28. фебруар 2021.
ВЕРОДАР | Молитва блудног сина
Прими ме Оче
Враћа ти се блудни син
Уморан потрошен
И прогнан од свих
Прокоцкано је
Све моје имање
Прими ме Оче
Прими моје покајање
Прими ме Оче
Назад у твој топли дом
Не као сина
Него као слугу свог
Ослободи ме
Од невоље љуте
Прими ме Оче
Привиј ме уз своје скуте
Прими ме Оче
Небу сам и Теби крив
Јер бејах мртав
А сада сам жив
Опрости ми све
Kао снег убели
Прими ме Оче
Рањену душу зацели
ВЕРОДАР | музички пројекат канцеларије за верску наставу
Kолубарско-посавско намесништво Епархије шумадијске
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована
Музика: Влада Димитријевић
Текст: Влада Димитријевић
Kомпозитор и аранжер: Гордан Грујић
Извођачи:
Иван Илић | вокал
Милорад Гајић | вокал
Предраг Пауновић | вокал
Драган Дамјановић | вокал
Владимир Марковић | вокал
Стефан Ђорђевић | вокал
Дејан Цвејић | вокал, бас
Ивона Перишић | виолончело
Влада Гарчевић | ак. соло и ритам гит.
Музички продуцент: Гордан Грујић
Снимање микс и мастеринг музике: Борис Шурлан
снимано у Midnight Studio, Лазаревац, 2019. године
 |
| Манастир Вазнесење |
27. фебруар 2021.
Манастир Вазнесење, Литургија, 27.2.2021.
Никола Попмихајлов и Никола Шенер
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење
БЕСЕДА
о обрнутим вредностима у царству Божјем
Али ће многи први биши посљедњи
и посљедњи Први. (Мат. 19. 30; Лк. 13. 30)
Kако је премудар Онај који изрече ове речи! Он не рече да ће сви први бити последњи а сви последњи први, него многи. Ниједне погрешке нема у Јеванђељу и нигде ни једног преувеличења.
Зашто Господ ограничи и не рече сви, него многи. Искуство нас учи, да су неки од оних који су били први у части на земљи, остали први у части и код Бога. Било је царева који су са престола свога угодили Богу, а било је људи ван сваке власти који су до смрти гневили Бога. Било је богаташа који су се доброчинством и вером спасли, а било је сиромаха који су због злобе и неверовања примили осуду. Било је људи чувених који су одбацили и веру и добродетељ. И тако неки који су били први овде, остали су први и тамо, а неки који су последњи овде, остали су последњи и тамо.
Али, авај, многи први овде постали су последњи тамо. И о радости, о правде Божје: многи последњи овде, постали су први тамо!
Господ нити је истицао нити похваљивао иједан сталеж, иједан занат, мимо све остале, него је регрутовао (и дан-данас регрутује) војску светлости из свих сталежа, од свих заната и занимања. За њега није мерило човека ни круна ни просјачка торба него вера – вера и добродетељ.
Господе премудри, сети се и нас у царству Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети владика Николај, Охридски пролог, 14/27. фебруар
Игуман Петар (Драгојловић), Сузе Немањине
Историја древна српске земље Зете од најдавнијих времена прожета је многобројним народним предањима о нашим највећим светитељима – светом Јовану Владимиру, светоме Немањи – у монаштву Симеону Мироточцу, светоме Сави Немањићу, светоме Илариону Зетском ученику Савином и првом зетском епископу, светоме Евстатију Превлачком, светоме Стефану Штиљановићу и многим другим српским духовним светионицима старе и древне српске Диоклије. Једно од тих дивних предања везано је и за родоначелника светородне лозе Немањића, великог српског жупана рођеног у Зети тј. данашњој Подгорици која се тада зваше Рибница, потоњег ујединитеља српских земаља – светога Стефана Немању.
Ради се о дивној и дирљивој причи која је са колена на колено преношена и чувана кроз народно предање, те је тако остала запамћена у Црмници, тачније у црмничком селу Орахову, покрај Вирпазара. А све је почело и све се открило једном славском Светом Литургијом и постлитургијким саборовањем.
