људи који се овде наводе они којима још владају људске страсти, али онај ко је стао изнад телесних страсти и по савршенству ума прешао у ангелско стање, тај, када говори о људским делима, очевидно искључује самог себе из реда таквих људи“.
    Ако постоји искључење за пророка Давида, разумљиво је да ћемо се постарати да то искористимо и сазнамо услове за такво искључење.
     Према мишљењу светитеља Григорија Паламе, иступљење у широком смислу „јесте удаљење од светског и телесног мудровања...“. Другим речима, иступљење је
     „Непрестана умна молитва, у којој ум човека има стално сећање на Бога, ослободивши се свих привезаности страстима и такозваном свету греха“ (митрополит Јеротеј Влахос).
    Али да би иступио из себе, потребно је прво познати себе, спознати то из чега треба иступити. А према светим оцима, „човек је онај који је познао себе“ (преподобни Пимен Велики).
     „Ономе ко је познао себе дарује се познање свега; и који се повинује Богу, њему се повинује све, када се смирење завцари у саставима његовим“ (свештеномученик Петар Дамаскин).
    „Ко је успео да позна достојанство своје душе, тај може да позна силу и тајну Божанства“ (преподобни Макарије Египатски).
      „Како онај ко је познао себе познаје све, так онај који не зна себе не може познати ни ништа друго“ (свети Јован Златоусти).
      „Када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“ (преподобни Нил Синајски).
     „За оног који жели да постане причасник Небеске Светлости неопходно је да позна самог себе“ (преподобни Никодим Светогорац).
    „Ко је познао немоћ људске природе, тај је стекао искуствено познање и Божије силе која  помаже“ (преподобни Максим Исповедник).
      Онај ко је познао себе увидео је да је у њему „скривени човек срца“ (1. Петр. 3:4), у Писму назван „чедом Божијим“ (Јован 1:12), „сином светлости“ (Лука 16:8), „рођеним одозго“ (Јован 3:3), „оживелим из мртвих“, „небеским“ (1. Кор. 15:47, 49), „човеком унутрашњим“ (2. Кор. 4:16), „духовним“ (Ефес. 4:21), „новом твари“ (2. Кор. 5:17).
      А од чега почиње познање себе? Према речима епископа Инокентија Херсонског, „добар је онај који искрено себе сматра недобрим, тек тај почиње да буде добар“. То је почетак, то је први степеник. На врху могу бити мисли преподобног Силуана Атонског:
     „Ми можемо расуђивати само толико колико смо познали благодат Светог Духа“; „Савршени ништа не творе од себе. Они говоре само оно што има даје Дух“.
      Или, према апостолу Павлу, у обновљеном човеку делује Божанствена сила, „која чини у вама и да хоћете и да творите“ (Филипљ. 2:13). То јест, и мисао истиниту, и реч, и дело.
     Тим поводом можемо навести пример из житија преподобног Силуана Атонског из књиге „Старац Силуан“ архимандрита Софронија (Сахарова):
     „1932. године манастир је посетио један католички доктор, отац Хр. Б. Он је много беседио са О. В. о разним питањима живота Свете Горе, и између осталог питао:
    – Које књиге читају ваши монаси?
    – Јована Лествичника, аву Доротеја, Теодора Студита, Касијана Римског, Јефрема Сиријског, Варсануфија и Јована, Макарија Великог, Исака Сиријског, Симеона Новог Богослова, Никите Стифата, Григорија Синаита, Григорија Паламе, Максима Исповедника, Исихија, Дијадоха, Нила и других отаца из „Добротољубља“ – одговорио је О. В.
     – Ваши монаси читају те књиге! Код нас их читају само професори, – рекао је доктор, не скривајући чуђење.
    – То су књиге на столу сваког нашег монаха, – одговорио је О. В. – Они читају такође и друга дела светих отаца Цркве и дела каснијих писаца-аскета, као на пример епископа Игњатија (Брјанчанинова), епископа Теофана Затворника, преподобног Нила Сорског, Пајсија (Величковског), Јована Кронштадског и других.
     О том разговору је О. В. испричао старцу Силуану, кога је дубоко поштовао. Старац је приметио:
     – Могли бисте рећи доктору да наши монаси не само да читају те књиге, него би и сами могли написти сличне... Монаси не пишу јер већ постоје многе прекрасне књиге, и оне су њима довољне, а ако би те књиге из неког разлога нестале, монаси би написали нове.“
     То значи да и у наше време постоје такви подвижници који имају истиниту мисао, и оваплоћену реч, као и други велики светитељи. Јер је речено: „Лаж – то је „стари“ човек, а истина – „нови“ човек“ (Древни Патерик).
     И у том случају „духовни човек“ каже: „Изрече срце моје Реч добру“ (Пс. 44:2), и „Језик је мој трска (перо) писара брзописца“ (Пс. 44:2). Зато што је он веран Господу своме, који је рекао: „Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јован 7:38). Утроба – то је срце са неизрецивим мислима, а жива вода – благодат са оваплоћеним речима и делима (светитељ Јован Златоусти).
    Иступљење, како смо већ означили, јесте промена (промена ума, старогрчки μετάνοια). Мењајући свој живот, просвећујући ум, чистећи срце, испуњавајући заповести, причешћујући се из Чаше Тела и Крви Христове, из једног драгоценог сасуда у други, не мање драгоцени, сасуд, принудимо себе и постарајмо се да и ми подражавамо светим подвижницима, који су се удостојили да чују од Господа Исуса Христа у животу: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“, а по смрти: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“ (Пс. 115:6). Амин.

