ПРИРОДА СРБИЈЕ

    Кад успемо да се макар на кратко избавимо убрзаног времена, у природи можемо да сагледавамо сву њену символичност.
     Рекло би се да Бог није створио ништа а да није везано за човека, ништа што није дато човеку на ишчитавање и тумачење.
     Наша лепа Србија је једна од европских земаља са највећим бројем различитих биљних врста на малом простору.

     Кад човек обилази уређене европске земље, не може да не примети да је тамо природа, чак и ако није директно под руком човека, уређена, скоро парковски прочишћена.
      Рецимо, препознатљиви прелепи швајцарски пејзажи дивни су на разгледницама, лепо је и шетати по њима, али човек не може да се отме утиску да су некако превише уређени. Не може човек тамо да види коров. Као да су сви пејзажи сачињени од биљака које су прошле ботаничке конкурсе.
     А у Србији не можеш да скренеш са пута а да се сав не изгребеш, избодеш или ожариш, или макар да поцепаш панталоне.

     Лепо је кад човек види уређену природу. Али лепо је и кад види бујно природно богатство које се састоји од непребројивог мноштва различитих биљних врста.
     А српски народ као да је символички чврсто повезан са том разбарушеном природом која ако се не обуздава очас претвори њиве у шибљаке и шуме и прогута неодржаване куће.
     Понекад се човеку чини да би наш групни портрет могао да изгледа баш као слика растиња на међама између њива. На заједничкој земљи. Не можемо лако да се сврстамо у неколико типова. И свако огорчено и жилаво брани своју посебност. Макар био сав од трња.

     На све стране по Србији има моћног дрвећа, зимзеленог и листопадног, плодног воћа, лепих цветова, али има много оних бодљикавих биљака, који се закаче за вас или вас боду кад год им се укаже прилика. Оних повијених по земљи и оних који џикљају према сунцу. Оних које вам не дају да прођете својим путем или вас ожаре и оних који вас само лагано лупе по леђима или помилују по лици док пролазите. Бујност...
     А све заједно је Србија. Природа Србије. А такав је и народ Србије.
     У последње време има нестрпљивих који у жељи да сузбију претерано бујање живота бацају индустријска средства која убијају све живо. Раде то и у селу мојих предака.

Околина манастира Рача

   Тешко их је обуздати и објаснити да тако праве велику штету. Као и оне који да би се удаљили од природе, чим се домогну града бетонирају свако парче земље које виде.
      Човек понекад помисли да је можда ипак лакше претрпети по неки убод него живети у досадном парку, који би у нашим условима брзо постао само офуцана ледина. Али да би се нашла равнотежа између подивљалог корова и голе ледине или бетона, богомдана природа Србија се мора разумети и волети. Као и њен народ.

      о. Ненад Илић
      www.facebook.com