Translate

11. јул 2019.

Хришћанство сада и овде

Интервју
др Вукашин Милићевић

Где је место православља у васпитању и образовању, а где би требало бити, данас, у времену које неки мислиоци називају добом Новог варварства?

Уколико говоримо о Србији и ако под образовањем подразумевамо образовни систем, одговор
на ово питање није тешко дати. Наиме, православље, као и учење других традиционалних цркава и верских заједница има своје релативно сигурно место у образовном систему. Поред тога, када је у питању високо образовање, Православни богословски факултет је пуновправни члан и оснивач Универзитета у Београду, будући да је његов статус рехабилитован одлуком Владе из 2003. којом је одлука о његовој ликвидацији из 1952. проглашена ништавом. Тако
ствари стоје формално. Ипак, ово и даље није одговор на ваше питање, будући да оно смера на суштину која се налази дубоко испод површине формалних односа. У том смислу, право питање је представља ли православље интегрални део образовања данас, а не само некакав спољашњи додатак? Мој утисак је да смо далеко од тога да дамо позитивни одговор на ово питање. Разлоге треба тражити на свим заинтересованим странама. Сматрам, и ово је, наглашавам, мој лични став, да је са стране Цркве неопходно одустати од концепта верске наставе која треба да буде образовање за веру; литургијска катихеза нема
шта да тражи у школи јер је она у школи немогућа, будући да је неодвојива од литургије. Насупрот томе, неопходно је ићи у правцу образовања о вери које би познавање верског учења учинило релевантним за све, без обзира да ли су верници или то нису.
Познавање верског учења, поготово оног (или оних) које је у битним цртама обликовало културу у којој живимо, ствар је општег образовања чији је ниво данас уопште веома низак.

Руски мислилац Иван Иљин је писао да ништа не штети више истинитој поруци-идеји од тога да је преноси „лажни акт“. Како да нађемо меру у практиковању православља не бисмо ли случајно постали „лажни акт“ или можда чак склизнули у верски тоталитаризам?

Морам да признам да све време имам проблем са тиме шта заправо треба да значи православље. Да ли је у питању скуп идеја које би се могле означити као учење Православне цркве или пак скуп традиционалних пракси и ритуала? Или су у питању политичке идеје које код нас готово по правилу повезују са нечијом припадношћу Цркви, какве су монархизам, национализам, општи конзервативизам и сл.? Или је, коначно, у питању вера у оно што
нам поручује Еванђеље? Уколико је ово последње, само Еванђеље нам даје веома јасно и директно упутство; у питању је оно у Еванђељу на много места поновљено: не будите лицемери. Није ли лицемерје суштина сваког „лажног акта“? А онда се запитајмо: 85% становишнитва Србије се изјаснило да је православне вере. У нашем главном граду који има близу 2000000 становника има нешто више од стотинак православних богослужбених места (укључујући параклисе у болницама и сл.). Нека свако од тих места може да прими 200 верника (а не може) и нека је сваке недеље свако испуњено до последњег места (а није), то још увек није 2% становништва главног града. „Лажни акт“ је увек последица сумануте потребе да реалност прилагођавамо себи и да је дефинишемо не само у односу на себе, већ с обзиром
на своје жеље и интересе. А онда зарад интереса губимо људе и, у коначном, изгубимо себе. То је оно од чега би требало да се као Црква сачувамо, али и свако од нас појединачно.
У књизи Наша црква и наша деца, Софија Колумзин каже: „Узрастање подразумева промену. Човек расте из нечега што јесте у нешто што није био, а ипак наставља да буде иста особа“. Како Вам се чини тренутно наше стање-узрастамо ли или само старимо? Односно, постајемо ли нешто ново или само стари то што јесмо?

