У недељу пету по Педесетници, када се Црква молитвено сећа и Светог великомученика Прокопија, наш Епископ Г. Јустин посетио је и служио Свету Литургију у цркви посвећеној Светом Николају Мирликијском у селу Шилопај, недалеко од Горњег Милановца. Једна од најлепших парохијских црква наше епархије, подигнута је у периоду од 1936. до 1939., заслугом предратног трговца Љуба Сарачевића, пореклом из овога села, а освећење је извршио Свети владика Николај Велимировић 1939. године. Литургијско славље на челу са нашим Владиком било је круна прославе 80 година постојања цркве и туристичке манифестације Шилопајска панорама, која је трајала неколико дана обогаћена разним културним, спортским и музичким дешавањима.
господине Милета, поштовани председниче општине Горњи Милановац господине Дејане, поштовани народни посланиче господине Бошко, часно свештенство, браћо и сестре, драга децо.
Сабрали смо се овде у овоме светоме храму који је посвећен Светом Николају, Мирликијском чудотворцу. Славимо 80 година од његовог васпостављања, и од његове мисије у овоме свету. Кроз овај храм 80 година много је наших сестара и браће прошло да чују реч Божију, да користе Свете тајне Цркве Божије, да се спасавају. Данас смо и ми дошли, да се сетимо свих ктитора и приложника овога светога храма.
Да се сетимо Светог Николаја, епископа жичког и охридског, за кога је Свети Јустин Ћелијски рекао да је највећи Србин рођен после Светога Саве. И све овде не само подсећа на њега, него је он и даље жив пред Господом. Није он био једном у неком времену, и ми се сада са пијететом сећамо тог великог човека. Тај велики човек, посејао је семе Јеванђеља, у сваку душу свакога човека који је хтео да чује ту реч, а та реч записана је у мноштву књига које је он написао и дао да читамо и да се упознамо са Господом нашим. Да видимо Господа онаквог како га је он видео, јер је он истински примио Бога, он је сијао, био је светлост свету. Није он сам светлост, него је примио светлост од Господа Бога, и ту светлост, ту јеванђелску науку, ту истину, ту силу, он је предао нама.
Том силом, ето, ми опстајемо од кад Србин постоји. Векови су дакле иза нас. Славимо и 8 векова самосталности или аутокефалије Српске Цркве. То је доказ, да смо се борили, али и опстали у свим временима, у свим тешкоћама. Шта да говорим више у овоме народу, народу српском православном. Он је такав какав јесте, али је Божији. Било је времена када је народ прилазио цркви, а било је времена, нажалост, када се удаљавао од цркве. Ево сада је време да народ поново долази у цркву, поново налази смисао живота свога и постојања свога.
И ми данас дођосмо да чујемо реч Божију, која је записана у Светоме Јеванђељу. Она данас нама говори све оно што је потребно рећи. Свака перикопа, или сваки део из Јеванђеља када се чита на Светој Литургији, нама осветљава самога Господа Бога, али осветљава и наш живот, јер да бисмо угодили Богу, и да би добили спасење морамо да имамо однос према Богу, однос према себи и однос према ближњем. Ако те три ствари не испунимо, нисмо потпуни, ми у овоме свету не знамо шта хоћемо. Ево данас у Светоме Писму описује се догађај када Господ Бог долази у Гергесу или Гадару, и сретоше га два бесомучна човека. А бесомучан човек је онај који је запоседнут демонима, дакле, запоседнут онима који мрзе људе. Разлог томе је што су они некада били анђели, па су одступили од Бога, подигли се против Бога, хтели да буду већи од Бога без Бога и били збачени са неба на земљу. Господ Бог милостиви није хтео да их убије, није хтео да их уништи до Другог доласка свога, него је свему што је дао диханије оставио време до жетве. Зар нису многи ученици Његови рекли, видите колико има оних што не иду за нама? Дакле, има кукоља и пшенице; нека оставите кукољ и пшеницу до жетве, нека расту заједно, али ће се препознати шта је кукољ а шта је пшеница, тек на крају када дође жетва онда ће се раздвојити. Здраво зрно иде у житнице а остало се спаљује.