   Епископ Цалкински Григорије (Кација)
   Са руског Мирјана Милетић
   извор: www.pravoslavie.ru

Беседе у Буенос Аиресу, Митрополит Амфилохије и Епископ Методије

27.8.2018.

Успење Пресвете Богородице, 2018.

фото: mitropolija.com

Ирмос на Успење Пресвете Богородице

Не може да изгуби своју душу онај ко поштује Богородицу.

Старац Пајсије Светогорац

НА КОСОВУ СЕ ДЕЛИ И ПРЕДАЈЕ НА ЖРТВУ САМО БИЋЕ НАШЕГ НАРОДА - обраћање Епископа Рашко-призренског Теодосија на промоција књиге „Задужбине Косова и Метохије“ у Шапцу

У Саборном храму Св. апостола Петра и Павла у Шапцу је 26. августа с благословом Преосвећеног Епископа Шабачког г. Лаврентија, након Молебана за Косово и Метохију, који је служио Епископ Теодосије, одржана промоција поновљеног издања монографије "Задужбине Косова и Метохије". Пред пуном црквом о Косову и Метохији говорили су Епископ Теодосије, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милош Ковић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон Љубомир Ранковић. 

У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија:

НА КОСОВУ СЕ САДА ДЕЛИ И ПРЕДАЈЕ НА ЖРТВУ САМО БИЋЕ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА 

   Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре,
   Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог  стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света.
    Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 - годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве.
    Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса.
    Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима,  није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити.
    Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег.
     Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову?
    Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца.
    Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе.
  Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва - сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу.
    Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда - Христа Спаситеља за 30 сребреника.

„О проклета косовска вечеро….
  О проклета земљо, пропала си!
  Име ти је страшно и опако…
  О Косово грдно судилиште“
  подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски.

   Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима.
   „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4)
     Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима.
    Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека.
    Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Јер 2.12-13; 6.8)

Видео снимак целе промоције (видео снимак је нажалост слабијег квалитета јер од телевизија које су снимиле нисмо још успели да добијемо квалитетнији снимак)

     извор: www.eparhija-prizren.com

Слава Успењског храма у Чачку

    Са љубављу верних људи и милошћу Божијом, 1991. године започета је изградња Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку. Овај храм је заједно са својом црквеном заједницом на дан прославе празника Успења Пресвете Богородице имао велику радост, јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереја Марка Мирковића, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, пароха успењског јереја Живка Дамјановића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића.
    Велики број православних хришћана из Чачка и околине је дошао да узме благослов од свог Епископа Јустина и учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању.
   Владика Јустин је на почетку Свете Литургије рукопроизвео студента теологије Филипа Нешковића из Чачка у чин чтеца.

    После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свештенству и верном народу. Епископ је истакао величину Мајке Божије која је људима родила Вечни живот. Она није могла да остане у смрти као што и Сина Божијег није гроб држао, јер је Он пут истина и живот (Јн 14, 6). Апостол Павле каже да је у телу или изван тела узнет на треће небо где је чуо неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2 Кор 12, 2-4). А Богородица која је часнија од херувима и много више славнија од серафима је зато узнесена изнад небеса где се налазе силе небеске, вечни мир, правда и љубав. Тамо је Господ и они који га истински љубе.
    Човек би на земљи волео да сазна све тајне које га окружују. Иако је наука толико тога доказала и човек се толико уверио и опипао окружење, једни виде нешто на један, а други исто то на други начин. Оно што је за једног светлост, истина и добро, за другог је тама, лаж и зло. Људи се деле на оне који живе како они желе и на оне који живе онако како нас је Спаситељ учио. Науком се не може доказати оно што је невидљиво, већ се може сазнати само вером. Оно што је недоказиво показује се често вером доказиво и опипљиво за душу, срце и ум. Али само онима који су своју душу, срце, ум и вољу прилагодили Божијој вољи. Епископ је нагласио да такви људи непрестано узрастају добрим делима у висину раста мере Христове. Они као апостоли имају ум Христов и чине оно што би Христос чинио. Бог жели да имамо љубав и мир, а то можемо задобити када нађемо мир у душама нашим. Тако једино можемо испунити циљ постојања човека, да будемо у Царству небеском са пресветом Богородицом, анђелима, арханђелима, мученицима, преподобнима и свим светима.
    Наш Архипастир је пожелео срећну славу и да Господ Бог да благодат и мир у Духу Светоме свима који су дошли у овај храм.
     Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач. По Светој Литургији је настављено празнично славље на трпези љубави, на којој се старешина храма јереј Никола Вукобрат захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу и свештенству. Старешина је нагласио да је Епископ домаћин сваке цркве и да је увек добродошао у наш град и храмове.

    Ђакон чачански Немања Тимотијевић
     извор: eparhija-zicka.rs

Κοίμηση της Θεοτόκου. Αγρυπνία στην Ιερά μονή Ιβήρων

Она је, Поклоница смела,

у ноћи без светлости

у тамним вековима беспутице

усудила се

стазу да пропути,

најкраћу и незаменљиву-

ка начелној тајни Божијој-

ка светој нетрулежности.

Она је све кротке и ниште и тужне,неуспокојиве искатеље унутарњег,бесмртног,божанственог,"умног бића",

с љубављу повела са собом

ка светлој васељенској јутарњи

дивног васкрсења.

И од тог часа

иза Њених ногу,

које с трепетом бола прођоше кроз трње,

по чудесним траговима,

по Њеним стопалима,

које горе драгуљним сузама

и капима рујних рубина,

хитају низови

узаном стазом...

А лица!

Њихова лица сијају

непропадљивом лепотом Њеном.

Иду...сви иду...хитају...

ка слави непропадљивости

светлог дана Васкрсења.

Отац Јован Журавски

Манастир Ивирон

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Успење Пресвете Богородице, 28.8.2018.

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

    Све је чудесно у овом догађају, али чему се зачудити кад прилазимо крају земаљског живота девојке која је љубављу и вером прихватила немогуће - да роди Бога!
    То што јој је архангео Гаврило три дана унапред јавио да се спреми за упокојење? То што је пожелела да пред упокојење види све апостоле и што су их за тренутак анђели сабрали код ње са свих страна света? Што су пострадали они који су покушали да обесвете њен ковчег? Што је узета на Небо у пречици будућег укидања смрти...
    Ипак, то што је Јоакимова и Анина кћи Марија постала Богородица веће је чудо од свих претходних и потоњих у људском роду.
    А ми, можда можемо да се на Успење вером сви окупимо око Пресвете заједно са апостолима.
    Где год да се налазимо. Да ли смо на литургији или и тренутно негде где литургије нема, на ком било крају света да се налазимо - макар за тренутак окупимо се око наше Мајке. Мајке Цркве. Помолимо јој се на Њен велики празник.

  Кад људи ове данашње цивилизације који нису у Цркви гледају апостоле на облацима ношене анђелима, како се окупљају на Богородичином успењу, као што се види и на најпознатијој и најлепшој фресци Успења, Сопоћанској - траже ту доказ о ванземаљцима и давним летећим машинима из неке друге цивилизације.
   Делимично су у праву. Могло би се рећи да и ми и апостоли припадамо једној другој цивилизацији, у ствари једној надцивилизацији. Не ванземаљској него надземаљској - Царству Божијем, Царству Небеском. А за најсавршеније превазилажење ограничења времена и простора нису нам ни потребне справе. Довољни су само јака вера и љубав.
  Ипак ми се не одричемо ни ове цивилизације која покушава да се беспоговорно преда Царству Земаљском.
   Учествујемо у њој, поправљамо је, али се и боримо и молимо да она не превлада праву домовину целог човечанства која делује из будућности, а у историји. Домовину Очевог Дома, Царство вечне љубави Божије.
    Срећан нам празник Успења Пресвете Богородице, велики празник откривења Царства Небеског

    о. Ненад Илић
    www.facebook.com

СОПОЋАНСКА КУЛА

Сопоћанско „Успење Богородице“ диже, или успиње у небо задужбину краља Стефана Уроша I, храм Свете Тројице, 
а на тлу остаје траг једнобродне базилике, остају проскомидија и ђаконикон, остаје припрата, остаје кула-звоник.

Душко Милошевић
www.facebook.com

КОВИЉСКИ МОНАСИ, Канон благодарни Пресветој Богородици

С песником у подне: Иван В. Лалић, Шапат Јована Дамаскина

Песник Иван В. Лалић говори стихове своје песме „Шапат Јована Дамаскина”.

преузми овде: radio-beograd-s-pesnikom-u-podne.html

Матија Бећковић, УЧИНИ МИ ЉУБАВ

Учини ми љубав душо најнајнија
И укради се тајно најтајнија
Озари капље росе на паучју
И замахнуте звукове у звучју
Рђу што се круни с шарки галаксија
Склад и смисао склада хармонија
Хују у сазвучју зују сатрептаја
Не остави ме без тебе до краја
Не пречуј призови подари спокоја
Ал нека увек буде воља твоја

Учини ми љубав док је за видела
Зрако што си мркле мраке крозвидела
Не кршећи кристал који си пробила
Постала девица пошто си родила
Љубав која умре није ни живела
Највољенија од небеских тела
Прибрани цвете бобицо и шнало
Скупља живота чиодо коало
Владај надамном сило недозната
Да умрем што мање пре суђеног сата

Учини ми љубав за љубав љубави
Те славе која саму себе слави
Ако си једине једнине једнина
И без множине двојнице двојина
Кад све и свја си и свељубећа си
Само Бог ниси мајко божјег сина
А да Бог будеш сама си одбила
Да једини буде тај ког си родила
Како тебе не би нико прослављао
Већ оног што ти је божански дар дао

Учини ми љубав љубави једина
Мати свог оца кћери свога сина
Жено и девојко љубави и дете
Аја Софијо Свемајко планете
Утробе сам се твоје зажелео
Да опет будем спокојан и цео
Откад се срело и спојило двоје
Двоје је једно а Једно је Троје
Варницо луча свевасељенскога
Љубави има колико и Бога

Учини ми љубав пошаљи поруку
И на даљински спусти своју руку
Ил се из облака без скајпа и сајта
Линкуј без линка и без гигабајта
Сети се песника који не постоје
А једино вреде због љубави своје
А по Павлу и да планине помераш
Ништа си ако и љубави немаш
Књиго исписана изнутра и споља
Виртуелнога Константинопоља

Учини ми љубав створе неимени
Да ја не живим него ти у мени
Спавај све моје од света старије
Кад год се пробудиш никад касно није
Да с мртве тачке кренеш испочетка
Звездо новога небеског поретка
Сад кад је јабука она нагрижена
Коју на превару проба прва жена
И због које смо изгнани из раја
Постала знамење и новога краја

Учини ми љубав јање небодано
Чедо омиљено зрно овејано
Јагодо цветићу јечму мокра птицо
Струницо грлицо
ти једномужицо
Куло што гледа ка Дамаску граду
Стадо дивокоза на гори Галаду
Љубав је као и јеврејска брава
Ко једну откључа друге закључава
Запамти ми име познај удостоји
Да ми се и смрт и живот омоји

Учини ми љубав кћи јерусалимска
Као што написа рука дамаскинска
Кад се без мајке на небу родио
А без оца на земљи рођај поновио
Тад су се небо и земља венчали
А које је које више нису знали
Знали су да нико није на губитку
Док год буде била љубав на добитку
Ни песник ожењен на гори небеској
Ни муза удата на плочи земаљској

Учини ми љубав ако си у моћи
Да се из мрке мрклине изноћи
Преко лешева се зло и горе гложе
За хаос какав се пожелети може
Учини краја Иродовој влади
И поколењима новорођенчади
Ујасни утачни услиши песника
Док се звезде држе закона језика
А зупчаником око звездарника
Управља слово и надграматика

Учини ми љубав не буди ненежна
У слепа времена стидна безнадежна
Изврнуо се космос на поставу
И окренула небеса на главу
Породи нову звезду некретницу
Нека избаци свемир постељицу
И румена зора с наличја осване
И објави свету са супротне стране
Као спас и излаз водиља и весник
Јер Бог је велик и страшан је песник

Учини ми љубав гласком се огласи
Устави расуло часа не почаси
Јер непорушива си и непотрошива си
И недомислива си и несазнатива си
И недомашена си и неисцрпива си
И незаходива си и неразрешива си
И недокучива си и несместива си
И неупоредива си и нетакнута си
И несвењива си и неизецива си

Учини ми љубав сад на концу конца
Да опет осетим на лицу зрак сунца
Спаси кад Спаса ти родила јеси
Лептира и мравка и све под небеси
И само сијај сјати не престаји
Сијај сијањем што из Тебе сјаји
Карамракове пламену предаји
И све грехове у сјају окаји
Док се свако слово у Књизи осјаји
И глеђ језика се у песми засјаји.

Всенощное бдение накануне Успение Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии

извор:  Валаамский монастырь

Успење Пресвете Богородице - Велика Госпојина

    Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

     И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Манастир Вазнесење

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Манастир Благовештење
Успење Пресвете Богородице, 2018.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Успење Пресвете Богородице

"Смрт престаје да буде смрт! Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем! Смрт више није растанак већ сједињење! Смрт више није жалост, већ радост. Смрт више није пораз, већ победа! ЕТО - ТО ЈЕ ОНО ШТО ПРАЗНУЈЕМО НА ДАН УСПЕЊА ПРЕЧИСТЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ, предосећајући, предокушајући, и исповедајући зору тајанственога дана који већ почиње да свиће!"

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 13. по Духовдану, 26.8.2018.

Господ нам даје живот, светлост и радост

    У суботу 25. августа 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у манастиру Милешеви.
    Саслуживали су настојатељ манастира Светог оца Николаја у Бањи Прибојској архимандрит Теофил, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, и протођакон Никола Перковић. За певницом је одговарало милешевско сестринство.

    Заједно са вернима милешевског краја у литургијској радости учествовала је и група ходочасника из Чачка који су на свом поклоничком путовању до Световасилијевске острошке обитељи посетили и Световазнесењски манастир Милешеву. Већина њих је приступила Трпези Господњој са молитвом да им причешће Пречасним тајнама Христовим буде на исцељење душе и тела.

Беседу Епископа Атанасија преузми овде: 
media.milesevskaeparhija.rs

    Поучавајући сабрани народ Епископ је рекао да се Господ преобразио не да би неког задивио својом славом јер то Њему није потребно, већ да би показао пред својим ученицима и свима који буду следили пут Његових ученика шта је то што Он нуди и даје онима који верују у Њега, а даје им живот вечни, даје им светлост и радост: – Мало је светлости и радости у овоме свету а Господ даје и светлост и радост. И подвиг живота у којем учествујемо је доста тежак, и без тог додавања светлости и радости са Божије стране ми не бисмо издржали на овом путу, јер је много зла, много мрака, много лажи и подметања. Када Господ не би помагао ми овим путем не бисмо могли проходити.

    извор: milesevskaeparhija.rs

Црква Светих равноапостолних царева Константина и Јелене у Ивањици, 180 година храма

Историјат Цркве Светих равноапостолних царева Константина и Јелене у Ивањици- документарни филм поводом јубиларних 180 година од изградње храма.

Јапанска православна црква (емисија "Хришћански траг")

Серафим

  Крштењем је данас у Православну Цркву ушао Кинез Zhaoquao Yu или Henry, а сада Серафим.
    Рођен у Кини, а живи у Сан Франциску.
Нешто (боље речено Неко) га је нагнало да почне да обилази хришћанске богомоље, али тек у нашој православној Цркви наслутио је дом за вечност.
    Крштење смо обавили на српском и енглеском, уз присуство отмених кинеских родитеља новокрштеног који говоре само кинески, али изгледало је да су све душом разумели.
    Београђанка, кума Сања, фејсбук пријатељица најзаслужнија је за овај догађај који нам је обележио не само овај дан.
    Лепо је подсетити се колика је одговорност нас православних према целом свету.

    о. Ненад Илић
    www.facebook.com

Митрополит Амфилохије у историјској посети престоници Инка крстио више Перуанаца

Његово високопреосвештнство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у оквиру свог боравка у Перуу, посетио је древни и престони град Инка, Куско. Током своје посете, што је прва посета једног православног Епископа Куску, Митрополит је крстио вишечлану породицу Кадагандом из овог града.

    У том надалеко чувеном граду се већ дуже времена појавила потреба за оснивањем православне парохије. Епархију буеносајреску контактирала је група од више десетина људи која жели да прими православље на челу са професором Универзитета у Куску и адвокатом г. Валдиром Фроилан Апаза Кадагандом, иначе бившим фрањевцем.
   Тако је после вишемесечног спремања и изучавања катихизиса дошло време да по први пут у историји, древни град Куско посети један православни Епископ.
   У поподневним часовима Митрополит Амфилохије у пратњи архимандрита Рафаила (Чепрњића), протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протођакона Владимира Јарамаза је на обалу лагуне Лукре (предграђе Куска) обавио Свету тајну крштења и миропомазања породице Кадагандом.

   У прелепом амбијенту лагуне крстила се породица г. Валдира добивши имена Владимир по Светом Јовану Владимиру, краљу српском и равноапостолном Светом Кнезу Владимиру руском, а његова супруга и деца Анастасија, Јован и Рафаило.
   Владика Амфилохије је након крштења честитао новим члановима Цркве Божије и пожелио да православна заједница у граду Куско сваким даном све више расте:
    „Ове душе крштене су миропомазане Духом Светим на начин како су то чинили апостоли и њиховим наследници кроз векове. Крштене на начин како је и Христос крштен у реци Јордан, погружавањем како је Црква Божија то сачувала кроз векове на православном Истоку. Ево и данас то се догађа овдје у овој древној земљи Инка и потврђује се оно што је Господ благословио и рекао својим ученицима Идите и крштавајте све народе, не само један народ, учећи их да држе све што Сам вам заповедио. И ево и ово је знамење Божје да сам ја као Митрополит, Архиепископ из далеке Црне Горе дошао овде да добијем четворо своје браће, духовне деце, четири своја кума.“

    На крају Архиепископ цетињски Амфилохије је благословио да се у овом граду оформи парохија која ће носити име Свете Тројице:
   „Ово је почетак и темељ једно нове Црквнене општине- парохије Свете Тројице у овом граду и да Бог да да ово буде сјеме за многе друге који ће примити свету вјеру Цркве православне, католичанске- апостолске.“
    После крштења организован је обилазак старих зидина царства Инка који су се и до данашњег дана очували.
    У Перуу ће Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке боравити до 25. августа, а у недељу, 26. августа, богослужиће у Мадариаги, у Аргентини.
    Куско (шп. Цузцо) је град у Перуу, који се налази у Андима на висини од 3400 метара надморске висине, и представља историјску престоницу царства Инка. Године 1983. стављен је на листу светске баштине УНЕСКО-а.
    Иначе царство Инка је било највеће царство у претколумбовској Америци настало у 14. веку. Главни град Инка – Куско што значи центар света, познат је још и под називом „Град Сунца“. У близини Куска налази се Мачу Пикчу древно утврђење Инка смештено између два оштра врха у Андима на висини од 2350 метара.

    протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић
    извор: mitropolija.com

МРВИЦА УЗДАРЈА

Игуманији Свете Саборне Жиче монахињи Јелени - тек мрвица уздарја за сву брижност у чувању језика и песме наше!

Момчило Мошо Одаловић
ЖИЧКИ ДУХОВНИ САБОР "ПРЕОБРАЖЕЊЕ"
Додела награде "Жичка хрисовуља" Стевану Тонтићу
Манастир Жича, Преображење, 2018.

фото: Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево

презвитер Радивоје Круљ - Веронаука и Црква

У организацији Катихетског одбора Републике Српске и Епархије зворничко-тузланске, у Епархијском културном центру у Бијељини 23.08.2018. године, одржано је саветовање за вероучитеље православне веронауке са подручја Епархије зворничко-тузланске.

УНУТРАШЊИ БОЛ

   Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу.
   Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати.
     Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго?
    То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа.
    Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности.
    И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница.
    Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата.
    Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе?

   Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи.
    „Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву.
   Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело.
    Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити.
    Почеће да боли.
    Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души.
     Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог.
    Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима.
    А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа.
    Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике.
    А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни.
    Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе.
    Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара.
    Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим.
    Неко поново, а већина по први пут.
     Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест.
     Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено.
    Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек.
    Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине.
    Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти.
     Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   Радоњеж
   извор: www.pravoslavie.ru

Massive Orthodox Christian Baptism of Africans, Rwanda

Старац Мојсије СИНАИТ

    Човеков живот добија смисао када схвати да није играчка у рукама судбине и да овај свет није џунгла, као што многи говоре. Зло у свету потиче од нас. Постоји духовни закон у складу са којим нам се узвраћа зло преко људи који нису са Христом и који су својом слободном вољом  опредељени да чине зло.
    Тим духовним законом управља Бог. Видите, ја данас могу да учиним неко зло, али Бог који види моју немоћ неће дозволити да ми се узврати злом у овом тренутку моје слабости, него га допушта касније, мало по мало, онда када будем имао снаге и благодати, да не бих пао у безнађе.
     Када увидим да Господ управља мојим животом, лако ми је да Му се препустим и све поверим у Његове руке. Ако нам је Он дао све, па и цео наш живот, кога другог да волим више од Њега? Где да нађем бољег пријатеља? За мене постоји само Он и свим својим бићем окрећем се Њему.

    Које су Господње заповести? То су заповести о љубави: да љубиш Господа Бога свога и ближњег свога као себе самог. Свети Макарије то појашњава и каже да треба да волим и да применим љубав. Неки схватају љубав као теорију, али љубав није теорија, него делање, и то треба да прихватим својом слободном вољом. Имамо слободну вољу, али је она болесна. Зато се старац Мојсије сваког дана овако моли:
    “Господе, молим те излечи моју болесну вољу тако да хоћу и желим оно што Ти хоћеш од мене.” Морамо да разумемо да смо болесни и да тражимо помоћ, јер ће нам тада доћи благодат да заволимо. Управо то и свети Макарије наглашава. Он каже да када човек схвати све ово што смо горе навели, од Бога добија благодат. Са њом је могуће да човек оствари и оно што је за њега најтеже. Човек се боји када га Христос позове. Пита се како да то оствари. Свети Макарије на то одговара: “Од тебе се тражи само да то схватиш, а потом ће ти Бог дати благодат да оствариш све оно што су постигли светитељи”. Зар су светитељи били нешто друго од нас? Многи од нас одмахују руком говорећи да то могу само свети. Грешка! Сви смо предодређени да будемо свети!
    Ми сви сада смо само особе (појединци, јединке, атоми). Атом (у грчком језику  ова реч поред тога што означава најмању јединицу материје, има значење: особа, појединац, јединка – прим.прев.) је нешто што цепа, а што је и само расцепљено (одатле и атомска енергија). Шта треба да учинимо? Треба да постанемо личности, ипостаси. Бог је личност. Он је ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Он је Онај који је био, који јесте и који ће бити. Позвани смо и ми да постанемо личности. То ћемо постићи Његовим благословом и благодаћу. Свети Макарије каже: “Не бојте се. Када будете схватили у себи ту велику истину, да Бог управља свиме, да је Бог наш трајни удео, по речи светог старца Порфирија, онда је све могуће. Тада се човеково срце успокојава, ослађује, тихује. Не пада у агонију због зла у свету, не узнемирава се због проблема личне карте, економске кризе и слично, него све препушта Богу. Мој живот је у Његовим рукама. Мој живот је Његов живот. Све препуштам у Његове руке. Он процењује када ће ме узети Себи. Погледајте како је Језекиљ, који је био веома грешан цар Израиљев, молио Бога да му дарује продужетак живота и добио од Њега петнаест година. Треба и ми да тражимо од Бога да нам дарује време јер још увек нисмо принели плодове покајања. Сваки пут када прилазимо светом Причешћу управо то треба да тражимо: “Господе, прими мене недостојног који ти прилазим и даруј ми (да нам дарује јер нисмо достојни тога што иштемо од Њега) да принесем плод достојан покајања и спасења. Молим Бога да свима нама то дарује.       

