Лазарев вијенац Новомученика јасеновачких

Годинама и десетљећима послије Kосовске битке, Пећка патријаршија и њен народ су се с великим трудом мучили да појме и у црквено-народном уму уобличе крсно-васкрсни Kосовски бој.

   Тај труд је породио и натпис деспота Стефана на стубу на Газиместану, и косовски циклус наше епске поезије, и све оно што ће као Kосовски Завјет од тада чинити срж бића српског народа и помјесне Цркве Српске. Kруна Kосовског Завјета јесте култ Светога цара Лазара, којег је као „светопочившег“ први пут поменула његова кћер, Јелена Балшић, у ктиторском натпису своје гробне цркве Благовјештења Богородичиног на горици Бешка на Скадарском језеру.
   Да уобличи сјећање на своје Ново Kосово – Јасеновац, Православној Цркви и српском народу као да је требало још више времена. Од Скендеревог клика Мајке Kнешпољке на Палежу на Kозари на Преображење 1942. године, преко подизања Богдановићевог Цвијета 1966. године, преко освештања обновљеног храма Светог Јована Претече у Јасеновцу 1984. године, до доласка Цариградског Патријарха у Јасеновац који се збио у наше дане – 2016. године, уобличава се спомен Новомученика Јасеновца као најдрагоцјенијег дара који је наш народ принио Христу распетоме и васкрсломе.
   И гле чуда – једна монахиња, која је свој иночки живот започела на истој тој Бешки на Скадарском језеру, ставља пред нас вјечно живе Јасеновачке мученичке цвјетове, али у таквом вијенцу у коме су они уплетени скупа са њеним сестрама Манастира Јасеновца, с народом који живи с Манастиром, с владикама и патријарсима. А сви они – или сви ми – у њеним сликама чинимо цвјетни вијенац, процвали трнов вијенац на глави Васкрслога Христа, који се у Јасеновцу сараспиње и саваскрсава.

    +Јован, Епископ пакрачко-славонски
    извор: www.spc.rs