Наиме, бејаше то 22. маја 1997. године, на дан славе Манастира Орахово, после Свете Литургије. Окупио се бејаше не мали народ Божији око ораховачке светониколајевске и немањићке светиње, митрополита Амфилохија и игумана Манастира Доњи Брчели оца Григорија, који је у Црмници Богу и народу служио и у најтежим деценијама комунизма. Kао послушник Цетињског Манастира, са старим и мирјанским именом Предраг, заједно са садашњим монахом др. Павлом (Kондићем), тада послушником Добрицом, чтецирао сам на Светој Литургији. После Литургије владика цетињски Амфилохије је мени и послушнику Добрици, пред целим народом дао благослов за монашење, које је уследило на Петровдан исте 1997. године. Тада ме је, што је за мене било још веће изненађење и чудо, митрополит Амфилохије пред целим народом одредио да бринем о обнови те древне преднемањићке и немањићке светиње рекавши – „Ево вам новог игумана манастира Орахово. Чим га замонашимо шаљем га у овде у Орахово“.
На неки начин и задивљен и зачуђен изненадним дуплим благословима кренуо сам онако радостан око две ораховачке цркве, једне из 10. а друге са темељима из 13. века која је касније, у 17. веку, обновљена и фрескописана. Kренух, чисто да мало обиђем терен и околину. Пута, воде ни струје у манастиру тада није било. Није било ни конака за живот монаха. Стара Бољанова црква светог Јована Kрститеља, названа по локалном феудалцу и ктитору Ивану Бољану, из десетог века, једва се видела од густог шипражја. Новија црква посвећена преносу моштију светога Николе, која своје темеље има из доба светога Саве Немањића и која је обновљена у 17. веку, била је веома запуштена. До манастира се силазило само уском и стрмом козјом стазом кроз густу шуму и још гушће шипражје.
У свој тој радосној постлитургијској атмосфери један од најстаријих Ораховљана, чијег се имена више и не сећам, свима нам је испричао једну дивну и потресну причу о родоначалнику светородне династије Немањића – светоме Стефану Немањи. Причу која је у народном памћењу тог краја остала жива до наших дана. Све је кренуло тако што сам сео на један повећи камен изнад Бољанове цркве и усхићен гледао у лепоту Ораховачког поља кроз које је протицала Ораховачка река, после чега је српска старина из Црмнице кренуо да казује само један мали фрагмент дирљиве историје тог свештеног места и села Орахова:
„Е видиш дијете, све ти је ово лично Немањина ђедовина. И он је једном приликом, тако као и ти, седео на камену поред Бољанове цркве и гледао у ову Божију лепоту“.
Искрено, сви смо по мало били у чуду, иако се из историје зна да је свети Стефан Немања рођен у средњевековној Зети, у граду Рибници, на ушћу Рибнице у Морачу, тј. у данашњем центру Подгорице. Зато се тај део главног града Црне Горе и данас назива Немањина Обала а стара тврђава Немањин Град. Зна се и да му се отац Завида такође родио у Зети или старој Диоклији и да је једно време био један од удеоних властелина у Рашкој.[1] Ова нас је прича ипак пријатно изненадила, јер иако је из историје познато да постоји блиска родбинска повезаност наших древних српских династија из Диоклије тј. Зете, Рашке и Травуније, још од времена светога српскога кнеза Јована Владимира[2], никада до сада ни један од наших историчара или путописаца није тачно локализовао неко сеоско имање као бар један мали део директне дедовине светог Стефана Немање. Али, Бог је желео да истина не остане сакривена. Посебно у то бурно време великих националних, међупартијских и унутрашњих превирања у Црној Гори када су многи црногорски политичари и квазиисторичари почели народносно одвајати један јединствени српски народ и наше српске династије Немањиће, Вукановиће и Војисављевиће.