* Старац Мојсије Синаит је грчки старац који се подвизава вец 30 година на надморској висини од  2.000 м у једној пећиници која се налази тачно насупрот  врха свете планине Синај у Египту. Од његове милостиње живе десетине бедуина са којима у својој пећиници дели храну коју му доносе поклоници. 

У прилогу је превод разговора са грчким поклоницима из 2012. о смислу човековог живота, духовном закону, двема највећим заповестима Божијим и како да их спроведемо у дело, о болесној вољи човековој и Божијој благодати која је лечи, о поверењу у Бога и покајању.   

   Преузето са фејсбук налога једне поклонице која је снимила разговор:
    https://web.facebook.com/stefania.anagnostopoulou/videos/4128281960278/?_rdc=1&_rdr
   Са грчког превела Валентина Аврамовић    

   извор: www.spc.rs

Порука Патријарха Иринеја: "Не могу да ћутим о нашем Косову..."

Његова светост Патријарх Српски г-дин Иринеј у својој преображењској беседи осврнуо се и на питање Косова и Метохије, изразивши велику забринутост али и наду и веру да ће Косово и Метохија, тај српски Јерусалим остати и опстати и поред чињенице да је данас најугроженије у својој историји.

фото: www.spc.rs

ВЕКОВИ: О Косову и Метохији

Дигитални уређаји и лична слобода

   Дигитални уређаји и свакодневни живот

    То је врло тачно питање, које се врло често задаје и то с великим правом, али је ипак опште. И свако има свој одговор. На пример, оно што мени пада на памет: код свештеника који ми сам о томе није говорио, али код којег су се запажали сви знаци зависности, морао сам то да пресечем, зато што се једном приликом десило да је био у храму у олтару, користио је таблет и заборавио је да изговори возглас. И није страшно то што је заборавио да изговори возглас, већ то што је служио, а сам је био „ван службе“, као „онај који не служи“.
    Зависност од дигиталних уређаја, судећи по ономе што читам (не користим их активно), јачина привлачности, тежње, жеље за коришћењем ових уређаја на којима постоји слика, радња и узбуђење, јача је од сексуалне жеље. И ако човек заиста осећа такву везаност треба да буде врло опрезан према својој навици. Видимо да навика постоји. И има људи, и у Грчкој, које су интернет и дигитални уређаји заокупили до те мере да не једу, разбољевају се, имају огромне проблеме, и мислим да је то за њих налик на смрт, не знам, можда преувеличавам, али управо то се дешава. Овакав човек неће чути Цркву. А онај ко жели да се бори, и ко још није потпуно зависан од њих, али одлази у интернет, у његове прљаве и отроване кутке, треба да призна самом себи: то ме превише привлачи. И закључак је очигледан.

    Наука и Интернет

    Неко може да пита: а да ли могу да користим интернет како бих се припремио за предавање, за посао или ради везе и комуницирања с људима, односно ради разумнијих циљева? Рекао бих: да, али и ту човек треба да буде опрезан. Ево вам другог примера: на конференцијама стално слушам реферате у којима има на хиљаде линкова. И сви су из интернета. То су врло једноставни реферати: један је рекао ово, други је рекао оно, трећи оно. И само малобројни нуде нешто личније и дубље. Већином су то цитати чланака и реферати с фуснотама. Шта то значи? Исто оно што смо већ рекли. Процес спознаје постаје површан.
     А човек би могао да искористи пет-шест линкова, да се ослони на њих, да размисли, да формулише проблем и да изнесе оно што има у себи. Лоше је ако рад постаје превише фрагментаран: имам питања, налазим одговоре на њих и нудим их вама. Очигледна је механизација човекове способности да рађа, да производи, да ствара свој производ, да уграђује у њега сопствени израз, сопствени таленат, сопствени дар. Али наравно, и ту све зависи од ситуације. Има извесних основа, али кад нам људи долазе с конкретним питањима све зависи од ситуације.

     Духовни живот и мобилни телефон

    И сам се борим. Пошто сам знао шта је то донедавно нисам имао мобилни телефон. Сад га имам и заједно с њим ми је цела митрополија на длану. Нисам нимало сигуран да је то добро. Пре свега, с телефоном ме је запљуснуо талас комуникације: све време комуницирам с неким. Стиже ми смс-порука од капетана дуге пловидбе из Норвешке, а следећег месеца са Карипских острва... и не стижем! Добијам поруке из Вијетнама, из Мумбаје, из Америке, из Европе – са свих страна! Не могу више! Видели смо вас на интернету, и зато... почиње да излаже своје питање... Питањима ме засипају људи којима је потребно општење, макар овакво. Наравно, кад се лично упознајем с неким од њих људи, радост због нашег општења постаје много већа, и за њега, и за мене. То интернет не може да пружи!
    И није лоше то што се упознајемо с човеком, што му уливамо наду, али ми то ствара огроман проблем, одузима ми масу времена. Због овог „пастирског општења“ лишавам се општења с Небом. Искрено речено, не бих волео да се налазим негде и да видим да ми у десет до дванаест Мезогејски митрополит шаље одговор на поруку. Хтео бих да се он у том тренутку моли, а не да се дописује. 
     С друге стране, кад пошаљем једну или две поруке, а човек ми не одговара зато што нема времена, буде ми жао због тога што ме игнорише. Видите какав још проблем постоји!
     Радују ме свештеници који или врло мало користе мобилни телефон или га уопште не користе, и разумем их. Али мислим да једнима одговара једно, а другима друго. И у Цркви свако има свој таленат, и своју благодат, и своје призвање, и унутрашњи осећај о томе како треба да живи.
                              
    Шта интернет не може?

    Не знам, немам једноставан одговор, али део мог ума и мог срца ми каже да се преко интернета не може загрлити други човек, не може се пољубити.
    Не можеш да причаш и да видиш како човек у току вашег разговора плаче. То је врло јака ствар! И преко интернета не можеш да пољубиш екран и да добијеш стварни „одговор“, рецимо, преко скајпа. С друге стране, гледајте, ништа није савршено и ако нам није дато нешто друго у ситуацији у којој се налазимо, можемо да разговарамо и тако се могу добити одговори на нека питања, и наш пут може бити обасјан, чак и преко интернета. Само то не треба превише да нас обузима.

    Потпуно одсуство уз потпуно присуство

     Сад се трудим да избегавам да учествујем у свим комитетима и националним комисијама, зато што им више не верујем. Кад ипак морам да учествујем видим да је то нешто страшно. Налазим се на седници комитета који се бави врло важним питањима као што су, на пример, анамнеза пацијента и ствари које су с тим повезане. Присутно је девет људи од којих шест има мобилне телефоне на којима нешто куцају; председник има три мобилна телефона. Један реферише, секретар записује, а сви остали су „одсутни“. Претпостављам да се исто дешава на седници Савета министара и на другим сличним манифестацијама. Ум ових људи није присутан, налази се на другом месту. Неко шапатом разговара преко телефона. Страшна слика! Трагедија је у томе што сам исто то имао прилике да видим и на састанку епископа. То нас чини безличнима. Није добро.

    Вест и 189 фотографија испод ње

     И још једна ствар – неумереност. У току је постриг монаха на Светој гори. Људи се пењу на столице, верници дижу своје мобилне телефоне и непрестано шкљоцају. Један има камеру, други неке друге уређаје. Шта преносимо? Тајну? Тајна се не може пренети! Мистички је доживљавамо у себи. Сви ови блицеви и сами људи који фотографишу доспевају на црквене веб-сајтове, и ви видите да је обављено Јелеосвећење, панигир... да је било присутно неколико десетина људи... и 189 фотографија испод тога. Зашто? То је заблуда. Заблуда и неумереност.
    Нажалост, навикли смо на то. И искрено речено, већина нас више воли да оде на неки такав веб-сајт и да тамо проведе време уместо да узме у руке књигу или да се помоли, или чак да уђе на интернет и да тамо пронађе нешто што ће му пробудити душу, да не буде да су само наше очи и наше уши чули (и очи чују кад читамо), него да вест допре и до душе.
    То није нимало једноставно питање. И треба организовати сусрете на ову тему – не конференције с рефератима, већ разматрања – треба да постављамо себи питање: а шта даље?

    Човеку је потребна лична слобода

     И једна је ствар кад све то користе одрасли, а друга је кад користи омладина. То је други језик. Боље је да кажем половину на грчком језику него све на свахилију. Грци ме уопште неће разумети на свахилију. Видим то кад разговарам с ђацима који долазе код мене. Они другачије размишљају. И морам максимално да се потрудим да ме не повуку, да могу да их окренем у другом правцу, не да их скренем с пута, не. И не да им нешто наметнем. Већ да учиним да схвате да им је потребна лична слобода. Да могу јасно да размишљају и да се после тога не сложе са мном. Да виде проблем, да размисле о њему, и да тек после тога оповргну мој став или да се сложе с оним што им причам.
     Питање је тешко, јер је жеља врло јака. И развој се не може спречити.

   Митрополит Месогејски и Левреотикијски Николај
   Са грчког је превела Александра Никифорова
   Са руског Марина Тодић
   ΠΕΜΠΤΟΥΣΙΑ
   извор: www.pravoslavie.ru