Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, 16. маја је у Београду представила комплет Изабраних дела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија.
Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни верни народ.
Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић, да се читаоцима верно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално деловање:
„Да се овим књигама истинито посведочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, беседама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вере, него и наше стварности, савести и људске одговорности.“
Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најпре пастира према својој духовној деци и љубави уздарију те духовне деце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.
„Прикупљајући књиге, текстове, предавања и беседе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вере, богољубља и човекољубља. Ово дело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осећања дужности према ближњему и своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни беседништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намери, суштински збир свега тога.“
Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват.
Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами.
„Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“
По речима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске.
„Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осети слово Божије, реч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи реч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“
Након тог делања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповедничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима:
„Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповедник живе речи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповедао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“
Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори:
„Ту можемо видети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном делу треба истаћи проповеди које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије.
Академик Матија Бећковић се присетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигде зато неће имати бољих услова:
„Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свету. “
Бећковић је казао да као што мрак чини да се звезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији:
„Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вере, али нису исте нације. Уместо да се тиме дичи, режим прети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са местом боравка.“
Свету одлученом од истине својим примером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао:
„Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“
Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те речи духовни горостас.
Владика је на почетку свог обраћања са присутнима поделио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио.
Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство где, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих места заузима управо Митрополит Амфилохије.
„Наш Господ је рекао Идите и проповедајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати где је ту послушност тој речи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вером Митрополита Амфилохија, у супротности са том речју Христовом. Наравно да није у супротности са речју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она речи лете, оно што је записано остаје.“
Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том речју Христовом:
„Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те речи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумевамо у сколастичком смислу те речи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим пре свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Речи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“
Владика Порфирије је нагласио да реч записана у овим књигама, није реч Митрополита Амфилохија. То су речи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и речи Митрополита Амфилохија:
„То значи да су то речи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него пре свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути реч Божију – реч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије.
Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим делима дотичу подручја књижевности.
„Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“
Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у време кад је он био студент били забрањени.
„Међутим, међу књигама у нашој Богословије, где сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на веру.“
Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита:
„То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова беседа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вечности заборављам на време. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“
Весна Девић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар