Света Гора и 98. вбр – Љубав, благодат, симфонија, патриотизам

Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева Твоја чудеса.

 И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности.

   Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни.

   Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима.

   Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику – бивајући спремни да свој живот положе за другога.

   А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином – охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе – Атос.

   Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром – тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка Манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века – с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно.

   Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе.

   На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас. Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима. Нас је време одлично послужило – није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору. Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача Манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преображења.

   Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила. После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала своју Славу – Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље.

   И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји – икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту.

   У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели – колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици.

   Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас је провео кроз ово свето ходочашће.

   Хвала Богу за све!

   Војни свештеник

   поручник Владимир Благојевић

   извор: eparhija-zicka.rs