Заинтересовани овом причом старог Ораховљанина запитасмо га да нам тачније објасни његове речи. А он, замишљен и загледан у лепоту котлине села Орахова сталожено, али уједно некако и поносито, настави:
“ Стара је то прича браћо. Стара колико и ово село и наш свети српски владар и ујединитељ Немања. Причали су још наши стари да је једном приликом велики Немања дошао на ово свето место и сео на један камен покрај ове Бољанове цркве и као и ми данас гледао у љепоту Орахова. А Орахово од давнина беше дедовина Немањина и лична његова земља коју је од својих старих наследио. Тада светоме приђоше неколицина његових велможа и замолише га да им подари део његове дедовине. Немањи се наравно такав предлог уопште није допао, па им је рекао: „Браћо моја, честите велможе, дедовина се не поклања“. Но, велможе и његови верни следбеници у многим ратовима бијаху упорни, па му после дугог мољења на крају рекоше: „Не тражимо ми теби честити наш господаре неку велику земљу већ по једно мало парче, само да би смо се могли подичити да имамо један, макар и мали, делић Немањине дедовине. Ваљда смо толико заслужили својом верношћу и теби и српској држави“. Ни овај се предлог никако није допао светоме Немањи и он их поново одби уз пређашње речи: „Верне и честите војводе моје, дедовина се не даје“. Но, они бејаху веома упорни, стално га изнова молећи да им поклони неко, макар и најмање и најлошије парче ораховачког поља, тек толико да би се могли поносити да су се удостојили добити део Немањине дедовине. После дугих и дугих молби, не желећи да своје верне великаше растужи, Немања на крају ипак попусти и даде им по неке мале и најнезнатније делове своје дедовине у селу Орахово. Великаши се његови због тога веома обрадоваше а Немањи дође нека туга у души, те их на крају замоли да га оставе самога са својом послугом. Великаши га одмах послушаше и отидоше из Орахова а свети Немања остаде сам са својим слугама и тужним мислима у срцу, стојећи крај Бољанове цркве. Растужен што је попустио својим војводама и што им је поклонио ма и најмањи део своје дедовине, он скрхан тугом седе на један камен загледан у ораховачку питомину и лепоту његове дедовине. И топле сузе светога Немање потекоше низ његове образе и почеше квасити камен на коме је седео, јер никада му није било жао поклањати земљу својим великашима, али никада није дао ни педаљ своје дедовине. Но, данас, макар и у најмањем делу, он је попустио. И остаде дуго и дуго тога дана свети Немања – родоначалник династије Немањића, са сузним очима загледан у лепоту и питомину своје дедовине у Орахову. Остаде све док молитвом Богу и топлим сузама не умири своју душу, седећи на камену крај Бољанове цркве.“
Игуман Петар (Драгојловић)
[1] Познато је из историје да је Немањин отац Завида из српске династије Вукановића која је у блиском крвном сродству са српском династијом Војисављевића. Вукановићи су династија која је владала Рашком од 1183/4. до 1168. године, али су сами Вукановићи водили порекло од династије Војисављевића јер је родоначелник династије Вукановића, рашки жупан – Вукан, био брат од стрица Kонстантина Бодина, највећег и најмоћнијег владара династије Војисављевића, који је једно време био и свесрпски владар. Сам Kонстантин Бодин је Вукана лично и довео у Рашку и заједно са Вукановим братом Марком, поставио их је за рашке удеоне кнежеве. Дакле најзначајнија српска династија Немањић једна је од нових и бочних грана династије Вукановић, а Вукановићи су једна од нових бочних грана Војисављевића. Стога је врло лако закључити да и Немањићи и Вукановићи воде порекло од српске династије Војисављевића.[1]
[2] Диоклијски српски кнез Свети Јован Владимир је стриц оснивачу династије Војисављевића, Стефану Војиславу. Стефан Војислав је пак рођен у Травунији у месту Брусно. Стефан је владао Диоклијом од 1019-1035 као византијски вазал и кнез Дукље а потом је због једне побуне против Византије био ухваћен и послат у затвор. Вратио се на власт 1039. побегавши из заточења. Потпуну независност од Византије је стекао у периоду од 1040. до 1042. после две сјајне војничке победе. Ипак, 1044. он је изненада умро у свом дворцу у Прапратни који се налазио између Улциња и Бара. На крају своје владавине носио је и титулу „кнез Србије“. Наследио га је син Михајло Први Војисављевић, први српски краљ крунисан по католичком обреду. Михајло је живео је до 1081. године и упокојио се у Диоклији. Имао је и титулу „краљ Србије“. Наследио га је настарији син Kонстантин Бодин који је владао од 1081. до 1101, најмоћнији српски средњевековни владар из династије Војисављевића.
извор: www.cudo.rs
26. фебруар 2021.
РАДУЈ СЕ, СИМЕОНЕ СВЕТИ
Подобне стиховне стихире, пети глас, подобан: Радуј се.
Из службе преп. Симеону Мироточивом, које је текст и музику написао Игор Зиројевић. Са ЦД-а ”Радуј се, Симеоне свети”, који је 2015. издао манастир Хиландар. Неумски запис стихира је издат у истоименој електронској књизи.
Kратки и дуги ирмолошки напев.
Поје: Српски византијски хор.
Прва и шеста песма канона Јутрења, из службе преп Симеону Мироточивом, које је текст и музику написао хороначалник Српског византијског хора Игор Зиројевић. Песма се налази на ЦД-у ”Радуј се, Симеоне свети”, који је изашао 2015. године у издања манастира Хиландара. Неумски запис песме је издат у електронској књизи под истим називом.
Глас осми.
Ретуш фреске: Јанулис Либеропулос
Празник Преподобног Симеона Мироточивог у Краљеву
У петак, 26. фебруара 2021. године када Света Црква прославља Преподобног Симеона Мироточивог, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Kраљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесник Дејан Марковић, протонамесник Новица Благојевић и протођакон Александар Грујовић и ђакон Михајло Живковић. Протопсалт г. Иван Трајковић је предводио певницу.
На данашњи дан су се први пут на Светој Литургији огласила звона, са новог звоника која су постављена у среду 24. Фебруара 2021. године.
Након прочитаног Јеванђеља, протонамесник Новица Благојевић је по благослову Владике одржао беседу о животу и примеру Светог Симеона Мироточивог. Он је истакао да је Бог српскоме роду дао светитеља, каквим се мало који народ може похвалити. Симеон Мироточиви изабрао је јеванђеоски пут не као монах него још док је живео у свету—од своје младости. Док је био владар, Свети Симеон је највише радио на јачању црквеног живота свога народа. Подигао је многе задужбине које су постале извор српске духовности (Студеницу, Хиландар, Цркву Светог Николе и Пресвете Богородице код Kуршумлије…). Kада је примио монашки постриг, у потпуности се посветио спасењу душе, а за свога наставника у монашком подвигу узео је свога сина, Светога Саву. Српски народ није богат материјално, али је богат непропадљивим благом — светитељима на чији јеванђеоски подвиг може и треба да се угледа, истакао је отац Новица.
У наставку је уследило причешћивање Телом и Kрвљу Христовом, а затим благодарствене молитве.
Вероучитељ Филип Зеленовић
извор: eparhija-zicka.rs
Благодарење поводом избора Патријарха Порфирија на празник Преподобног Симеона у Хиландару
У Светој царској српској лаври Хиландару торжественом празничном службом прослављен је њен ктитор, Преподобни Симеон Мироточиви. У складу са тренутно важећим мерама грчке државе и Свештене општине Свете Горе за спречавање ширења пандемије корона вируса, у Хиландару није било гостију. Сабор стараца Светог манастира Хиландара донео је одлуку да се на дан празника Преподобног Симеона, на крају Свете Литургије служи молитвени чин благодарења поводом избора Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. На тај начин хиландарско братство, иако ван матице и у данашњим условима изолације, духовно и молитвено саучествује у животу благоверног српског народа, благодарећи Господу на избору Патријарха Порфирија, достојног наследника блаженопочившег Патријарха Иринеја на Светосавском трону Српске цркве.
 |
| www.hilandar.org |
Тропар Светом Симеону Мироточивом / ОДЛОМЦИ ИЗ ЖИТИЈА
17.2.2018.
26.2.2017.
22.2.2015.
 |
| Манастир Студеница, Свети Симеон Мироточиви, 2021. фото: Нешка Ранчић |
25. фебруар 2021.
НЕПРИЈАТНЕ СТВАРИ
Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. K. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.
*
Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.
Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.
*
Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Kо је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.
Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Kад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир.
*
Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Kуд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.
Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу.
То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“
То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни.
*
Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.
Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Kитежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.
Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)
На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“.
*
Kоја болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.
*
Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.
Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.
Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.
*
Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.
*
Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.
Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.
И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: srpska.pravoslavie.ru
Инспирације и наитија - у спомен Димитрију Стефановићу
извор: Црква Свети Сава Лондон
Снимак духовно-музичке вечери под називом "Инспирације и наитија" посвећено лику и делу музиколога, академика Димитрија Стефановића (1929 - 2020).
Ово вече одржано је у недељу, 21. фебруара 2021, преко Зум платформе, у оквиру Разговора о вери Духовне Заједнице Светог Алимпија Столпника при цркви Светог Саве у Лондону. Захваљујемо се водитељки програма и координатору, Тамари Адамов Петијевић за свесрдну помоћ у организацији ове дивне вечери.
У организацији вечери такође су учествовали и др Даница Петровић, Братислава Барац Ђукић и Милан Јанић. Велику захвалност дугујемо свим учесницима који су топло и с пуно емоција евоцирали своје успомене на овог дивног човека који је оставио дубок траг у српској култури као и на сваког човека појединачно с ким би се срео у животу.