Тридесетдеветогодишњак који напуни четрдесет година није четрдесетогодишњи тридесетдеветогодишњак већ само четрдесетогодишњак. Другим речима, то што јесмо, када остари, само је оно што смо били и што више нисмо. Стога је сва животна мудрост у томе да човек не буде само оно што стари, јер само тако може и старењу и пролазности дати смисао. Кардинал Њуман је говорио како теологија мора да се мења како био остала иста. Исто је и са сваким духовним узрастањем; не постоји ништа важније у том стремљењу од стабилности,
а стабилност у свету који се у онтолошком смислу непрестано креће и мења, као и свако од нас појединачно у њему, стабилност је промене која се може успоставити само у односу на циљ. Стога је врхунац у сваком духовном стремљењу то да достигнемо зрелост која нам омогућава да прихватимо промену знајући да она не само да нас нужно не одвајава од циља, већ чак може и да нас њему приближи. Ако говоримо о нама као друштву, онда је право питање које треба да поставимо, или пак да непрестано постављамо, управо питање циља. А да би се то питање поставило, потребно је разговарати отворено о свему што нас спречава да дамо одоговор на то
питање. Ми смо, напротив, друштво које више воли да виче, неголи да разговара. Код нас се консензуси успостављају заглушујућом буком која омогућава да се оно о чему треба разговарати једноставно прећути. Никакво узрастање није могуће без критике, како лично, тако ни колективно (што се односи и на Цркву, и на друштво у целини), а код нас се критика
често сматрала и сматра чином издаје. Чега? Онога о чему се, опет, по правилу ћути.

Данас се чини да је технологија прожела наше животе и животе наше деце. Где би по
Вашем мишљењу требало да буде место технологије у савременој хришћанској породици
а где у процесу образовања и васпитања?

Против сам априорног проблематизовања технологије у смислу да је њен развој узрок отуђења и томе слично. Развој појединих технологија, пре свега оних информационих, у правцу за који би се могло рећи да иде на руку отуђењу није узрок отуђења, већ реакција тржишта које жели да задовољи потребе произведене отуђењем. И тако их, то се већ може рећи, зарад сопствених интереса увећа. Узрок отуђења је чињеница да је човеков однос према самоме себи у савременом друштву на невероватно много начина посредован, чему је узрок сложеност тог друштва и односи моћи који је условљавају. Отуда оне „варварске“ тенденције о којима сте говорили. Напросто, савремени човек отуђењем одговара на отуђење јер другачије не зна. Отуђујућем времену одговара отуђењем од времена. Што је све заједно узевши један и исти зачарани круг. Нема потребе страховати од тога да ће технологија угрозити наш однос са децом уколико ми имамо довољно воље и снаге да односе са њима градимо. Уколико немамо, онда треба да се запитамо како је до тога дошло, а свести све на време и новац није одговор на то питање. Исто важи и за образовање, за које развој информационих технологија отвара до скора неслућене могућности управо, између осталог, драстично умањујући његове трошкове.

Чини се да је православље увек било некако испред свог времена. Верујете ли да ће
време „стићи“ православље или ће оно увек остати, мање или више, испред њега?

Мораћу, на први поглед, да разочарам. Мислим да православље већ дуго сасвим сигурно није испред свог времена. Оно се, наиме, труди да остане изван времена. И мислим да је то његов једини проблем, у томе што се са тим стремљењем поистоветило. Мора се признати да све то може изгледати примамљиво и шармантно, све то бекство у заиста фасцинантне ритуале, древне језике које данас мало ко може да разуме, сва та оностраност. Но, Црква не треба да
буде уточиште; хришћани су позвани да буду со земљи (Мт 5, 13), њихова мисија је служење свету у којем живе, у времену у којем живе, у односу на изазове које тај свет и то време производе. Не знам да ли је време стигло или престигло православље; пре бих рекао да га посматра са безбедне удаљености и то, нажалост, на обострано задовољство, и времена,
и православља.

   Ивица Кузмановић
   Благодарје, бр. 5, 2019.

Нема коментара:

Постави коментар