Translate

09. септембар 2018.

ДВЕ ЗАПОВЕСТИ

      Шта год радили или мислили, увек се враћамо на Божије заповести које слушамо и на овонедељној Светој Литургији.
    "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим".
    "Љуби ближњега свога као самога себе".
     И у њима је све што нам је потребно.
     Прихватамо Твоје велике заповести, али - како Боже? Волели бисмо да волимо, али - како?
     То "како" је свакоме од нас тема за цео живот. И свако је решава на свој начин.
     Од чега полазимо?
    "Љуби ближњега свога као самога себе".
    Ко нам је ближњи? - питао је Христа један од оних који су заповестима прилазили законски као правилима која треба да буду прецизна.
    Он им је тад испричао причу о милостивом Самарјанину, привидно туђину, који се својом милошћу према човеку у муци показао ближим од привидно ближњих. Али није завршио на препознавању ближњег него је причу поставио као огледало да бисмо ми постали ти ближњи.
     Ако ти постанеш свима ближњи - сви ће ти бити ближњи.
    Али како да постанем свима ближњи? Хтео бих ја, али то није лако.
    Па можда за почетак да покушаш да разумеш друге. Кад се трудиш да их разумеш они ти постаку ближњи. Разумети неког не значи прихватити код њега све. Нема разлога да прихватиш његове болести и грешке као нешто добро, чак ни као нешто што га одређује, што је он.
     Али то што уочиш као лоше није разлог да се од њега удаљиш, ни да га осуђујеш, ни да га одбациш. То лоше није за вечност. То је само грешка, мана на добром.
   Ни себе нећеш одбацити кад уочиш у себи оно лоше. Одбацићеш само оно лоше, оно што је грешка, оно што је пролазно.
   Две заповести су чврсто повезане.
    Ми ни не можемо заправо волети ближње ако не волимо Бога изнад свега. Од Бога и у Богу је све оно добро и у нама и у ближњима. Љубав према Богу помоћи ће нам да не одбацимо ни себе ни ближње као Божија створења. Несавршена, пуна грешака - али Божија. Смртна, слаба, али са Богом окренута вечности и неограниченом расту. Само кад видимо Бога у ближњем и у себи, ми можемо да волимо.
     Има пуно примера љубави пријатељске, брачне, родитељске међу људима који се изјашњавају као неверници, па и као атеисти, безбожници.
    То не треба да збуњује.
    Понекад се ту ради о себичној потреби блискости у којој људи и не виде једни друге, него у другима виде само продужетак себе, нешто што им је потребно да се не би загасили у сопственој изолованости.
     А чешће се ради просто о томе да људи нису освестили свој однос са Богом. Да слуте Бога, а свако створено биће има у себи слутњу о Ономе који га је створио, али се због разних разлога опиру да се загледају у несагледиво. Да успоставе са огом лични однос који им је Он из Своје непојамне љубави понудио.
    Често смо управо ми људи у Цркви разлог што се многи опиру да се препусте Богу.      Плашимо их или их, оне са слабијим даром вере, саблажњавамо својим грешкама и слабостима.
    Не смемо да их одбацујемо. Морамо и њих да разумемо. И да сагледавамо сопствене слабости.
    На свакој литургији ми се молимо за све. За цео свет и све Богом створено - да би са Богом остало у љубави заувек.
    На нама је да испуњавамо две највеће заповести које нам је Бог дао, а остало је до Бога.
    А да бисмо Бога волели, не смемо да престанемо да се учимо захвалности за све, за сопствени живот, за живот оних које нам је Бог дао било као пријатеље или непријатеље, јер и непријатељи нам помажу и у њима се крију сурови ближњи.
    Уколико ми умемо да будемо ближњи свима. А за то нам само Бог може дати снаге. Наравно, уколико то од Њега и тражимо.

    о. Ненад Илић
    извор: www.facebook.com

Нема коментара:

Постави коментар