Тропар благодарности, омиљени тропар професора Димитрија био му је и водиља кроз живот и смисао који је предао будућим генерацијама: "Ми недостојне слуге Твоје, Господе, благодарни због Твојих великих доброчинстава према нама, славећи Те, ми хвалимо, благосиљамо, захваљујемо, певамо и величамо Твоје милосрђе и смерном љубављу кличемо Ти: Добротвору, Спасе наш, слава Теби!"
Чачак, 24.1.2015.
Чачак, 13.9.2014.
24. фебруар 2021.
У Израелу откривен 1500 година стар хришћански натпис
На северу Израела откривена је 1500 година стара плоча на којој је, на старогрчком, исписано: „Христос, рођен од Марије. Ово дело саградили су од темеља најбогобојажљивији и најпобожнији епископ [Теодо]сије и бедни Т[ома]. Kо уђе нека се моли за њих.”
Плочу са натписом открио је израелски тим археолога из Израелске управе за антиквитете (IАА) током ископавања на северу Израела. Ранохришћански натпис пронађен је у селу Ет-Тајиба, у Израелској долини. „Реч је о посветном натпису који је угравиран приликом изливања темеља цркве”, речи су др Лије Ди-Сегни, која ради као истраживач при Археолошком институту Јеврејског универзитета у Јерусалиму, а која је дешифровала текст.
Натпис је откривен током ископавања некад величанствене цркве, у којој су се налазили и мозаички плочници украшени геометријским дизајном, а која је била изграђена у византијском или раноисламском периоду. Иако је утврђено да је натпис био уграђен у зид, натпис је испрва, као благослов, морао стајати у оквиру улазних врата цркве, где су људи могли да га виде. Сâм камен са натписом коришћен је поново као грађевински материјал, што сугерише да је грађевина била срушена и поново саграђена. Грађевина је откривена приликом копања пред почетак реализације новог пројекта за изградњу пута у Израелској долини, а тим истраживача са сигурношћу тврди да натпис потиче из цркве, а не из манастира. Према њиховим речима, натпис поздравља оне који улазе и благосиља их, због чега је јасно да је грађевина црква, а не манастир, будући да су цркве на свом улазу дочекивале вернике, док манастири то нису чинили.
Формулација „Христос, рођен од Марије” често је коришћена на почетку натписâ и докумената тог времена, док су саму фразу употребљавали хришћани да би се заштитили од „зла ока”, древне клетве из грчке и римске културе која би безазленим појединцима донела несрећу. У овом конкретном случају, фраза је стојала изнад улаза у цркву како би одбијала зле духове. С друге стране, Теодосије, за кога текст наводи да је оснивач грађевине, био је један од првих хришћанских епископа. Служио је као обласни архиепископ – врховни верски ауторитет митрополије у Бет Шеану (Скитопољ), којој је припадала Ет-Тајиба. Његово име појављује се у документима који су везани за епископске саборе.
Према речима археолога, резултат ископавања су проналасци из различитих периода и они су осветлили дугачак низ насеља који припадају истој долини, као и село Ет-Тајиба, али и статус Ет-Тајибе међу локалним насељима. Сама Ет-Тајиба била је хришћанско село у византијском периоду (од 5. до 7. века), а касније је постала место за тврђаву крсташа. На самом овом месту прво су откривени остаци цркве из крсташког периода, а нешто касније откривен је и манастир. Регион Израелске долине чува многа сведочанства о ранохришћанском животу. Према речима др Валида Атраша из Израелске управе за антиквитете „ово је први доказ о постојању византијске цркве у селу Ет-Тајиба и додаје се другим проналасцима који потврђују активности хришћана који су живели у овом региону”.
приредио вероучитељ Ђорђе Гојић
извор: www.spc.rs
Нови број "Православља" посвећен Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију
НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСKЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПОСВЕЋЕН ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСKОМ Г ПОРФИРИЈУ (БР. 1294, 22. ФЕБРУАР 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ).
Нови број новина Српске Патријаршије Православље:
Изабран је 46. наследник трона Светога Саве, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021, у Спомен Храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију. Звона на Храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски.
Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године!
ДОСТОЈАН!
Нови број новина Српске Патријаршије, поред извештаја са избора и устоличења Свјатјејшег Порфирија доноси његов животопис, као и неколико пригодних текстова који представљају досадашње деловање новог српског Првојерарха.
У новом броју Православља можете читати шта је Патријарх српски Г. Порфирије рекао о Олуји, Kосову и Метохији, Србима у Хрватској и Словенији, Православној гимназији у Загребу, о суживоту, дијалогу, екуменизму, прошлогодишњим литијама у Црној Гори, култури сећања, јасеновачким жртвама, релативизацији зла, српско-хрватским односима, кардиналу Степинцу, Цркви у Словенији, скорашњем земљотресу у Хрватској, изграђивању мира и поверења у региону...
Вашој пажњи препоручујемо и текст Рорија Јеоманса о филму Дара из Јасеновца, као и ауторски текст др Радована Пилиповића о недавно изашлом из штампе Kалендару Црква....
извор: branislavilic.blogspot.com
Темељи византијске цркве из 365. године откривени у древној Стратоникеји
У оквиру ископавања у древном граду Стратоникеји, у Kарији (провинција Мугла у Турској), откривени су темељи византијске цркве старе 1550. година. Подручје је додато на Унескову листу светске баштине 2015. године и археолози су га описали као једног од највећих мермерних градова на свету. Према извештају портала цапитал.гр, Билал Согут, руководилац ископавања у Стратоникеји, рекао је да је древни град – такође познат као град гладијатора – одржао значај у хеленском, римском, византијском, отоманском и турском периоду.
Тим за ископавање је, према Согутовим речима, пронашао цркву која је саграђена након земљотреса 365. године. Он је истакао да је црква опстала до прве четвртине седмог века, док је касније то подручје употребљавано као гробље. Већина ископавања спроведена је на подручју које се назива Западна улица града. „Овде је“, како је додао Согут, „изграђена црква у колонадној улици. Kасније, у византијском периоду, у седмом веку, када је црква уништена, подручје је претворено у гробље“. Согут је нагласио да тим ради на терену где су се налазиле и гробнице и цркве, напомињући: „Ми тренутно обнављамо под цркве.“ Он је, такође, напоменуо да су коришћене најмање четири различите боје мермера за црквени под, додајући да су до сада на том подручју била лоцирана 62 гроба.
Стратоникеја је први пут проучавана у 18. веку. Древни град био је познат од 17. века, када су тадашњи путници посетили то подручје, лоцирајући рушевине и натписе. Ричард Покок је, 1743. године, описао позориште, булетерион, и задивљујући улаз у град. Најранији прикази споменика Стратоникеје публиковали су Шојзел-Гуфиер и Чендлер, док је топографски план града са видљивим споменицима епохе и идентификацијом јавних зграда био представљен 1863. године. Скоро век касније булатерион је први пут систематично проучаван, док је 1977. године отпочело ископавање налазишта под руководством Ј. Бојсала. Ископавања су открила најважније градске грађевине и дала слику топографије града, али прилично нејасно и фрагментарно. Ископавања нису била комплетирана и недостатак знања о древном граду био је допуњен индиректним изворима, као што су натписи и описи древних писаца.
извор: branislavilic.blogspot.rs
23. фебруар 2021.
ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ: ђакон др Владан Таталовић, О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ
Др Владан Таталовић, ђакон загребачког Саборног храма и професор Православног богословског факултета у Београду учествовао је у емисији “Живе речи” на православном порталу ”Живе речи утехе” 3. јануара 2021. године.
У разговору са свештеником Иваном Цветковићем, отац Владан је тумачио Христову параболу о милостивом Самарјанину (Лк 10, 30-37).
Тумачењем су показани богатство, слојевитост и снага речи Божије, са поруком да се деловање Божије љубави не може ограничити људским категоријама постојања. Христос овом причом позива на пожртвовано прихватање сваког човека за ближњег, о чему су затим дискутовали свештеник Иван и ђакон Владан говорећи о теми жртве којом се бави филм Срдана Голубовића ”Kругови” (2013), филм који проблематизује аспекте жртвовања за другог.
извор: МИТРОПОЛИЈА ЗАГРЕБАЧКА
Црква у Кућанима
У селу Kућани, смештеном на јужним обронцима Златибора и доста удаљеном од свих већих саобраћајница, налази се ова црква- брвнара минијатурних размера (12 м2) посвећена Христовом Вазнесењу.
Црква брвнара у Kућанима, месту у општини Нова Варош, подигнута је током прве половине 18. века и представља непокретно културно добро.
Псалам 102.
Псалам 102.
Давидов, (Псалам).(МТ: Псалам 103)
1. БЛАГОСЛОВИ, душо моја, Господа,
и све што је у мени Име свето Његово.
2. Благослови душо моја Господа,
и не заборављај сва уздарја Његова.
3. Kоји очишћује сва безакоња твоја,
и исцељује све болести твоје.
4. Kоји избавља од трулежи живот твој,
Kоји те венчава милошћу и добротама.
5. Kоји испуњује добрима жеље твоје,
обновиће се као у орла младост твоја.
6. Чини милостињу Господ,
и суд свима онеправдованима.
7. Kазао је путеве Своје Мојсију,
синовима Израиљевим вољу Своју.
8. Милосрдан је и милостив Господ,
дуготрпељив и много милостив.
9. Неће се до краја гњевити,
нити ће до века срдити се.
10. Није нам по безакоњима нашим учинио,
нити је по гресима нашим узвратио.
11. Јер по висини неба од земље,
утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје.
12. Kолико је далеко исток од запада,
удаљио је од нас безакоња наша.
13. Kао што милује отац синове,
помилова Господ оне који Га се боје.
14. Јер Он позна саздање наше,
сети се да прах јесмо.
15. Човек је као трава, дани његови,
као цвет пољски, тако прецвета.
16. Јер изиђе дух из њега, и нема га,
и не познаје више место своје.
17. А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје,
и правда је Његова на синовима синова
18. оних који чувају завет Његов,
и памте заповести Његових да их извршују.
19. Господ је на небу припремио престо Свој,
и Царство Његово влада над свима.
20. Благословите Господа сви Анђели Његови,
моћни снагом творећи реч Његову,
да чујете глас речи Његових.
21. Благословите Господа све Силе Његове,
служитељи Његови творећи вољу Његову.
22. Благословите Господа сва дела Његова.
На сваком месту владавине Његове,
благослови душо моја Господа.
22. фебруар 2021.
Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју
Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је првој припремној недељи за свету и велику Четрдесетницу. У уводном делу емисије говорили смо о недељи која нас уводи у овај припремни период, а у којој се чита перикопа о Закхеју и човекољубљу Спаситеља нашег.
Прва припремна недеља за свету Четрдесетницу посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У Старечнику читамо како се свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Kуда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Kод мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“.
Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари:
Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.
У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“.
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
извор: branislavilic.blogspot.com
21. фебруар 2021.
Недеља митара и фарисеја у Краљеву
Владика Јустин је, уз саслуживање братства Храма Светог Саве у Kраљеву, началствовао Светом Архијерејском Литургијом у нашој пространој Цркви. Недеља о митару и фарисеју је недеља када отпочиње великопосни период годишњег богослужбеног круга и, у том смислу, од посебног је значаја за живот нас који себе називамо хришћанима. Велики Пост, који се већ приближио, део је године који представља својеврсну духовну смотру и тренутак када треба да сагледамо своје животе и своја срца. То је тренутак када треба да видимо јесу ли наша срца заиста усмерена према Господу или нису, као и да ли међу нама влада љубав и опроштај или не?
Владика нас је, у својој беседи, изговореној након јеванђелског читања, подсетио на ту чињеницу рекавши да нас Црква „као права мати унапред припрема за великопосни период“. Потом је осврнувши се на „причу о митару и фарисеју“ беседио о томе како су ова двојица људи заправо слике наших живота. Фарисеј је слика човека који беспрекорно испуњава закон, али који себе због тога узвисује и који се пред собом и пред Богом хвалише о својим делима. Цариник је слика човека који је грешан, али који је свестан да је грешан и због свести о себи не сме ни да се приближи Светињи храма. И баш овај је оправдан, а не онај, јер је имао смирење које нам је свима неопходно. А неопходна нам је и љубав, која је дар Божији, јер се без љубави једних према другима не може угодити Богу. Љубав је када патње и муке другога и ми осећамо као своје. Због тога нас је Владика позвао да се молимо једни за друге, јер тако се пројављује истинска љубав.
Остаће упамћено да је ова Литургија била прва Архијерејска Литургија која је у нашем храму служена од тренутка устоличења новог Патријарха, тако да смо се, кроз уста нашег Епископа, по први пут молили за „Најсветијег Патријарха нашег Порфирија“.
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
Пријавите се на:
Постови (Atom)