И шта учини Господ? Исцели бесомучне, ослободи их од власти демона, јер демони имају ограничену власт на људе. Само онолико колико ми дозволимо њима да они уђу у нашу душу, у срце, у ум, у вољу, толико имају власти. Ништа на силу не могу да учине. Онај који се успротиви молитвом, животом својим, постом, исповешћу, причешћем, од њега далеко бежи мрзитељ људског рода. Често нападне и вернике. Зар нису доказ велики подвижници који су имали велику борбу да се ослободе тих нечистих духова, и уз помоћ Божију то су успевали? Господ исцели бесомучне, али они тражаше да оду у крдо свиња. И крдо потрча и скочи са стрмени у воду. Дођоше сељаци и рекоше, иди одавде, толику смо штету претрпели од Тебе; штету јер су изгубили свиње. Изгубили су тај живот који су желели да живе; а долази Началник живота, Началник истине, правде, љубави и свакога добра и исцељује њихове сународнике и то им није доста. Нису благодарни на томе, него му пребацују зашто се толика штета десила због њега. Те рекоше: иди из наших крајева.
Зар не радимо и ми често тако? Када чујемо реч одушевимо се, а када треба за ту реч да сведочимо, онда нам је тешко. А шта значи сведок? Значи мученик у преводу са грчког језика. Зар нису сви апостоли сведочили Христа, и сви до једнога пострадали осим Јована Богослова, сви до једног. Толико мученика, и данашњи мученик, Свети великомученик Прокопије и он је страдао за Христа, и Свети великомученици Димитрије и Георгије, и многи други, облаци сведока Христових. И ми смо сведоци и Господ Бог каже нама, Његовим следбеницима да ћемо у свету имати невоље, имати тешкоће, али каже и: Не бојте се јер Ја победих свет. Његова реч, Његова истина, Његова личност, а имамо толике помоћнике, и нашу славу коју славимо, и светитеље и угоднике рода нашег и велике светитеље и Пресвету Богородицу и Светога Јована, и облак анђела и арханђела који стално бдију над нама. И шта нам више још треба, шта хоћемо више? Хоћемо да угодимо себи, да и у овоме животу имамо све и у ономе живот све да имамо. Свети праотац Авраам, који је имао робове, слушкиње, богатство, али је угодио Богу. Како? Хтео је да жртвује сина свога Исака, када је Господ Бог рекао, да би га искушао, да би видео да ли је веран Његов слуга: треба да жртвујеш сина свога. И пође он са сином својим, а син упита, а где је жртва, а он, побринуће се Бог. Није хтео детету да каже, а носи нарамак дрва да запале, јер тако се некада приносила жртва, жртва сесоженија, која се палила. Онога момента када је потегао нож да жртвује сина свога, Бог каже: стани. И погледа и виде једнога овна који је заплео рогове своје у грм; њега је жртвовао.
Ето, то Бог тражи од нас. Не да свакога дана изливамо крв своју, то још не тражи од нас, али тражи да сведочимо и да се определимо свакога дана, за добро или за зло, за истину или лаж, за живот у благочешћу или за живот ван тога. Свакога дана, ми, хришћани, на првом месту али и сваки човек, има питање на које треба да одговори: како ћу данас да се поставим према Богу, према себи и према ближњем?
Нека Господ Бог, Бог мира и утехе и свакога добра буде са нама, да уђе у душу нашу и да нам буде Бог. Живели на много година, срећан јубилеј и срећни дани овога великога сабора. Амин.“
За време трпезе љубави, присутнима се обратио по благослову Епископа, Саша Марушић, директор Музеја Рудничко-таковског краја, који је говорио о историјату храма у Шилопају. После њега обратио се старешина храма протојереј Томислав Ђокић, који је поздравио Епископа, заблагодарио му на љубави и доласку, напоменувши да је последња Архијерејска Литургија била у храму 1973. године. Потом је поздравио директора канцеларије Владе Р. Србије за сарадњу са црквама г. Милету Радојевића, председника општине Горњи Милановац г. Дејана Ковачевића, свештенство, све приложнике и помагаче цркве у Шилопају, заблагодаривши свима на помоћи, наводећи оне најзаслужније посебно. На трпези љубави обратио се и Милета Радојевић, говорећи о улози и значају Цркве у историји нашег народа, спремности државе да помогне верном народу и свештеницима у обнављању и подизању нових храмова, о потреби повећања броја деце у нашем народу. Посебно је поздравио нашег Епископа, сетивши се дивне сарадње док је наш Епископ био у Епархији тимочкој, као и сада плодотворне сарадње у Епархији жичкој.
Текст: протонамесник Драган Ђорем,
старешина храма у Горњем Милановцу
Фото: Симо Марић, Бранко Ђуровић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар